Kako vama izgleda sve ovo što se dogodilo između dve godišnjice: dvadeset godina od genocida u Srebrenici i dvadeset godina od operacije Oluja i proterivanja Srba iz jednog dela Hrvatske? Kako je moguće da su nacionalizmi i danas jaki kao i devedesetih, bez obzira na porazne učinke tadašnjih ratnohuškačkih politika? Izgleda kao da se suočavanje sa prošlošću dogodilo ali da je rezultat iznenađujući: kao da niko nema problem sa tom prošlošću.
Tvoj stav se može braniti, ali ja bih ipak probao sa ‘zamenom teza’: suočavanje sa lošom prošlošću nije se dogodilo, pa zato ta prošlost svima pravi probleme. Termin ‘suočavanje sa prošlošću’ razumem kao proces u kome društvo prihvata da je pod prethodnim režimom počinjen zločin, priznaje da se taj zločin ne može opravdati, identifikuje njegova nasleđa i preduzima mere za upravljanje tim nasleđima. Ove mere uključuju krivična suđenja, lustraciju, naknadu štete, komisije za istinu, izvinjenja, memorijalizaciju, reforme obrazovnog sistema, te reforme državnog aparata s posebnim naglaskom na uspostavljanje demokratske i transparentne kontrole represivnog aparata. Ovako shvaćeno suočavanje s prošlošću u Srbiji – a mislim da situacija nije mnogo bolja ni u Bosni i Hrvatskoj – nije se dogodilo. U najboljem slučaju, možemo govoriti o nepotpunoj, najčešće pod pritiskom međunarodne zajednice iznuđenoj, primeni nekih od navedenih mehanizama. Ovde nikako ne smemo zaboraviti izuzetnu doslednost, hrabrost i principijelnost mnogih civilnih organizacija u ovim zemljama, koje se od početka ratova pa sve do danas bore protiv laži, negiranja i zaborava, insistirajući kako na odgovornosti za počinioce, tako i na dostojanstvu za žrtve. No, civilno društvo ne može samo – suočavanje sa prošlošću je proces koji zahteva autoritativne političke odluke i obavezujuće pravne norme.
Dominantan politički i kulturni stav prema zločinu je indiferentnost prema stradanju nevinih ljudi. No kako se dokumentarna istina više ne može negirati, već duže vreme svedočimo procesima kreiranja lažnih sećanja, gde se sistematski izobličavaju činjenice o prošlosti i njihovo moralno značenje. Međutim, ta prošlost od koje bismo da pobegnemo, koju bismo da sakrijemo pod tepih, ili koju bismo da falsifikujemo, stalno nam se vraća. Mi se ne bavimo prošlošću, ali nas jučerašnji zločin nikako ne ostavlja na miru, pa se on bavi nama, na uvek naizgled nove načine. Ne mislim da je ovo tek otrcan slogan. Radi se naprosto o tome da zločinačka prošlost nije prošla. U ‘svakodnevnici’ naših postjuguslovenskih društava, na primer u Srbiji, ta aktuelnost zločina nekome može izgledati manje primetna. Zato će mnogi – uključujući i neke dobronamerne i moralno uzorne ljude koji su se hrabro borili protiv rata i nacionalizma – tvrditi kako smo se dovoljno odmakli od mračnih devedesetih, ili kako smo dovoljno napredovali na putu demokratske tranzicije da možemo zaključiti kako povratak na staro više nije moguć. Nacionalizam je, kaže ovaj argument, iscrpeo svoje destruktivne kapacitete. Ali nije reč o opasnosti od povratka na staro, niti o zlovoljnoj tvrdnji da je sve isto kao što je bilo. Naravno da bi bilo pogrešno tvrditi kako se ništa nije promenilo za ovih dvadeset godina. Problem je međutim u tome da nas politički i socijalni procesi, sve te promene koje možemo da identifikujemo, ne približavaju nekom minimalnom određenju pristojnog društva.
Stav o potrebi da se jednom za svagda zatvori knjiga mračne prošlosti prihvatiće, iz različitih kalkulantskih razloga, i na često veoma dvojbene načine, i većina političkih elita. Prošlost je bila ovakva ili onakva, reći će nam mnogi od njih, ali ništa se tu ne može promeniti, pa hajde da se okrenemo snošljivoj budućnosti. Naravno, većina tih elita drži se nacionalističkog tumačenja nedavnih tragedija, pa tako i njihovo određenje budućnosti ostaje ukopano u blatu ‘prevaziđene’ prošlosti. Slabo se šta menja u tom ideološkom inženjeringu koji bi da mitologizira jučerašnje događaje, rezervišući patnju za ‘nas’, a krivicu za zločin za ‘njih’. Ne slavimo više ubijanje nevinih, jer bi to bilo malo nezgodno na našim ‘evropskim putevima’, ali smo sačuvali netrpeljivost prema drugima kao bit naših postjugoslovenskih demokratija.
To sve postaje očigledno kad nam se ‘dogode’ godišnjice. Kažem ‘kad nam se dogode’, jer su nedavna obeležavanja genocida u Srebrenici i operacije Oluja po načinu na koji su recipirana i učincima što su ih proizvela, naročito u Srbiji, gotovo podsećala na elementarne nepogode, dakle na nešto nepredvidivo, što vas zatekne nespremne i nemoćne, pa reagujete konfuzno, kompenzirajući nesposobnost za racionalno delanje povišenom emocionalnom temperaturom. Svedočili smo premijerskim dramatičnim dilemama o odlasku ili neodlasku, predsedničkim uvredama upućenim susednoj državi, pa opet premijerskim packama upućenim stranim ambasadorima, sve do razmene diplomatskih nota sa Hrvatskom. Gotovo kao da je ratno stanje. Pri svemu tome se zaboravilo na dostojanstvo žrtava i njihovih bližnjih. Ovo ne važi samo za srebreničke žrtve, koje srpska politika i dominantna kultura već dvadeset godina sistematski vređaju. Način na koji je srpski režim proteklih sedmica instrumentalizovao patnju Srba proteranih iz Hrvatske graniči se sa brutalnim cinizmom. Nedostatak elementarne ljudske brige za izbeglice jedna je od mnogih zlosrećnih konstanti srbijanske politike. Od početka jugoslovenske kataklizme ti nesrećni ljudi bili su pioni Miloševića i njegovih marioneta u Hrvatskoj. Martić, Hadžić i mnogi drugi razmetali su se pričama o suverenoj srpskoj državi na teritoriji Hrvatske. Šešelj i mnogi drugi – uključujući i neke koji bi danas da to zaborave – ponosno su se slikali tamo naoružani, preteći i podstičući mržnju. Arkan i mnogi drugi nesmetano su ubijali i pljačkali. Današnji režim iskoristio je godišnjicu da nariče nad sudbinom ljudi koji u Srbiji već dve decenije životare odbačeni i zaboravljeni. Sve se to radi zarad sakupljanja političkih poena, da se pokaže kako eto ‘mi brinemo za svoj narod’. To je naprosto instrumentalizacija ljudskog stradanja.
Na koji način i danas nacionalistički sentiment preteže nad grubim činjenicama razorenog društva i siromaštva?
Ne postoji pouzdana jednostavna formula o odnosu nacionalizma, s jedne strane, i ekonomskog stanja, socijalne i političke (ne)stabilnosti, s druge strane. Nacionalizmu su podložni i bogati i siromašni, i zemlje sa razvijenom demokratskom političkom kulturom, i one u kojima je demokratija tek fasada. Bogati Austrijanci su glasali za Hajdera, pa su se analitičari mučili da to objasne. Danska, koja je do juče možda mogla da bude gotovo sinonim za bogato a pristojno društvo zasnovano na solidarnosti, socijalnoj osetljivosti i poštovanju prava na razliku, okrenula se dramatično udesno na junskim izborima 2015. U Velikoj Britaniji vladajući konzervativci koriste slabo prikrivene nacionalističke argumente u kampanji za istupanje iz Evropske unije.
Kad je o Srbiji reč, čini se da se taj sentiment i te grube činjenice o kojima govoriš skladno dopunjuju, barem iz perspektive vladajućih elita. Milošević je dobijao izbore za vreme ratova i rekordne inflacije, dakle kad je život bio naprosto veoma loš i kad čini se nije bilo racionalnog razloga da ‘narod’ nastavi da podržava režim. U ovom pogledu, situacija danas nije mnogo drugačija. Srbija je ekonomski i socijalno razorena, a vladajuća stranka ipak uživa izuzetno veliku podršku. Ta nam stranka umesto perspektive oporavka zemlje nudi kombinaciju autoritarne kontrole državnog aparata i stare nacionalističke retorike, uz naglašenu servilnost prema jakima u međunarodnoj zajednici, gde su im predmeti obožavanja podjednako Angela Merkel i Vladimir Putin.
Ovi nas primeri možda pribiližavaju odgovoru na tvoje pitanje. Mislim da je važno stalno imati u vidu da nacionalizam nije tek kulturno odrediv skup vrednosti, stavova i emocija koji se fokusiraju na pripadništvo grupi. Nacionalizam je oblik borbe za političku vlast i – najvažnije – oblik opravdavanja političke vlasti, pre nego li kulturni sentiment. Drugim rečima, nacionalizam je primarno važan kao pravno i ideološki uobličen obavezujući skup smernica o tome kako se ima koristiti državna vlast. Država – aparat prinude, norme, ličnosti – opravdava se kao instrument zaštite Grupe. Naravno, mi možemo skeptično ukazivati na to da je Grupa tek ‘zamišljena zajednica’, da su temelji i oblici reprodukcije njenog ‘jedinstva’ tek ideološke tlapnje, ali se takvom kritikom ne postiže mnogo. Nacionalistička fikcija u rukama represivnog aparata postaje prvorazredna politička činjenica.
Pošto stvari tako stoje, šta su po vama najveće opasnosti koje nam prete od sada već ozbiljnih najava da će se politička elita ponovo upustiti u ustavno kreiranje. Ovo vas pitam imajući u vidu i to da zastupate tezu da se ustavna demokratija, uprkos svojim univerzalnim moralnim temeljima, ne može posmatrati izolovano od posebnih konteksta u kojima se želi uspostaviti. Dakle, kako vidite domaći kontekst, i šta bi neki dobronamerni ustavotvorci morali posebno imati u vidu pri donošenju novog ustava?
Kad političke elite pomenu ideju o promeni ustava, građani imaju pravo da očekuju i zahtevaju da im se prvo objasne razlozi za takvu inicijativu. Dakle, pitanje zašto bi nam trebao novi ustav ili delimična revizija postojećeg, dolazi na samom početku. Primat ovog pitanja izvodi se iz važnosti ustava. To je akt koji definiše temeljne koordinate života u političkoj zajednici, od karaktera državne vlasti, do statusa svakog čoveka. Zato kad oni koji su na vlasti kažu ‘menjaćemo ustav’, svako od nas treba da se pita šta će to značiti za našu pretpostavljenu slobodu, našu pretpostavljenu ravnopravnost sa drugim ljudima, naše posebne identitete (na primer, nacionalne, regionalne, ili polne), kako će izgledati obavezujući okviri u kojima ćemo uređivati naše odnose u različitim oblastima društvenog života (recimo, u ekonomiji, obrazovanju ili zdravstvu), te konačno kako će biti organizovana i kako će funkcionisati država, što uključuje i pitanje legitimnih granica državne represije.
To su sve pitanja koja su relevantna za svako društvo u kome se najavljuje promena ustava. Drugo, mi od pokretača očekujemo da nam objasne kako se njihova inicijativa odnosi spram konkretnog stanja u našoj državi i društvu. Jednostavno, šta je to što treba menjati u položaju svakog čoveka, u socijalnim odnosima, ili u organizaciji političke vlasti danas i ovde? Zašto to treba menjati, zašto bi promene trebale da budu baš takve kakve pokretači predlažu, i kako će se te promene odraziti na naše živote? Kakvom se boljitku možemo nadati? Objašnjenja i razlozi što bi ih ponudili inicijatori trebali bi biti tek okvir za raspravu. Bitno je, između ostalog, da oni koji su trenutno na vlasti ne bi u toj raspravi smeli imati nikakvu privilegovanu poziciju, niti u formulisanju razloga, sadržaja i dometa revizije, niti u vođenju rasprave, niti u konačnom činu formalnog usvajanja ustavnih promena: ustavno pitanje nije i ne sme biti domen vladavine trenutne političke većine, sve i ako je ta većina demokratski legitimna i ako skrupulozno poštuje demokratska pravila.
Kako se sve to odnosi na ustavno pitanje u Srbiji?
U Srbiji je situacija u vezi sa inicijativom za ustavnu reviziju prilično konfuzna. Konfuzija je dvovrsna: sadržinska i proceduralna. Prošle godine su krenule nekakve najave, uglavnom iz Srpske napredne stranke, gde se ustavne promene stavljaju u kontekst neophodnosti ‘ozbiljne reforme političkog sistema’. Načelno se možemo složiti s idejom o potrebi reforme. Međutim, u oficijelnom političkom govoru ‘ozbiljna reforma političkog sistema’ izgleda tek kao fraza čije značenje izmiče i onima koji je ponavljaju. Priča o promeni Ustava zasad je sadržinski gotovo potpuno prazna. Jedna od retkih konkretnih inicijativa tiče se smanjenja broja poslanika u parlamentu. Tu i tamo pominje se i ‘prilagođavanje zahtevima evropskih integracija’, ali građanin koji prati ove signale uzalud će tražiti skroman dokaz da inicijatori znaju kako to i zašto ‘naš evropski put’ traži ustavnu reviziju.
Kada je o proceduri ustavotvorstva reč, čuli smo obećanja da će proces pripreme ustava biti inkluzivan, odnosno da će ‘svi’ – od parlamentarnih do vanparlamentarnih stranaka, od SANU do inostranih eksperata – biti konsultovani, što takođe može da zvuči obećavajuće. Ipak, ideja o načinu na koji bi se obezbedila participacija ‘svih’ pomalo je trapava, otkrivajući pravno i političko neznanje njenih autora: glasnogovornik Zoran Babić nas je obavestio kako će „poziv biti javan, pa može da se uključi ko god želi”. Ovim nam se saopštava ne samo da će ovlašćeni predlagač biti država oličena u trenutnoj parlamentarnoj većini, nego i da će taj predlagač biti privilegovan u pogledu definisanje postupka, sadržine i dometa ustavne promene. Već smo se mogli uveriti da ignoranti misle ozbiljno – setimo se svađalački grube reakcije SNS-a na Deklaraciju o potrebi promene Ustava koju je prošle jeseni usvojila Skupštine Vojvodine. Poruka vladajućih glasila je „e, neće biti kako vi mislite da treba, već kad i kako mi kažemo da će biti“.
Ukratko, inicijativa je nemušta. Naravno, to ne znači da bi bilo pametno ignorisati je. Vladajući možda ne znaju ili neće da nam kažu šta bi da postignu promenom Ustava, ali oni sigurno imaju moć da urade mnogo toga, pa i da jedan već dosta nakaradni ustavni sistem učine još gorim. Zato građani kojima je stalo do slobode, jednakosti i demokratije moraju biti na oprezu. Građanska strategija zalaganja za ustavnu demokratiju u Srbiji treba da se razvija u dva smera. Prvo, s obzirom na nedostatak pouzdanih informacija i nezapočinjanje bilo kakvog ozbiljnog razgovora u ovih godinu dana od kako je ideja obznanjena, vlastodržačke najave moramo čitati između redova. Ali, odnos prema Ustavu nikako se ne sme svesti na reakciju na inicijative vladajućih. Mi se pre svega trebamo zapitati da li je karakter današnje krize u Srbiji takav da zahteva ustavnu promenu.
Dakle, to je pitanje kako o karakteru problema koji bi zahtevali donošenje ustava, tako i o vremenu te revizije. Da li se današnje stanje u Srbiji može odrediti kao ’ustavni momenat’, odnosno kao kriza koja traži javni razgovor o rekonstrukciji samih osnova zajedničkog života, koji bi bio praćen usvajanjem novih temeljnih normi?
Načelni odgovor glasi da bi donošenje ustava imalo smisla ako bi taj proces bio rukovođen intencijom da se načini odlučan iskorak u smeru uspostavljanja Srbije kao ustavne demokratije. Iskreno mi je žao što se ponavljam, varirajući već godinama istu temu, ali neke bitne stvari ovde se jednostavno ne menjaju. Srbija nije ustavna demokratija. Srbija nije ni moderna država. Stari diktum Zorana Đinđića o nedovršenoj državnosti i dalje je, nažalost, aktuelan. Ostavljajući ovom prilikom po strani teorijske rasprave, država je politička zajednica stanovništva koje živi na jasno definisanoj teritoriji, pod zajedničkom vlašću i jedinstvenim pravnim sistemom. U demokratskoj ustavnoj državi ta pitanja uređuje prihvaćen i načelno neupitan ustavni okvir. Međutim, u Srbiji se ni dan-danas ne zna gde su državne granice, dokle se prostire politički autoritet, te za koga i pod kojim uslovima važe državni zakoni. Ovakvo bitno nepravno i nepolitičko stanje inaugurisano je nasiljem Miloševićevog režima. Setimo se samo neprekinutog krvavog licitiranja državnim granicama i insistiranja da za srpski narod u Hrvatskoj i Bosni ne važe zakoni tih država, što je bilo praćeno proglašavanjem uvek novih ’srpskih država’. Srpsko ’ustavno pitanje’ devedesetih godina prošlog veka prepoznaje se do danas po masovnim grobnicama ljudi koji su pobijeni zato što nisu bili Srbi.
Kako se prema takvoj praksi odnosi aktuelni Ustav? Da li je taj akt – barem u intenciji – raskinuo sa praksom nedemokratske i nedovršene državnosti? Da li je delegitimisao ideju i praksu etničkog opravdanja režimskog nasilja?
Mislim da je odgovor na sva ta pitanja negativan. Na to upućuju način donošenja ovog Ustava, njegove sadržinske slabosti, kao i analiza njegove primene u proteklih devet godina. Prvo, ovaj Ustav napisan je i usvojen praktično iza zatvorenih vrata, kao međupartijska nagodba. Ustav je nelegitiman, naprosto zato što je nametnut. Drugo, ovaj Ustav je opterećen jednom izuzetno lošom definicijom političke zajednice. To je ono dobra poznata odredba u Preambuli o Kosovu kao „sastavnom delu Republike Srbije“. Kod nas se ponekad može čuti (za teoriju dvojbeno) mišljenje kako ova odredba i nije toliko važna, budući da preambula nema pravnu snagu. Ali, ne treba zaboraviti da se ustavotvorac postarao da naglasi kako „iz takvog položaja Pokrajine Kosovo i Metohija slede ustavne obaveze svih državnih organa da zastupaju i štite državne interese Srbije na Kosovu i Metohiji u svim unutrašnjim i spoljnim političkim odnosima“. Dakle, Preambula je definisana kao izvor pravnih obaveza za političku vlast. ’Kosovo je Srbija!’ nije simbolički izrek, nego pravna norma. Problem je u tome što je takva pravna norma u potpunom raskoraku sa stvarnošću. Upravo, radi se o fikciji, a promovisanje fikcije u pravilo ponašanja nije samo logički besmisleno. Pravna fikcija zapisana u ustav narušava autoritet celog pravnog i političkog sistema. Ako država ne može ili neće da poštuje normu koja otvara ustav, tada ne postoji nijedna principijelna ili proceduralna granica koja bi sprečila tu državu da krši i sve druge ustavne i zakonske norme. Ukratko, dok god je ta odredba deo Ustava, nema načina da se Srbija upostavi kao ustavna demokratija. Praksa ’primene’ Ustava od 2006. godine to jasno pokazuje. U proteklih devet godina, sve su ’demokratski legitimne’ parlamentarne većine vladale kao privatizovani režimi institucionalizovanog ideološkog, političkog, ekonomskog i socijalnog nasilja.
Peščanik.net, 20.08.2015.
http://pescanik.net/nenad-dimitrijevic-intervju-2/
Нема коментара:
Постави коментар