Sonja Biserko je podigla prašinu izjavom da je srpska istorija laž. Ako zanemarimo tu paušalnu ocenu, da li je istorija ovde često zloupotrebljena i da li iz nje ne izvlačimo pouke?
- Ozbiljan problem su profesionalni istoričari koji, iz ideoloških, nacionalističkih ili realpolitičkih razloga, sistematski učitavaju negativno tumačenje naše prošlosti. Kad čitate dela Holma Zundhauzena, Noela Malkolma, Džejmsa Gaua, Sabrine Ramet, Branimira Anzulovića, Stjepana Meštrovića ili ranije Franje Tuđmana, slika srpske prošlosti je sasvim jednostrana: svedena najčešće na etničko čišćenje, koje je, navodno, osnovno obeležja srpske istorije. Cilj ovih povesničara, kojima iz moralno sumnjivih pobuda često asistiraju i pojedini ovdašnji istoričari, jeste da se poruke srpske istorije trajne vrednosti obesmisle, a samopoštovanje i ponos na slavnu prošlost u narodu relativizuju. Zatim se, vremenom, uz sinhronizovano sadejstvo srodnih nauka i medija Srbima postepeno nameće hrvatsko-komunističko tumačenje prošlosti kao uvod u stvaranje osećanja trajne krivice i razvijanje kompleksa niže vrednosti.
I to im, izgleda, ide od ruke?
- Danas se sve češće čuje da smo mi mali narod, što je opipljiv rezultat orkestriranih nastojanja da se kroz sistematsku satanizaciju i omalovažavanje kod Srba stvori trajno osećanje nemoći i slabo prikrivenog stida. Da li je Izrael mala zemlja, a Jevreji mali narod? Uz sve naše slabosti, mi smo brojem nevelik, ali ipak veliki narod: po istoriji, kulturi, nauci i umetnosti. Naša blistava srednjovekovna civilizacija imala je trajne, svetski relevantne umetničke i literarne domete.
Barjak slobode koji je u mraku osmanske dominacije podigao Karađorđe zadivio je svet i otvorio nadu balkanskim narodima u skoro oslobođenje. U zlatnom dobu srpske demokratije (1903-1914), dobu kulturnog uspona bez presedana, delovanjem Cvijića, St. Novakovića, Skerlića, Mihaila Petrovića Alasa, Slobodana Jovanovića, Jovana Žujovića, čitav slovenski jug gravitirao je ka Beogradu kao privlačnom središtu nauke i političke slobode. Spektakularne pobede u balkanskim ratovima, herojstvo vojnika sa Cera, Kolubare, Kajmakčalana i Dobroga Polja uzdigli su kult Srba kao junačkog naroda širom sveta. Francuski ministar spoljnih poslova Rolan Dima jednom prilikom mi je rekao da je u školi pred Drugi svetski rat učio da su Srbi (naravno, posle Francuza), najbolji i najhrabriji narod na svetu. To su primeri za isticanje, a ne, kako sve češće biva, za zlonamerna tumačenja.
Koliko smo često sami robovi i žrtve sopstvene istorije?
- U našoj istoriji ima, razumljivo, i manje svetlih poglavlja, poraza, uzmicanja, hronične nesloge: mnogo su nam naškodili razdvojenost pod carstvima oprečnih civilizacijskih vrednosti, zatim prevelike žrtve za male dobiti, nesnalaženje u vrtlozima svetske politike, odsustvo političkog kontinuiteta i ravnomernog društvenog razvoja. Čak je i jugoslovenstvo u svojim raznim dimenzijama došlo prekasno, dok je komunizam bio najteže istorijsko iskliznuće, nesaglasno svim porukama naše istorije. Mi smo još uvek žrtve komunističke propagande koja se decenijama kroz školsko štivo nametala kao jedino relevantno tumačenje istorije, i zato smo najčešće i ostali robovi njenih zabluda: mnoge naše škole, trgovi, bulevari i ulice još uvek nose imena serijskih ubica koji su ubijali nevine civile u ime klasne borbe, slomivši Srbiji kao matici srpskog naroda kičmu, uništavanjem njene elite u crvenom teroru 1944-1947. Oni su pred kraj i posle rata pobili više Srba, ideoloških neprijatelja, nego Turci u oba srpska ustanka.
Mi smo i dalje okovani lancima još uvek veoma uticajne udbaško-KOS-ovske strukture komunizma i njihove u liberale formalno reformisane štićenike i potomke, koji iz senke vladaju našom divnom zemljom i guše njene potencijale. Prava denacionalizacija i lustracija su izostali, i tu preskupu cenu ćemo i nadalje decenijama plaćati. Tračak nade ipak daju okasnele rehabilitacije generala Mihailovića i kraljevskog doma Karađorđevića. Malo je poznato da je nedavno po jednom uzornom ravnogorcu Rajku Mitiću nazvan naš najveći fudbalski stadion. Možda će i prof. Aca Nikolić, omladinac iz Dražinog omladinskog štaba JURAO 501, tvorac svih uspeha jugo-košarke, jednog dana zaslužiti sličnu počast.
Kosovo nam je faktički oteto, da li smo ga zauvek izgubili?
- Izgubili ste samo ono čega ste se u sebi odrekli. Svi oni koji bi da otpišu Kosovo zauvek, neka se najpre odreknu 15% svoje najvrednije imovine! Ko se odrekne jednog dela svoje državne teritorije, koja pritom važi za svetu zemlju srpskog naroda, daje pun legitimitet svakom drugom separatizmu unutar naših granica. Ova generacija naših izneverenih građana, ophrvanih nemaštinom i otupelim zbog nepravdi, nema snage da Kosovo brani legitimnim sredstvima. Nada je u mladim naraštajima koji nisu nosili pionirske marame i učeni da vole Tita više od mame, tate, seke i bate.
Albanci su namerni da Kosovo učlane u Unesko i da srpsku kulturnu i istorijsku baštinu proglase kosovskom. Ukoliko se to dogodi, kakve bi bile posledice?
- Taj proces je u toku godinama, a sada se dodatno pojačava jer je popustljivost zvaničnog Beograda posle Briselskog sporazuma i za Albance veoma ohrabrujuća. Kad Beograd oćuti prijem Kosova u niz međunarodnih organizacija, Unesko je nadohvat ruke, a onda nikakva patriotska retorika i medijska halabuka ovdašnjih vlasti ne mogu da prikriju jednu u suštini kapitulantsku politiku.
Priredio sam monumentalnu knjigu na engleskom jeziku, na preko hiljadu strana, knjigu-spomenik o hrišćanskoj baštini srpskog naroda na Kosovu i Metohiji, koja je zbirka dokumenata, svedočanstava i studija, upečatljiv spisak naših tapija. Nijedna državna institucija nije pokazala interes da otkupi ni deo tiraža koji bi se delio kao naučna podloga našim argumentima protiv prijema Kosova u Unesko. Ohrabruje spremnost SANU da se energično angažuje na tom planu.
Vi često potencirate i ulogu Albanske pravoslavne crkve u budućem razvoju događaja. Na šta tačno mislite?
- Kad se jednom srpska baština proglasi kosovskom, a Albanska pravoslavna crkva u svojim kalendarima i zvaničnim publikacijama već je označava kao albansku, teško će se sprečiti postepeni priliv albanskih monaha u srpske hramove. Posete pravoslavne braće iz Albanije, po mojim saznanjima, poslednjih godina su naročito učestale. Vremenom, pošto će po ulasku u Unesko, zaštita naše baštine sa Beograda preći u nadležnost albanskih vlasti u Prištini, onda ovaj scenario, koji se odavno priprema, postaje ostvariv.
| Srebrenica i „Oluja“- Tragedija Srebrenice se zloupotrebljava u političke svrhe, a način njenog obeležavanja više razdvaja narode nego što vodi ka pomirenju. A „Oluja“? Može li se država koja već dve decenije pompezno slavi izgon preko 200.000 svojih građana, praćen ubistvima blizu 2.000 ljudi, paljenjem i pljačkanjem njihove imovine, uopšte smatrati evropskom i civilizovanom? Pomirenje jeste potrebno, ali nikako kako se to sada sprovodi, isključivo na srpsku štetu. |
http://www.blic.rs/Vesti/Politika/581451/Dusan-Batakovic-Namecu-nam-kompleks-nize-vrednosti
Нема коментара:
Постави коментар