Moderna levica

Politička konkurencija ima dva osnovna oblika. Jedan je za glasove ili za podršku, u zavisnosti od toga koliko važnu ulogu imaju izbori. Pod pretpostavkom da ljudi podržavaju ili glasaju za one koji obećavaju da će voditi računa upravo o njihovim interesima, interesima glasača, ljudi ili stranke koje konkurišu za te glasove će težiti da obećavaju da će voditi onu politiku koja obezbeđuje stabilnu podršku ili potrebnu većinu na izborima.
U odnosu na taj većinski skup interesa, politički preduzetnici ili stranke ne mogu previše da se razlikuju. Usled toga obično nema velikih razlika između onih koji, realistično posmatrano, mogu da vladaju ili da vlast osvoje. Usled čega može da izgleda da između uticajnijih političara ili većih partija i nema nekih velikih razlika. Veće razlike su između njih i onih koji nude političke programe koji su ili isključivi ili su isključeni od strane većine. Otuda dolaze te ocene kako prave levice ili prave desnice nema.
Drugi oblik političke konkurencije jeste zapravo ideološki spor. Pojedinci ili stranke mogu da ulože trud da ubede javnost ili glasače da je ili potrebno da sagledaju svoje prave interese ili da ponude drukčije načine, drukčije politike, kojima bi se interesi, takvi kakvi se vide ili oni pravi, zadovoljili. Ovome teže pojedinci ili stranke koji bi ne toliko da konkurišu za mestom pod političkim suncem već da ili promene pravila, politička i druga, recimo privredna, ili da promene redosled vrednosti, redosled kojim se uvažavaju pojedini interesi ili značaj, težinu, koji im se pridaje. To su onda te prave (recimo revolucionarne) levice ili (recimo kontrarevolucionarne) desnice.
To su, dakle, ta dva osnovna načina političke konkurencije: za glasove ili za vrednosti (ili i za jedno i za drugo u nekoj kombinaciji).
Uzmimo, dakle, da bi neko da mobiliše zagovornike prave levice, koje bi to vrednosti i politike mogle da imaju izglede da promene ideološku raspravu i da vremenom pridobiju potrebnu većinsku podršku? Drukčije rečeno, kako bi trebalo da izgleda program moderne levice?
Svakako, morala bi da traži neke sistemske promene. Stara levica je imala za cilj ukidanje kapitalizma, što se ukratko može svesti na to da država bude gotovo isključivi investitor, kojoj bi pripala i sva dobit. To je verovatno srž socijaldemokratske ili socijalističke ideje. Država bi u svom vlasništvu imala najvažnija preduzeća i banke i rukovodila se strategijom razvoja ili planom. Oko sadržaja te strategije ili toga plana bi se vodila politička konkurencija, ukoliko bi se smatralo da ima smisla očuvati demokratski način odlučivanja.
Od ovoga je odustala takozvana nova levica, što je posledica kako neuspeha komunističkih i socijalističkih država i politika, tako i društvenih ili, ako je to razumljivije, klasnih promena. Obično se govori o prihvatanju elemenata tržišnog fundamentalizma ili neoliberalizma ili globalizma, ali zapravo je preovladalo uverenje da levica ne bi trebalo da se odrekne dobrih strana individualne inicijative, preduzetništva i konkurencije, jer državni kapitalizam nije valjana zamena za taj sistem. Usled toga je veći akcenat stavljen na državu blagostanja i mere kojima se može smanjiti siromaštvo i povećati jednakost.
Ova se promena može izraziti i na sledeći način. Stara levica je pre svega težila ispravljanju nepravdi. U tome nije uvek bila dosledna, ali je to svakako bio osnovni poriv liberala, a potom i socijaldemokrata. Sa vremenom se obim i sadržaj nepravdi menjao, gde su socijalisti više vodili računa o klasnim i političkim nepravdama. Ovo nije išlo zajedno sa sveobuhvatnim sistemom nepravdi koji je karakterisao sovjetski komunizam, a teško je bilo uskladiti zahteve za jednakim pravima sa ograničavanjima sloboda, bilo da je reč o društvenim ili privrednim, koja su, ta ograničavanja, bila često neophodna da bi se omogućilo ostvarenje socijalističkih ciljeva.
Svejedno, u meri u kojoj su politička, individualna i moralna prava izjednačena, levica koja se zasniva na politici uklanjanja nepravdi nije više imala potrebnu privlačnost. Tako da je nova levica povela više računa o pravičnosti, o tome da se svi ljudi suočavaju sa uslovima koji se mogu smatrati pravičnim, da su fer kako se to kaže. Odustalo se od toga da država investira, dakle od ukidanja kapitalizma, a vrednosti za koje se zalagala nova levica su bili ne samo uklanjanje nepravdi, naročito u nedemokratskim zemljama, već pre svega su se ticale pravičnosti i socijalne sigurnosti i blagostanja.
Ono što je levica danas, to je uglavnom jedna ili druga vrsta nove levice, ili politike trećeg puta, kako se to ponekad zvalo. Šta bi mogla da bude sledeća etapa u evoluciji levice, recimo moderne levice? U osnovi, bar kako ja razumem debatu koja se vodi, u tome gde bi trebalo da se povuče granica između rizika koje preuzima svako pojedinačno i koji se osiguravaju privatno i onih koje osigurava politička zajednica. Drukčije rečeno, koji su to rizici koji bi trebalo da se osiguraju prinudno, naravno na osnovu demokratske odluke? I u kojoj meri. Odgovor na to pitanje pretpostavlja da se preispita čitav sistem države blagostanja, u koju je toliko uložila nova levica. Uzmimo da postoji saglasnost oko uklanjanja nepravdi i da se prihvata da ustanove treba da zadovolje zahtev pravičnosti, koje bi rizike trebalo na sebe da preuzme društvo (merama prinude) kako bi se obezbedilo stanje jednakosti koje nije u neskladu sa individualnim slobodama i preduzimljivošću? Za sada odgovora nema, pa nema ni moderne levice.

Novi magazin, 10.08.2015.

http://pescanik.net/moderna-levica/