Sutra je dan kada se obeležava dvadeset godina od progona srpskog naroda sa područja Banije, Like, Korduna, Dalmacije, sa njihovih i naših vekovnih ognjišta, dan vruć, težak i tužan. U novijoj srpskoj istoriji teško je naći tužniji dan, poručio je večeras Aleksandar Vučić na centralnoj državnoj manifestaciji na mostu kod Sremske Rače povodom Dana sećanja na stradanja i progon Srba u hrvatskoj akciji „Oluja“ i nastavio:
Želim da reči mržnje, sukoba i osvete ne budu te koje će obeležiti današnji dan. Sa Hrvatskom imamo mir, čuvaćemo ga i želeti najbolje odnose u budućnosti. Bićemo, nadam se, ubrzo i dobri prijatelji u zajedničkoj kući – Evropskoj uniji. Ali,danas odavde šaljemo svetu jasnu porukuda se zločin mora oprostiti, ali ne može i ne sme zaboraviti, i to baš na ovom mestu, gde su Republika Srpska i Republika Srbija, ujedinjene u bolu i tuzi, na mestu koje je pregazilo 250.000 prognanih Srba u strahu da ih ne pregazi hrvatska, kako neki kažu, oslobodilačka čizma.
Vučić je podsećajući na pojedina imena žrtava strašnog progona poručio da je, za jedan takav spisak, spisak žrtava, ubijenih i prognanih, potrebno ispisati više od četiri hiljade strana i da je potrebno šest dana i šest noći da se on pročita? I to da čitaš brzo, bez prestanka.
Dođe mi, kada to znam, da pitam one koji taj pogrom slave dva dana – zašto ne slavite šest dana i šest noći? Tako ćete bar moći da se setite svakoga koga ste proterali. Da ga proslavite, pojedinačno. Kažete, pobedili ste, a zlikovci Srbi su poraženi. Agresori. Jeste li ikada čuli za agresora na sopstveno ognjište i na sopstvenom ognjištu, agresora na sopstvenu njivu, agresora kome u ruci ostane samo kesa tužnih uspomena, ili kako lažni pobednici kažu prljave gaće, i ruke pune krvi i suza.
Veliki Dobrica Ćosić je govorio da se u porazima mnogo češće od poraženih ponizi pobednik. Rezultat vaše pobede jesu zgarišta, uništene porodice, opustošena sela, a rezultat našeg poraza biće pobeda, pobeda u našem napretku, pobeda u pretakanju gorke suze našeg naroda u ogromnu energiju za budućnost Srbije, u snagu koja će našu zemlju podići iz blata i uvrstiti je u red modernih i uspešnih evropskih zemalja. A, kako Sent Egziperi reče, pobeda, poraz, te reči nemaju smisla. Život je iznad tih slika i već priprema nove slike. Pobeda slabi jedan narod, poraz budi drugi narod. Počeli smo da se budimo, da radimo više, da jačamo srpsku ekonomiju i srpsku državu. Svakoga dana naša Srbija biće sve jača. Je li to naš poraz? Ne bih rekao.
Strašan zločin je bila „Oluja”. I Srbija to više neće da krije. Taj zločin je počinjen protiv našeg naroda, protiv ljudi koji su isti kao i mi, a to im je bila i jedina krivica.
Mi smo zločine koje su pojedini Srbi počinili i priznali i platili. I stidimo ih se. Ne slavimo ih. Naprotiv, takve ljude, te Srbe preziremo, a njihove žrtve veoma poštujemo. Bez obzira na to da li su to Bošnjaci, Hrvati ili Albanci.
A „Oluje”, „Oluje” treba drugi da se stide.
Oni koji su sačinili taj strašni spisak, počinivši zločin bez presedana; oni koji taj zločin nikada nisu osudili; a bogami, i oni, u Srbiji, koji su se, godinama, ponašali kao da to nikakve veze sa državom Srbijom nema.
Najveća etnička promena sastava stanovništva posle Drugog svetskog rata, i pogrom – to je bila „Oluja”.
Etničko čišćenje i besmisleni pokolj. I neka niko, od nas, ne očekuje da ćemo te činjenice ubuduće prećutkivati. I za sopstvenu prošlost, za žrtve i za sećanje na njih, ali i za sopstvenu budućnost, pogotovo za budućnost onih koji su prognani.
I njima, Srbima Krajišnicima kažem: Niko ne može da vam vrati mrtve. Niko ne može da promeni prošlost i da uredi da se devedesete i vaš užas nisu nikada dogodili. Ne može da vam smanji bol, niti patnju koju ste doživeli.
Ali, zato, ova država, može, i hoće, da vama, i svim drugim prognanicima, svih tih gadnih ratova, obeća da se niko više, prema vama, neće ponašati kao prema tuđima.
I da će Srbija biti vaše utočište. I vaša kuća.
Dan sećanja, na žrtve i prognane, koji smo ustanovili, upravo i treba da služi tom cilju. I nije uperen ni protiv koga. Niti iko treba da brine da li će Srbija ostati posvećena miru i razvoju regiona.
I poštovaćemo sve, ali ćemo, ubuduće, poštovati i sebe. I poštovaćemo, nadasve, svaku našu žrtvu. Ni više, ali ni manje od poštovanja koje pokazujemo prema tuđim žrtvama. Svako ime i svaki život koji stoji iza tog imena. I daćemo, tim imenima, tugu dužu od šest dana i dovoljno vremena da sva budu zapamćena.
I na kraju, dozvolite mi da, bar delimično, ispravim jednu dvadeset godina dugu nepravdu, i da, ovde, u Rači, svima vama, prognanima i žrtvama, kažem ono što je Srbija i tada mislila, ali nije umela, ili nije smela, ili nije htela da kaže. Dozvolite mi da kažem, da kažem glasno i pokajnički što te reči izgovaramo sa dvadeset godina zakašnjenja: Dobro došli, Srbi. Dobro došli, Krajišnici. Dobro došli, braćo. Dobro došle, sestre. Dobro došli, svojoj kući. Boro, Milane, Vaso, Cuko, Rado, Drago, Branka, Dragane, Dobrice, Stanko... Stigli ste u vašu Srbiju.
Neka je večna slava svim nevinim žrtvama.
Živeli Krajišnici, živela Srbija!
http://www.politika.rs/rubrike/dogadjaji-dana/Pocelo-obelezavanje-Dana-secanja-na-stradanje-i-progon-Srba.lt.html
Нема коментара:
Постави коментар