Uz srpskog predsednika stao je u nedelju, 9. avgusta, ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović (zašto baš on, a ne recimo ministar Ivica Dačić, nadležan za odnose sa stranim državama, isuviše je očigledno) iz njegove vlade (i stranke): njemu je, kaže, žao što su svi koji su odbacili „inicijativu premijera“ propustili veliku priliku za pomirenje. „Inicijativa premijera Srbije“, dodao je on, jeste „apsolutno državnička“. A svi koji to nisu prepoznali, zaključiće, naprosto nisu državnici od formata, jer isključivo gledaju „svoje sitne interese“. Tako se jedan poziv – u tumačenju ministra Stefanovića – na „trajni mir“, za samo dva dana pretvorio – u nastupu istog ministra – u uvrede i huškanje protiv suseda i veličanje sopstvenog šefa. To, naravno, mnogo govori o iskrenosti mirotvorstva koje oko sebe tobože širi Vučić sa svojim saradnicima. Razlog da se u iskrenost posumnja dao je već sâm njegov poziv na zaborav „nacionalne pripadnosti“ žrtava ratova u kojima se masovno ubijalo upravo zbog „nacionalne pripadnosti“.
Tako se – i pošto su prošle obe okrugle godišnjice (od genocida u Srebrenici i operacije „Oluja“) – nastavlja prekogranična razmena uvreda ili verbalne paljbe, što je predsednik Srpskog narodnog vijeća iz Hrvatske Milorad Pupovac s dobrim razlozima nazvao „sukobom politika sjećanja i komemoriranja“, to jest – „ratom nakon rata“. Taj opis podudara se sa stavom do koga je u svom osvrtu na obeležavanje godišnjice „Oluje“ došao Žarko Puhovski: tu je reč o etnonacionalnim svetonazorima koji su oštro suprotstavljeni jer podjednako ne dozvoljavaju da se i druga strana uzme u obzir, pošto bi se tako dovela u pitanje sopstvena „(etno)moralna pozicija“, to jest – „etnička“ moralna neokaljanost. Drugim rečima, ako jedna strana prizna žrtve na drugoj strani, moraće priznati i to da je pored sopstvenih žrtava u svojim redovima imala i zločince. Ako su, pak, to bile žrtve masovnih i sistematskih zločina, onda više ne može biti reči samo o pojedinačnim zločinačkim ispadima pojedinaca, nego za zločine postaje odgovoran čitav nacionalni kolektiv.
Na prvi pogled, čini se da – naizgled iz najboljih namera (koje krajnje nemušto, a zapravo pogrešno artikuliše kao ekonomski motivisane: „to će posle da spaja naše ljude i pravi našu ekonomiju otvorenijom“) – srpski predsednik vlade predlaže: hajde da se sećamo svih žrtava i tako prevaziđemo naše suprotstavljene etnonacionalističke svetonazore. Neizgovoren je, međutim, ostao drugi deo izvoda: ako je na svim stranama bilo žrtava – a naravno da ih je bilo, to je banalna istina – hajde da priznamo i to da smo svi bili zločinci. To je ono podmuklo, prećutano jezgro srpskog predloga – ako smo svi bili zločinci, onda u stvari niko nije kriv. Sasvim je očekivano da jedan takav predlog dođe upravo iz Srbije i da ga izgovori jedan od glavnih zagovornika srpske zločinačke politike iz devedesetih. Zbog takvog svojevoljnog samooslobađanja od odgovornosti (ako ne krivične, onda svakako političke), u koje se kao saučesnike želi uvući i susedne države, pa, dakle, i same žrtve, nikako ne bi valjalo da se predlog predsednika vlade Srbije o zajedničkom danu sećanja prihvati. Pošto je ovo veoma važno, ponoviću: predlog o zajedničkom danu sećanja mora biti odbačen ne zato što ga kritikuju Milanović i Tači; on mora biti odbačen jer nije dobar za samu Srbiju.
Opšte je mesto da kolektivno sećanje – a ono je uvek i obavezno određeni izbor jednog segmenta prošlosti – nije puki narativ o onome što se dogodilo. Reč je pre o obliku interpretativne re-prezentacije prošlosti, čiji je prvenstveni cilj da se kolektiv predstavi na određeni način. Sećanje treba da podrži vrednosti i opredeljenja do kojih „nam“ je danas stalo, o čemu je ovde već bilo reči. Zvanična politika sećanja jedne države onda odslikava kako kolektiv na čijem je, privremeno, čelu vidi ili želi da oblikuje elita na vlasti. Ako se u Srbiji praktično od završetka poslednjeg rata (na Kosovu) insisitira na suočavanju sa lošom neposrednom prošlošću; ako to suočavanje podrazumeva prihvatanje istine o zločinima i odgovornosti za njih; ako na tom prihvatanju treba da se zasnuju mere transformativne pravde koje bi za krajnji cilj imale uspostavljanje pravne države utemeljene na vladavini prava – dakle, ako je sve to tako i ako iz tog ugla pogledamo na predlog o zajedničkom danu sećanja na sve žrtve, bez obzira na njihovu nacionalnu pripadnost, šta u stvari vidimo?
Taj predlog briše prošlost tako što je krivo predstavlja („na svim stranama je bilo žrtava, dakle na svim stranama je bilo i zločinaca“); negira odgovornost (jer „ako su svi krivi, niko nije kriv“), kako krivičnu i političku konkretnih aktera tako i odgovornost pripadnika kolektiva koji ne samo da se tim akterima nisu efikasno suprotstavili nego su ih, naprotiv, većinski podržali; na takvom pristupu prošlosti ne može se zasnovati nijedna prikladna transformativna politika, što čini nemogućim da se Srbija uspostavi kao pravna država na temeljima vladavine prava. Da li bi se slični zaključci mogli izvesti i za susedne države, za Srbiju je posve nebitno. Ali, banalna je istina da je svaka strana u postjugoslovenske ratove ušla (ili bila uvučena) na drugačiji način, što stvara različite kontekste za formulisanje specifičnih politika sećanja i njihovih konrektnih ciljeva. Problemi sa kojima se Srbija suočava zbog svoje nedavne loše prošlosti, razlikuju se od problema koji treba da se reše u Hrvatskoj ili na Kosovu, a pogotovo u Bosni i Hercegovini.
Zato je, iz ugla jedne prikladne domaće politike sećanja i njene uloge u preoblikovanju društva, predlog predsednika srpske vlade loš i neprihvatljiv – u suštini: on je puki izraz jedne politike zaborava koju uporno sprovodi ta vlada – jer, ne samo da politika sećanja ne može prelaziti granice i biti zajednička pošto su konteksti u susednim društvima bitno drugačiji, važnije je to što bi prihvatanje tog predloga na duže vreme zadržalo Srbiju zaglibljenu u devedesetima, iz kojih nikako da se iščupa.
Peščank.net, 11.08.2015.
http://pescanik.net/glib-devedesetih/
Нема коментара:
Постави коментар