Ruski veto je geto

Ruskim vetom su Srbija, bosanskohercegovački entitet RS i srpski narod u cjelini udaljeni od istine.
Ulažući veto na rezoluciju o Srebrenici u Vijeću sigurnosti UN-a, Rusija je uložila veto na istinu. Nazvavši taj akt sramotnim, neki ugledni svjetski analitičari, kao što je Tim Judah iz britanskog nedjeljnika The Economist, ustvrdili su da je to Srbiji donijelo teret negativnog publiciteta u svijetu te da je, tražeći od Rusije da uloži veto, Srbija sebi dala autogol na međunarodnoj sceni. Međutim, još se niko nije usudio prognozirati kakve bi konkretno mogle biti posljedice tog autogola i negativnog publiciteta po Srbiju i srpski narod u cjelini.
Haškim presudama za počinjeni genocid u Srebrenici osuđeni su pojedinci i utvrđena je njihova krivica na principu individualne odgovornosti. Negiranje genocida znači i negiranje krivice tih pojedinaca.
Ruskim vetom su Srbija, bosanskohercegovački entitet RS i srpski narod u cjelini udaljeni od istine i gurnuti dublje u ponor laži. Zbog tog veta Rusija neće imati neku veliku štetu, izuzimajući osude i gnušanje civiliziranog svijeta. Najveću štetu bi mogao imati srpski narod. Negiranjem genocida u Srebrenici i neprihvatanjem haških presuda srpski politički predstavnici su na svoj narod stavili teret kolektivne krivice.
Geto kolektivne odgovornosti
U tome im je zdušno pomogla i "majčica Rusija" koja je svojim vetom zatvorila srpski narod u geto kolektivne odgovornosti, krivice i laži. U tom getu nedužna srpska djeca će i dalje učiti lažnu historiju, iskrivljene istine i biti izopćeni iz civilizacijskih tokova zbog grijeha nekih od njihovih očeva. Takvo stanje će trajati sve dok srpski narod ne iznjedri političke lidere koji će imati hrabrosti i ljudskosti da svoj narod oslobode te kolektivne krivice tako što će jasno, glasno i iskreno priznati genocid i učiniti sve da njegove posljedice budu ublažene te da pravda bude zadovoljena onoliko koliko je to moguće na ovom svijetu.
Poznato je da nema bolje i efikasnije cenzure od autocenzure. Tako je i s lažima. Kada čovjek sam počne vjerovati u svoju laž i kada je počne predstavljati kao istinu iz unutrašnjeg ubjeđenja, to je krajnji trijumf laži. Tada laž postaje veoma moćno oružje u rukama "istinskog borca za laž". Nešto na tu temu je pisao i velikosrpski akademik Dobrica Ćosić, koga njegovi poštovaoci nazivaju "ocem nacije". Valjda u rijetkim trenucima iskrenosti, Ćosić je objasnio važnost laži u svom narodu, poistovjećujući je s patriotizmom i državnim interesom. Njemu se pripisuje i izreka: "Srbe je toliko puta u istoriji spašavala laž."
Veliki francuski filozof i pisac iz 19. stoljeća Ernest Renan, poznat po svojim političkim teorijama o nacionalnom identitetu i nacionalizmu, smatrao je da naciju čine pojedinci koji moraju imati dosta zajedničkog, ali koji su također morali dosta toga zaboraviti. Prema tome, zaborav je jedan od suštinskih elemenata koji čine naciju. To se posebno odnosi na nečasne stvari koje su činjene u prošlosti.
Kako graditi naciju i pokoljenjima pričati o slavnoj i junačkoj prošlosti predaka ako ih u oko bodu dokazi da su ti preci ubijali civile, žene i djecu?! Historijska istraživanja i presude najviših međunarodnih sudova, koja mogu otkriti neželjene istine, mogu biti veoma neugodne. Istina bi mogla uzdrmati same temelje nacije, čak i ugroziti njen opstanak. Zato je najbolje tu istinu zaboraviti. A da bi se zaboravila istina, moraju se uklanjati dokazi, negirati činjenice i sve ono što podsjeća na istinu.
Zaborav je usko povezan sa laži. Ukoliko želimo nešto zaboraviti, nastojaćemo prvo sebe, pa onda i druge (s)lagati da se to nije ni desilo. I to ćemo činiti sve dok sami ne počnemo vjerovati u tu laž. Kad sebe ubijedimo u laž, onda je nije teško prenositi na druge, posebno mlađe generacije. Na taj način laž, kao i zaborav, postaje suštinski element u izgradnji nacije.
U knjizi "Zašto lideri lažu" (Why Leaders Lie) John Mearsheimer, profesor političkih nauka na Univerzitetu u Chicagu i jedan od najpoznatijih teoretičara međunarodnih odnosa u svijetu, tvrdi da lideri lažu jer, između ostalog, smatraju da je to dobro za njihovu zemlju. Drugim riječima, lideri lažu jer misle da je to u njihovom nacionalnom interesu. Druga interesantna tvrdnja koju Mearsheimer iznosi jeste da demokratski izabrani lideri više lažu svom narodu nego autokrati.
Nacionalistički mitovi
Dakle, kada je autokrata i diktator Saddam Hussein govorio da ne posjeduje oružje za masovno uništavanje, on je zaista govorio istinu. S druge strane, kada Milorad Dodik, Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić, nedvojbeno demokratski izabrani lideri bosanskohercegovačkog entiteta RS i Srbije, kažu da se genocid u Srebrenici nije desio - oni lažu, i to prvenstveno svom narodu, jer vjeruju da je to u srpskom nacionalnom interesu.
Mearsheimer govori o lažima za vanjsku i domaću publiku, odnosno lažima drugim državama i lažima svom narodu. U ovu drugu grupu spadaju i laži putem kojih se stvaraju nacionalni, odnosno nacionalistički mitovi. Tom vrstom laži se historija vlastitog naroda prikazuje u najboljem svjetlu, bez ijedne packe na vlastitom nacionalnom identitetu. U kontekstu toga može se razumjeti zašto i Milorad Dodik uporno laže i u cijelosti osporava genocid u Srebrenici, navodeći da je "genocid u Srebrenici najveća prevara 20. stoljeća", dok iz njega isijava mržnja prema istini i onima koji je svjedoče. "Što se društvo bude više udaljavalo od istine, sve više će mrziti one koji govore istinu", rekao je veliki engleski pisac George Orwell. Tako će, zahvaljujući dodicima, vučićima i nikolićima, pored kolektivne krivice, srpski narod u međuvremenu nastaviti da živi i u laži.
Poznato je da se genocid ne može počiniti nad vojskom već samo nad nenaoružanim i nemoćnim civilima, a, priznat ćemo, to i nije neki podvig i junaštvo čime bi se buduća pokoljenja mogla ponositi. Stoga je za proponente velikosrpske ideologije bitno ne spominjati genocid, e da bi se, u najmanju ruku, spasio obraz predaka za buduća pokoljenja.
Izgradnja nacije je proces, a u tom procesu učestvuju brojni sudionici: od akademika, političara, umjetnika, vojnika, pa sve do komunalaca. Da, i komunalci mogu igrati veoma bitnu ulogu i ostaviti svoj pečat u tom historijskom procesu. Sjetimo se događaja sa početka 2013. godine, kada su komunalci iz Višegrada izvršili uklanjanje riječi ''genocid'' sa spomenika žrtvama ubijenim tokom agresije na Bosnu i Hercegovinu na mezarju Stražište u tom gradu.
Uklanjanjem te teške riječi sa spomenika žrtvama, komunalci su dali svoj dragocjeni doprinos zaboravu i laži, kao suštinskim elementima izgradnje svoje nacije. A teško onima kojima komunalci kroje historiju.
Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.
Izvor: Al Jazeera


http://balkans.aljazeera.net/vijesti/ruski-veto-je-geto

PUTIN JE GOSPODAR SEVERNOG POLA: Reči ovog generala digle su Ameriku na noge!

- Mi nismo ni u istoj ligi sa Rusijom trenutno. Trenutno ne igramo ovu igru uopšte - rekao je komandant obalske straže Pol F. Zukunft
Amerika znatno zaostaje za drugim državama, naročito za Rusijom, kada je u pitanju planiranje vezano za arktički region.
Mi nismo ni u istoj ligi sa Rusijom trenutno. Trenutno ne igramo ovu igru uopšte - rekao je komandant obalske straže Pol F. Zukunft.
Arktik je bogat vrednim rezervama nafte, gasa, minerala i ribe. Amerika procenjuje da je značajan procenat neiskorišćenih resursa na planeti upravo ovde, uključujući 15 odsto preostale nafte i oko 30 odsto prirodnog gasa, kao i tečnog priridnog gasa koji je skladišten na morskom dnu.
Rusija ima oko 6 nuklearnih “ledolomaca” koji su već u službi dok SAD ima samo dva dizel, od kojih je jedan funkcionalan,  i jedan srednje jačine.
Iako nisu vojni alat, ipak ovi brodovi imaju višestruku ulogu u strategiji bilo koje nacije na Arktiku. Moskva očekuje 2017. godine isporuku još jednog broda na nuklearni pogon.
(Telegraf.rs/ Izvor: finance.yahoo.com)

http://www.telegraf.rs/vesti/1646832-putin-je-gospodar-severnog-pola-reci-ovog-generala-digle-su-ameriku-na-noge

Moskva: Prerano za pomoć Grčkoj

Prerano je da se govori o nekakvom paketu pomoći za Grčku, ali Rusija je spremna da poveća saradnju, izjavio je danas portparol Kremlja Dmitrij Peskov.

"U ovom slučaju definitivno ne treba da govorimo o nekoj vrsti koordinisanog plana za pružanje pomoći Grčkoj. Nema potrebe da se to radi", rekao je Peskov.

On je podsetio da je predsednik Vladimir Putin ponovio više puta da Grčka nije zatražila pomoć od Rusije, prenio je TASS.

Peskov je rekao da je Rusija spremna za proširenje saradnje u oblasti trgovine i ekonomske saradnje sa grčkim partnerima.

On je dodao da Rusija pozdravlja svaki kompromis koji će pomoći Atini i Briselu da "izađu iz klinča u koji su ušli".

Posle 17 sati pregovora, lideri evrozone postigli su dogovor o trećem paketu finansijske pomoći za Grčku.

 

http://www.alo.rs/vesti/svet/moskva-prerano-za-pomoc-grckoj/105849 

Kina i Rusija: Ko je kome stariji brat?

 

Piše: Valentin Barišnikov (Priredila Anamaria Ramač Furman)
Samit Šangajske organizacije za saradnju i grupe BRIKS u Ufi bio je jedna od centralnih aktivnosti ruskih zvaničnika protekle nedelje. Rusija koja trenutno nije u najboljim odnosima sa Zapadom govori o multipolarnom svetu i okretanju na Istok, u čemu centralnu ulogu za nju predstavlja saradnja s Kinom. Međutim prijateljstvo s Pekingom možda i nije onakvo kakvim ga Moskva prikazuje.
Partner i analitičar ruske konsalting kompanije, Rus Energy Mihail Krutihin, na primer, smatra, da je gigantski projekat isporuke gasa u Kinu pod nazivom “Sila Sibira” ekonomski nepovoljan, jer i sama Kina trenutno ima probleme s obzirom da je glavnu novost iz sveta ekonomije ovih dana na sveskom nivou predstavljao nagli pad na kineskoj berzi.
Stručnjak moskovskog Karnegi centra Aleksandar Gabujev kaže da je Rusija zakasnila sa svojim zaokretom na Istok, a saradnja s Kinom jeste neophodna, ali ipak nije toliko povoljna koliko je Moskva predstavlja:
Naravno da je saradnja s Kinom ekonomski korisna. Pitanje je samo kako se ta korist meri. Ako tu korist poredimo s vladinom retorikom, značaj Kine svakako nema veze sa stvarnošću. Ako je poredimo s tim kakva je situacija bila do pre godinu i po ili dve godine, onda možemo da uočimo prilično veliki progres.
"Rusija umnogome sama plaća cenu toga što se nije okrenula ka ovom tržištu u toku proteklih 15 godina, kada su se prema njemu okretali apsolutno svi snabdevači sirovina, ne samo Afrika i Bliski Istok, već i Australija, Kanada itd. Zemlje koje se baziraju na sirovinskoj ekonomiji, takve kao Rusija, shvatile su da na azijskom tzržištu – ne samo u Kini, već i u zemljama ASEAN (Asocijacija nacija jugoistočne Azije), u Japanu, Južnoj Koreji – potrošnja raste, cene rastu, zato treba da budu prisutne na tom tržištu. Međutim, Rusija je smatrala da je prestižnije i interesantnije biti sirovinska dopuna Evropi, i s druge strane – da je nedostojno biti sirovinska dopuna Aziji. Napokon, Rusija stiže poslednja na azijsko tržište i prihvata uslove koje joj nude potrošači, a zbog političkih uslova taj potrošač trenutno je samo Kina", kaže on, te dodaje:
"Što se tiče pada berze, ja ne bih želeo da preuveličavam. Kina je već 2008-2009 doživela pad berze na 70 procenata. Kineska berza je maksimalno izolovana od realne ekonomije i za državne kompanije koje u njoj trguju osnovni izvor finansiranja nisu akcije i obveznice kojima se trguje na berzi, već krediti državnih banaka. Inače je u Kini manje-više sve uredu. Jedini ozbiljan problem jesu investitori na malo koji su u poslednjih mesec i po dana, pošto su primetili poludeli rast, navalili na berzu, uzeli su dodatne kredite te su još više opteretili berzu, i sada gube novac. To su milioni ljudi, i to je politički problem s kojim kineska vlada pokušava da se izbori tako što je zamrznula krah tržišta i koristi neke preventivne policijske mere."

RSE: Rusija sada želi da, okrenuvši leđa Zapadu, gradi svoje blagostanje prvenstveno preko saradnje s Kinom. To se tiče i prodaje sirovina i, sudeći prema ocenama stručnjaka, čini se da je ova strategija osuđena na propast. Iz ovoga zaista ništa dobro ne može da proiziđe ili možemo da govorimo o određenom stepenu povoljnosti?

Gabujev: Uveren sam da se ne radi o odustajanju od zapadnih tržišta. Deo ruskog establišmenta se pribojava da će Zapad prestati da kupuje rusku naftu i gas, iako Evropska unija nije prekinula energetsku saradnju s Rusijom, već je samo želela da smanji potpunu zavisnost, to jest da izbegne situaciju u kojoj bi sedam zemalja Evropske unije stoprocentno uvozile ruski gas, i u takvoj situaciji bi “Gazprom” zimi mogao da ucenjuje ove zemlje, a preko njih i celu Evropsku uniju. Ovo se najverovatnije u najbližoj budućnosti neće desiti jer će biti stvoreni takozvani interkonektori, terminali za prijem prirodnog gasa. Da, to je skupo, skuplje nego ruski gas, ali to jeste izvesna nezavisnost. “Gazprom” pokušava da zamisli da celo azijsko tržište može da bude alternativa evropskom. To je takođe blefiranje, to se sigurno neće desiti.
Ali s druge strane, kome treba istočnosibirski gas? Kome treba gas sa Sahalina? On nije potreban Evropi, već Aziji. Zaista, biti odsutan na ovom brzorastućem tržištu bilo je sasvim nepromišljeno. Stoga, na žalost – da, Rusija pristaje na uslove koji joj se danas nude, u današnjim uslovima sankcija, ali u ovome ipak ima neke koristi. Položaj Rusije pogoršava činjenica što mnogi projekti nisu ekonomični zbog visokog stepena korupcije. Recimo, prema ugovornoj ceni izgradnja “Sile Sibira” je previsoka, ali razlog tome nije Kine.

RSE: Kina zvanično izjavljuje da su za nju odnosi s Rusijom veoma važni. Ali kakav je unutrašnji osećaj Kine? Čitao sam jednom priču stanovnika pograničnih regiona Rusije i Kine, kako su se ruski državljani početkom 90-ih, kada su se pojavili sitni preprodavci, osećali kao kraljevi, odlazili su u Kinu i kupovali, а sada je kineska strana ona koja cveta, а ruski pogranični regioni su beda u poređenju s onima preko granice. Kina se odnosi prema Rusiji kao prema strateškom partneru ili ne ceni mnogo ono što Rusija može da joj ponudi?

Gabujev: Kina je prilično apstraktna. Možemo da pričamo o tome kako se Rusija odnosi prema Kini, a to je i Vladimir Putin, i Oleg Deripaska, i Igor Sečin, i liberalni kolumnisti, i stanovnici pogranične oblasti, i Moskovljani i svi ostali. Isto tako i u Kini postoji nekoliko nivoa. Za političko rukovodstvo Rusija je svakako prilično važan partner, važan pre svega na geostrateškom planu. Kina smatra da Rusija treba da ostane neutralna, izvan blokova, niti zapadna, niti antizapadna zemlja, ali ne ni antikineska. Kineskom rukovodsvu je u tom smislu ukrajinska kriza pravi poklon.
Rusija je za Kinu pogodan partner koji bi u Savetu bezbednosti UN-a do skidanja sankcija štitio svakakve rđave države poput Zimbabvea, Mjanmara, Irana i tako dalje, i samim tim ona štiti i kineske interese. Rusija je najglasniji zagovornik revizije svetskih pravila, umnogome tera vodu na kinesku vodenicu, i u takvim uslovima Kina može da priušti sebi da bude mnogo smirenija i pragmatičnija. Svakako, i resursi i vojna industrija su važni. Među kineskim stanovništvom i stručnjacima egzistiraju dva stava. Starija generacija se manje-više seća godina sovjetsko-kineskog prijateljstva i njen odnos prema Rusiji je srdačan. Takvih ljudi je manje i oni postepeno nestaju. Većina građanstva se prema Rusiji odosi potpuno indiferentno i interesuju je ili unutrašnji problemi ili Japan, zemlje jugoistočne Azije s kojima imaju teritorijalne probleme i SAD. Mnogi Kinezi se prema Rusiji odnose sa omalovažavanjem, kao - “imali” smo “starijeg brata” аli sada smo ga prevazišli.
Kineske kompanije na Rusiju gledaju kao na sve ostale ekonomske igrače. Oni vide isti rizik koji vide i strani investitori – u pogledu stagnirajućih sektora, pogrešnog menadžmenta i odsustva jasnih dugoročnih pravila igre. Stoga se nada, koju su gajili mnogi ruski rukovodioci, da će nakon Ukrajine doći Kina i preplaviti Rusiju parama, jednostavno nije opravdala. Ali to nije zbog toga što su Kinezi zlonamerni, već stoga što to prijateljstvo predstavlja pragmatičnost i normalni finansijski odnosi. Ili da kažemo drugačije – recimo da niko nikom ništa neće poklanjati.

RSE: Kada pričamo o Pekingu i Moskvi, о rukovodstvu država, ko je kome sada stariji brat?

Gabujev: Mislim da je stariji brat sada pre Peking, ali Peking je veoma pametan, on to nikada neće isticati. Za razliku od Zapada, čak ako on i jeste jači partner, diktira neke uslove u dogovorima i iz onoga što mu se nudi za saradnju bira ono što ga interesuje, on nikada neće reći: evo vam naša agenda, naši kriterijumi i vi treba da radite u skladu s njima. Neće prigovarati Moskvi po pitanjima ljudskih prava ili demokratije. Kina će naglašavati da je Rusija velika država, veliki partner i tako dalje. Kinezi treba dobro da shvate da je ruskom rukovodstvu često važniji privid nego stvarnost.


http://www.slobodnaevropa.org/content/kina-i-rusija-ko-je-komem-stariji-brat/27123499.html

Zabranjena muzika Sovjetskog Saveza

Već smo pisali o tome kako današnja vlast u Rusiji u poslednje vreme želi da udalji svoje stanovništvo od tog “trulog” zapada. Znate, smeta im popularna kultura, brza hrana, prava homoseksualaca i sve slično.

E pa sve to poprilično podseća na osamedesete i Sovjetski Savez. Evo na šta mislimo.

Portal Open Culture podsetio je na knjigu Alekseja Jurčaka “Everything Was Forever, Until It Was No More: The Last Soviet Generation” koja se bavi “paradoksima života u kasnom socijalizmu SSSR-a”.

Recimo, postojala je lista zapadnjačkih muzičara i bendova koji kvare komunističku mladež. Zabranjeni spisak je sastavila omladinska organizacija Komsomol.

Tako je čak 38 izvođača bilo opasno za sovjetsku mladež. Recimo na crnoj lisit je bio The Clash jer su komsomolci zaključili da ovaj britanski bend svojom muzikom širi nasilje.

Pink Floyd se pak komsomolcima zamerio jer “iskrivljuje sovjetsku spoljnu politiku” zbog kritika sovjetske invazije Avganistana, Depeche Mode je bend koji izaziva nasilje, što se zamera još i grupi Blondie.

Seksualni razvrat su promovisali Tina Tarner, Originals i Junior English, dok je postojala i kategorija preterane erotizacije, za šta su “krivi” Dona Samer i Bohanon. Hulio Iglesijas je proglašen neofašistom.

SSSR je par godina kasnije prestao da postoji. 

http://www.dominomagazin.com/article/31307

Kinezi "osvajaju" Sibir 

ODLUKA vlasti Zabajkalskog kraja da kineskoj kompaniji da u zakup na 49 godina više od 300.000 hektara poljoprivrednog zemljišta izazvalo je kod jednog broja građana i političara zabrinutost, pa će Liberalno-demokratska partija Vladimira Žirinovskog pokušati da stopira taj projekat. Protivnici dolaska Kineza su već pripremili pismo predsedniku ruske vlade Dmitriju Medvedevu.
Žirinovski i njegovi partijski drugovi smatraju da ako se napravi geopolitička greška može se dogoditi da za 20 godina gubernator tog kraja bude Kinez. S druge strane, gubentaror Zabajkalskog kraja Konstantin Iljkovski objašnjava da su odlučili da daju na korištenje Kinezima zemlju, jer je mali interes lokalnog stanovištva za poljoprivredu.
Ruski mediji tvrde da su za vreme Međunarodnog ekonomskog foruma u Sankt Peterburgu predstavnici Zabajkalskog kraja potpisali sa kineskom kompanijom protokol o namerama. Na početku će Kinezi uzeti u zakup 115.000 hektara, a kasnije, ako posao krene, uzeli bi još 200.000 hekatara.
Liberana partija Rusije namerava da predloži raspravu u ruskom parlamentu na kojoj bi se razmatrali rizici nacionalne bezbednosti i geopolitičke posledice ako Kinezi zaista dobiju velike površine zemlje. Takođe insistiraju da se o tom pitanju izjasni Savet bezbednosti Rusije, kao i Ministarstvo spoljnih poslova i Ministarstvo za razvoj Dalekog istoka.
Protivnici dolaska Kineza su uvereni da bi ruska vlada trebala da stimuliše svoje građane da se bave poljoprivredom.To što u Rusiji ima dosta neobrađene zemlje ne sme da bude razlog da se ona daje u najam strancima.
Interesantno je da su o dolasku kineske kompanije “Huae Sinban” iz provincije Čacejan veću buku stvorili moskovski mediji nego lokalna sredstva informisanja u Zabajkalskom kraju. Obim kineskih investicija bi trebalo da bude oko 24 milijarde rubalja.
Kineski list “Ženmin žibao” piše da se uz kinesko i mongolsku granicu nalazi 1.500 kilometara neobrađene zemlje. Krajem 2009. godine tadašnji predsednik Rusije Dmitrij Medvedev i predsednik Kine Hu Djintao odobrili su program saradnje pograničnih regiona Rusije i Kine do 2018. godine. Od tada su mnoge kineske firme dobile u najam poljoprivredno zemljište na ruskoj teritoriji. U Jevrejskoj autonomnoj oblasti i Habarovskom kraju Kinezi uzgajaju soju, pirinač, povrće. Lokalne vlasti zasada ne vide nikakve probleme.Kinezi dovoze svoju tehniku i radnu snagu. Lani je tamo bilo angažovano oko 2,5 hiljada Kineza. Niko od njih nije tražio da dobije rusko državljanstvo.
U Sibiru su Kinezi dobili pravo da u određenim oblastima prerađuju drvo do 2017. godine. Neke rejone Kinezi su već napustili, jer smatraju da je to drvo nekvalitetno.
Andrej Vinogradov, rukovodilac Centra političkih istraživanja i prognoziranja Instituta Dalekog istoka kaže da je unajmljivanje zemljišta korisno obostrano, i ako se sve radi po zakonu nema opasnosti da bi Kinezi mogli jednog dana da otmu deo teritorija.

LEBEDEV: "OTIĆI" ĆE DELOVI ZEMLjE
Potpredsednik ruskog parlamenta Igor Lebedev, inače sin Vladimira Žirinovskog, koji nosi majčino prezime, upozorava da se Zabajkalski kraj, Jevrejska autonomna oblast i Habarovski kraj graniče sa Kinom, pa se ne sme dozvoliti da Kinezi počnu da zauzimaju prazan prostor. Kineska kompanija koja se bavi poljoprivredom na iznajmljenom zemljištu angažovala bi isključivo kinesku radnu snagu. Lebedev se boji da kroz 20 ili 30 godina delovi Rusije mogu da postanu “kineska republika”.

http://www.novosti.rs/vesti/planeta.299.html:557047-Kinezi-osvajaju-Sibir