Poglavlje 32 - kontrola nekontrolisanih

Novi Sad, Beograd -

U situaciji kada loše vesti sustižu jedna drugu, jedina tema koja opstaje u svim godišnjim dobima, nezavisno

od sezone i trendova, svakako je korupcija. O korupciji u zdravstvu, sudstvu, školstvu, ali pre svega o onoj u velikim javnim preduzećima ili u državnim institucijama, priča se i piše svakodnevno.

Od slučaja čuvene "drumske mafije", preko "patriotske pljačke" i zloupotrebe državnog novca namenjenog ugroženima na Kosovu, do jednog od svežijih primera - živopisne storije o tome kako je ministar odbrane našim novcem finansirao svoju familiju, tu je bezbroj manjih i većih afera u kojima su direktno pokradeni građani i građanke Srbije.

Zbog svega toga, malo je čudno zvučala prošlogodišnja tvrdnja Tanje Miščević, šefice pregovaračkog tima Srbije u pregovorima s Evropskom Unijom, da je Srbija spremna za poglavlje 32, koje se odnosi na finansijsku kontrolu, tj. kontrolu trošenja novca iz budžeta.

Ova kontrola, naime, podrazumeva neke elemente koji su se u slučaju Srbije pokazali kao prilično nefunkcionalni. Poglavlje 32 se sastoji od četiri dela.

Prvi se tiče interne finansijske kontrole u javnom sektoru, drugi eksterne revizije (što podrazumeva postojanje efikasne i nezavisne revizorske institucije koja bi bila u stanju da kontroliše javna preduzeća i izveštaje podnosi parlamentu), dok se preostala dva dela odnose na zaštitu finansijskih interesa EU i zaštitu evra od falsifikovanja.

Sprovođenja standarda iz prva dva dela zavisi isključivo od domaćeg zakonodavstva, što praktično znači da nam Evropa ne može dati nikakve "recepte" ili modele - tu se podrazumeva da se države kandidati za članstvo obavežu na usvajanje međunarodnih kriterijuma u oblasti finansijske kontrole.

Nasuprot tome, preostala dva dela predstavljaju niz evropskih pravnih direktiva koje su države kandidati obavezne samo da preuzmu i poštuju. Jasno je, dakle, da će ovde glavni kamen spoticanja biti delovi koje samostalno moramo da uredimo - i to ne zbog toga što u Srbiji ne postoje falsifikatori novca ili faktori koji bi mogli da ugroze finansijske interese Unije, već zbog onoga što se obično naziva "zatečenim stanjem", a što deluje teško izlečivo.

Teško je, naime, očekivati efikasnost ikakve kontrole ako najviši državni službenici javno priznaju i kao izrazito moralne ocenjuju poteze zbog kojih bi u drugim državama verovatno išli na robiju. Kontrola prema standardima Evropske unije, naime, podrazumeva da jedan ministar nema pravo da po ličnom ćefu raspoređuje novac namenjen nevladinim organizacijama.

Ta ista kontrola, kako je propisana u pregovaračkom poglavlju 32, znači da nema nameštenih tendera, odlivanja budžetskog novca u privatne džepove, nenamenskog trošenja i uopšte, svega onoga čime mogu da se podiče naše državne institucije i javna preduzeća. A ako se ipak dogodi da neko ukrade ili prevari, taj bi morao da bude kažnjen za ono što je učinio - i to ne od strane tabloida ili političkih protivnika, već regularnim putem i regularnom kaznom.

Čak i Tanja Miščević, u svojoj optimističnoj izjavi o spremnosti Srbije za poglavlje 32, priznaje da u ovoj oblasti postoje brojni problemi: "Potrebno je da imate jasan sistem koji je transparentan, da bi državni revizor mogao da kažnjava na najozbiljniji način. Mi taj sistem nemamo. Imamo elemente, ali nemamo sistem".

Evropa će, dakle, ipak da pričeka - bar dok se ti "elementi" ne povežu u kakvu-takvu celinu. O sistemu za sada ne može ni da se sanja.

Ovaj tekst nastao je u okviru projekta "Privredne reforme iznad svega" Radio-televizije Vojvodine.

http://www.rtv.rs/sr_lat/drustvo/poglavlje-32-kontrola-nekontrolisanih_620819.html