Zločinci u procentima

Vest od 22.06.2015. kaže da u pismu koje je „Beograd uputio stalnim članicama Saveta bezbednosti UN“, a povodom britanskog nacrta rezolucije o Srebrenici, pored ostalog stoji i ovo: „Srbija ne razume ni smisao ni cilj rezolucije, koja bi, osim što bi uticala na destabilizaciju u regionu, dodatno uticala i na destabilizaciju političkih odnosa u samoj Republici Srbiji“. Dakle, „Beograd“ obaveštava Savet bezbednosti UN-a da „Srbiji“ mnogo toga nije jasno u vezi sa britanskim dokumentom o genocidu te da „Srbija“ strepi od njegovih mogućih posledica. Zašto „Beograd“ istupa u ime „Srbije“ i kako je „Beograd“ utvrdio da „Srbija“ nešto ne razume i da zbog nečega strepi ostaje, međutim, izvan granica dokučivog. Da li ovde „Beograd“ stoji umesto Vlade ili umesto predsednika države? Ko sve na kraju može da istupa kao „Beograd“, a u ime „Srbije“? I na koga se u stvari tu odnosi imenica „Srbija“ – ko se to u Srbiji boji rezolucije i ko to iz straha ne želi da je razume?
I zašto se uopšte „Beograd“ i „Srbija“ oglašavaju povodom dokumenta u kome se oni nigde ne pominju. Ovdašnji dušebrižnici pažljivo su prebrojali koliko se puta u nacrtu rezolucije ponavlja reč „genocid“, ali su propustili da kažu da u tom dokumentu nema ni „Beograda“ ni „Srbije“. Pa tako ostaje da se zapitamo ko se u svemu tome zapravo prepoznao i prepao od mogućih posledica.
U obraćanju novinarima od 19.06.2015, predsednik vlade je rekao: „Spreman sam da pognem i sagnem svoju glavu i pokažem kakav odnos imam prema nevinim srebreničkim žrtvama, da bi 99,9 odsto Srba koji nisu učestvovali u zločinima moglo da hoda uzdignute glave.“ Takav kakav je, tobože egzaktan i precizan, predsednik vlade nam kaže da je samo „0,1“ odsto „Srba“ odgovorno za zločin u Srebrenici. Nadalje, tih „0,1“ odsto nema nikakve veze sa ostalih „99,9“ odsto „Srba“, pa stoga potonji imaju pravo da hodaju uzdignute glave, oslobođeni svake odgovornosti za genocid u Srebrenici. Ako je sve to zaista tako, onda se britanski nacrt rezolucije tiče samo tih „0,1“ odsto i krajnje je nejasno zašto „Beograd“ piše pismo u ime čitave „Srbije“ koja ne razume i strepi. Već smo rekli, u tom dokumentu Srbija se nijednom rečju ne pominje, a pošto „99,9“ odsto „Srba“, po mišljenju predsednika vlade, nema nikakve veze sa zločinom na koji se dokument odnosi, onda bi po svemu od usvajanja rezolucije trebalo da strahuje samo tih preostalih „0,1“ odsto.
Povrh svega toga, smisao britanskog predloga – onaj smisao koji „Srbija“ ne razume – uopšte nije u kvalifikaciji zločina koji se dogodio u Srebrenici. Kako je na to suvislo ukazao Tibor Varadi, profesor međunarodnog prava, zločin u Srebrenici okarakterisan je kao genocid odlukama Međunarodnog suda pravde i Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju. Savet bezbednosti UN-a ne odlučuje o tome da li je negde počinjen genocid; ta odluka leži na nadležnim sudovima, i u slučaju zločina u Srebrenici već je doneta. Stoga je svaka rasprava o prirodi tog zločina koja se sada ovde pokreće u vezi sa britanskim dokumentom potpuno izlišna, a za cilj ima da relativizuje ili negira pravosnažne sudske odluke. Smisao i cilj predložene rezolucije dakle nije u tome da utvrdi karakter zločina niti da obeleži njegove počinioce. To je posao sudova. Kao i kod brojnih drugih rezolucija, smisao ovog predloga je u podastiranju osnove za preventivno delovanje. To se jasno vidi iz svih tačaka u nacrtu dokumenta.
Recimo, u tački pet stoji da se rezolucijom pozivaju države da „spreče genocid i druge ozbiljne zločine te da se bore protiv genocida i drugih ozbiljnih zločina prema međunarodnom pravu“. Ta tačka takođe potvrđuje i članove 138 i 139 iz Zaključaka Svetskog samita iz 2005. godine, o odgovornosti da se stanovništvo zaštiti od „genocida, ratnih zločina, etničkog čišćenja i zločina protiv čovečnosti“. Tačka devet, pak, poziva zemlje članice UN-a da razviju obrazovne programe koji će budućim generacijama preneti pouke izvučene iz „prošlih genocida, ratnih zločina, etničkih čišćenja i zločina protiv čovečnosti“ sa ciljem da se spreči da se ti zločini ponove. U tački 12. se sumiraju neke od tih pouka, pa se kaže da masovna silovanja i kršenja ljudskih prava i međunarodnog humanitarnog prava mogu biti rani pokazatelji da je moguće da će doći do genocida. Pitanje za „Beograd“ glasi: šta tačno „Srbija“ ovde ne razume i kako sprečavanje zločina može narušiti stabilnost političkih odnosa u Republici Srbiji? U skladu sa rečima predsednika vlade, pitanje se može i preformulisati: kakav problem ima „99,9“ odsto „Srba“ da jasno kaže da je „0,1“ odsto „Srba“ počinilo gnusne zločine i da treba učiniti sve da se spreči da se to ponovi?
Reklo bi se da je izjava predsednika vlade o Srebrenici i procentu „krivih“ i „nevinih“ „Srba“ u kontradikciji sa pismom u kome se „Beograd“ žali da „Srbija“ ne razume smisao i cilj britanskog predloga. Pismo nedvosmisleno sugeriše da se cela „Srbija“ prepoznala u ulozi potencijalnih krvnika protiv kojih se predlaže rezolucija. S druge strane, predsednik vlade kaže da „99,9“ odsto „Srba“ može mirno hodati uzdignute glave jer nema nikakve veze sa zločinom u Srebrenici. U samom tekstu britanskog dokumenta „Srbi“ se, pak, uopšte ni ne pominju. Ali, „Srbija“ se tu nekako ipak učitala, pa je „Beograd“ Savetu bezbednosti UN-a napisao pismo protiv usvajanja predložene rezolucije. Povrh toga, „Beograd“ je izgleda spreman da zamoli i predstavnika Rusije u Savetu bezbednosti da stavi veto na rezoluciju. „Srbija“ dakle zahteva da se povuče poziv svim članicama UN-a da učine sve da osujete nove genocide, etnička čišćenja, ratne zločine i zločine protiv čovečnosti. „Srbija“ takođe traži da se u školama ne uči o genocidu i drugim teškim zločinima iako bi to bio jedan vid prevencije da se ti zločini ne ponove. Kako to „Srbija“ i „Beograd“ vide i razumeju Republiku Srbiju ako misle da bi sprečavanje novih teških zločina moglo da naruši političku stabilnost države?
Pokušaj „Beograda“ da u pismu, kao i u izjavama predsednika vlade, genocid u Srebrenici predstavi kao incident, kao slučajni zločin ogromnih razmera koji su počinile odmetnute naoružane bande, samo je još jedna u nizu laži kojima se poriče prava priroda tog zločina. Tu „Srbiju“ kojoj ništa nije jasno, u glavama autora pisma skladno čini svih „100“ odsto „Srba“. Zločin nije počinjen u neznanju „99,9“ odsto „Srba“ kojima sad predsednik obećava da će poput spasitelja na sebe preuzeti njihov greh i tako im omogućiti da hodaju uzdignute glave. Tih „0,1“ odsto „Srba“ koji su počinili zločin nisu postupali svojevoljno, mimo komande i mimo znanja svojih pretpostavljenih. Trajanje i organizacija zločina pokazuju da je on bio planiran. Postupanje posle genocida – prebacivanje leševa u sekundarne i tercijarne grobnice – takođe potvrđuje da je postojao plan da se taj zločin zataška. Ali, mimo svega toga, iza zločina je stajao i jedan naopaki pogled na svet koji je kod ubica stvarao uverenje da imaju pravo da ubijaju. Taj pogled na svet povezuje „0,1“ odsto i „99,9“ odsto „Srba“ i „Srbiju“ u čije ime „Beograd“ šalje pismo. Taj pogled na svet našao se na udaru britanskog dokumenta, i taj pogled na svet i dalje odlučno brane njegovi vatreni zagovornici iz devedesetih, sa predsednikom vlade i predsednikom države na čelu. Taj pogled na svet jeste upravo ona „Srbija“ iz pisma koja i dalje ništa ne razume.

Peščanik.net, 24.06.2015.

http://pescanik.net/zlocinci-u-procentima/