Nije isti kriminal devedesetih i danas

Do guše smo u sistemskoj korupciji, a rastu sitni kriminal, kriminal među mladima i u porodici. U beogradskim srednjim školama 2,8 odsto učenika diluje drogu, pa naglo raste narkomanija, kaže Radovanović u razgovoru sa Nadeždom Gaće i Jelkom Jovanović
Nekoliko dramatičnih slučajeva teškog kriminala, otmica i ubistava dece, učestali ulični obračuni i zabrinjavajuća ubistva žena u porodičnom i partnerskom nasilju, uz visok nivo korupcije, uveravaju Srbiju da su opet na delu “devedesete”. Zato je prvo pitanje za priznatog kriminologa psihologa Dobrivoja Radovanovića jednostavno – vraćaju li se devedesete?
“Za odgovor na to pitanje potrebno je racionalno poređenje dva vremena. Ako gledamo broj teških krivičnih dela kakva su ubistva i razbojništva, silovanja, organizovani kriminal, videćemo da je devedesetih bilo 350 ubistava godišnje, a sada ih je 100 do 120. To je značajan pad. Značajan je pad razbojništava, osim kod maloletnika, gde nažalost raste. Imamo i značajan pad krivičnih dela organizovanog kriminala, koji je devedesetih dostigao najvišu tačku razvoja zato što su tada državne institucije preuzele njegov znatan deo, recimo u ilegalnoj trgovini cigaretama, naftom, akciznom robom. Možemo takođe da kažemo da je trend pada i velikih korupcionaških, pljačkaških privatizacija”, objašnjava Radovanović zašto nije moguće staviti znak jednakosti i reći da su se devedesete vratile u Srbiju.

*Šta je suštinska razlika?
Devedesete su bile nešto nemoguće, nešto van knjiga, možda smo u svetu služili kao primer za društvene promene i haos koji nastaje. Devedesetih smo imali krivično delo do krivičnog dela, počev od šticovanja deviza i prodaje na ulici, pa do organizovanog kriminala. Tada je bilo oko 1.800 razbojništava godišnje, a u socijalističkoj Jugoslaviji smo imali 70-80 slučajeva.

*Razbojništava svih vrsta?
Da, od upada u kuću do pljačke banke. Imali smo 350 ubistava godišnje u Srbiji, sada 100-120. Nemojte zaboraviti da smo tada imali veliki prodor privrednog kriminala, privatizacije koje su bile pljačka nad pljačkama i bogaćenja ljudi ni iz čega, a sve je suvi kriminal, sa žestokim kršenjem zakona. Ako ste bili bliski vrhovima vlasti mogli ste otići u Narodnu banku, uzeti kredit od milion maraka, prodati ih na ulici za šest miliona dinara i za taj novac kupiti šest miliona maraka. Mnogi su za 48 sati pljačkom države postali milioneri. I mnogi su tako počeli.
Nemojte zaboraviti da su kroz staru štednju opljačkani građani. To je i vreme piramidalne štednje, što je državna pljačka; oni su bili u funkciji države ili su to radili uz dozvolu države. Mnogi visoki državni činovnici na taj su način profitirali, čak i kad je sve pucalo. To je bilo neviđeno vreme kriminala, političkih ubistava od kojih dobra većina nije rešena, ubistava organizovanog kriminala, kidnapovanja. Dešavalo se sve što je teorijski bilo moguće, jedino nismo imali masovna ubistva kao poslednjih godina. Sada to počinje, a imamo i napade u školama.
*Suština je da je sve bilo pod kapom države?
Sve, tada je i početak organizovanog kriminala pod vođstvom Državne bezbednosti; država je angažovala ljude iz kriminalne sfere da za njen račun i posao obavljaju neke poslove, pa i da reketiraju, ucenjuju, ubijaju, da formiraju parapolicijske i paravojne formacije na ratištima u Hrvatskoj, Bosni i na Kosovu.

*Kakva je veza između ratišta i “mirnodopskog” kriminala, da li je ratište njegovo izvorište?
Na prvi pogled se ne vidi direktna veza, ali u ratu se bude svi zločinački instinkti, psihotične i psihopatske potrebe; ubijati sve, pa i žene i decu, postaje svakodnevica; masovna pljačka je normalna u uslovima rata. Tako su kamionima opljačkane robe “oslobađani” gradovi.
Posle 2000. na prvi pogled se smiruje, ali ključne stvari su ostale iste – privatizacija sa prizvukom kriminala iz sve snage, ogromna korupcija raste, nastavila su se organizovana ubistva, svi vidovi kriminala, a naročito bujaju narko-kriminal, trgovina ljudima i korupcija. Bilo je i mnogo kidnapovanja, ali to nije dugo trajalo, bila je to kratka epidemija, surčinski klan je i dalje postojao. Dakle, ni posle 2000. struktura kriminala se bitno ne razlikuje od one iz devedesetih, ali pada broj ubistava. Korupcija se postepeno diže na maksimalni nivo, kao i privredne pljačke, ali u novim oblicima. Recimo, kupite fabriku da biste je uništili i tako omogućili njenu prenamenu, na primer za građevinsko zemljište. Šta je drugo nego organizovani kriminal ako vi na stambenoj izgradnji zarađujete šest na jedan, deset na jedan? I to je trajalo sve dok tržište nije reklo – dosta. Svi smo osiromašili.
Nažalost, narko-kriminal je ostao veoma snažan zahvaljujući tome što naši dileri nisu centralne figure, nego izvođači radova.

*Kažete i da je kriminal ušao u državu, u sva važna polja i sve institucije.
Da. Tih devedesetih u svim medijima sam pričao koliko sam mogao da kriminal buja. I, da ovo ne ispadne politički, čak sam i branio SPS i govorio da to nije svojstvo samo jedne političke partije, da toga ima i u zemljama razvijene demokratije. Kriminal teži da kupi ljude u policiji, pravosuđu, svuda. Doduše, za razliku od nas, retko u politici.
Devedesetih je Glavni odbor SPS-a sazvao veliki skup o borbi protiv organizovanog kriminala, na koji sam pozvan i ja, kao i mnogo profesora, sudija. I ogroman broj političara koji su mnogo pričali. Preko puta mene su sedeli Vlajko Stojiljković i predsednik Privredne komore Beograda koji je pričao da je sreća što nema korupcije u državi! A ja znam koliko košta dozvola za izvoz pšenice i kukuruza, uvoz neke opreme. Sve je to korupcija, jer sistem koji traži mnogo dozvola pravite da biste na raznim mestima mogli da uzimate pare. Kao direktor Instituta, koji je bio u saveznoj nadležnosti, govorio sam o podacima iz istraživanja. Sutradan volšebno Politika sve objavljuje na dve strane, a mene nigde nema, ni u spisku učesnika, kao da nisam ni reč rekao, iako sam pričao o 350 ubistava godišnje i počecima organizovanog kriminala.
Bio sam besan, ne zbog toga što mene nije bilo, već zato što nisu hteli da čuju, a protiv kriminala se može boriti kad nastaje; niko nije uspeo da ga zauzda kad se razvije. A mi smo dopustili da uđe u vladu, u parlament. Tada je i politička partija nastala na kriminalu ušla u parlament, omogućeno joj je da direktno utiče na zakone, kupuje druge poslanike i profesore, uđe u sudstvo, druga tela. Posle 2000. nismo uspeli to da presečemo. Šansa je propuštena i posledica je opstanak narko-kartela, njihovo trajanje, pa danas jedne maknete, a jave se drugi.
*Kažete pljačkaška privatizacija devedesetih. Ona se danas poima kao pljačkaška samo ako je vezana za doba DS.
Pljačkaška privatizacija se vezuje za korupciju, ne za pojedinačne partije; za vrhove u strankama. Nijedna partija, niko, pa ni građani, nisu imuni kad postoji sistemska korupcija. Građani potplaćuju lekare, policiju, sudije, nastavnike. Tako su i neki vrlo ugledni ljudi koji su bili nosioci demokratskih promena podlegli. Posle 2000. u tom kriminalu nema ničeg novog, ali ima u intenzitetu, što se vezuje za opšte siromašenje. Znate, mi smo i u vreme strahovite hiperinflacije bili bogatiji nego kasnije, sve je izvučeno iz slamarica, ljudi ne mogu dovoljno da zarade za život. Posledica su i vrste kriminala koje ranije nisu bile intenzivne.
Danas je u usponu sitni kriminal, bagatelni, kako ga zovu Francuzi. Od otimanja lančića i ulaženja u stanove, sitnih krađa u radnjama, trafikama, pa do skidanja oluka, kablova, šahtova. Krade se sve što može da se proda.

*Postajemo država sitnih lopova?
I sitnih i krupnih. Generalna socijalna posledica društvenih kretanja je mnogo siromašnih, malo ekstremno bogatih i jako tanak srednji sloj, pri čemu se krupni i dalje bave krupnim kriminalom, a među sirotinjom cveta taj sitni kriminal koji država ne gleda, iako su štete koje građani trpe za njih velike i svakodnevne. U Jeloviku kod Aranđelovcu ljudima su ukradena četiri kazana za pečenje rakije, jednom čoveku su pokrali sav alat, kuće su opljačkane. U ulici u kojoj stanujem pre dve godine tri automobila su ostala bez sva četiri točka, meni su ukradena dva točka zimus kad su menjane gume. Moj komšija, puka sirotinja koji ima neki stari kombi, svake večeri skida akumulator jer su ga već šest puta krali, a policija ne reaguje.

http://www.novimagazin.rs/vesti/intervju-dobrivoje-radovanovic-nije-isti-kriminal-devedesetih-i-danas