Najčešća percepcija koja među građanima vlada o političarima jeste da su svi oni, ili bar ogromna većina, lažovi i lopovi koji se za vlast bore isključivo zato da bi se nakrali i obezbedili sebi razne privilegije. Sigurno je da se nemali broj političara politikom bavi iz takvih pobuda, o čemu svedoče primeri onih koji su za relativno kratko vreme dramatično uvećali svoj imovinski saldo koji značajno prevazilazi njihove zvanične prihode po osnovu vršenja svojih političkih funkcija.
Ima i onih koji su se takođe neobjašnjivo lako i brzo obogatili od politike, a da u nju ipak nisu ušli sa prljavim namerama, već iz iskrenog uverenja. Kod takvih je po svoj prilici na delu slabost karaktera usled koje nisu uspeli odoleti izazovu da stoje blizu poslovičnoj „vatri“, a da joj ne priđu da se „ogreju“. Otuda ona izreka: „Daj mu vlast da mu vidiš čast“.
Konačno, mada se mnogi sa tim neće složiti, verovatno postoje i oni koji u politici ne uprljaju ruke, makar ne na taj način (u smislu zloupotrebe položaja radi protivzakonitog sticanja lične materijalne koristi). Koliki je udeo tih poštenih nemoguće je pouzdano reći, ali to na kraju krajeva nije ni previše važno za suštinu naše današnje teme.
Najvažnije je, bar što se mene lično tiče, šta će određeni političar konkretno učiniti dok je na funkciji da doprinese realnom boljitku zajednice u bilo kom segmentu njenog postojanja, bez obzira da li se svojim postupcima tokom vršenja vlast kvalifikovao među „poštenjačine“ ili među „lopovčine“. Može se to formulisati i kroz jedno trik-pitanje, slično onom famoznom o „manjem i većem zlu“: da li bih pre da na vlasti imam neupitno poštenog ali krajnje nesposobnog političara koji nije u stanju da reši nijedan jedini problem, ili korumpiranog ali zato itekako sposobnog da stvari u državi pomeri u pozitivnom smeru („jeste krao, ali je i nama dao“)?
Naravno da je idealna situacija kad je čovek istovremeno i pošten i sposoban, ali ovde namerno insistiram na ekstremima, zato što nam odgovor na ovakvu vrstu „ili-ili“ pitanja na prilično jednostavan način može pokazati kakav je generalni pristup fenomenu politike od strane svakog od nas ponaosob. Ako bi se napravila i šira društvena anketa sa navedenim pitanjem, onda bismo mogli i da ustanovimo kako prosečan građanin gleda ne samo na politiku globalno, već i na odnos između sebe kao pojedinca i vlasti kao oličenja države u najbanalnijem smislu reči. To jest da li je više sklon racionalnom ili na emocijama baziranom promišljanju političkih, pa i ukupnih društvenih procesa.
Drugi nivo na kojem se testiraju političarska „čast i poštenje“ jeste razlika između obećanog u kampanji i ispunjenog nakon dolaska na vlast. Ovo je posebno klizav teren, ali utoliko atraktivniji za hladnu analizu. Da li, naime, neispunjena obećanja obavezno moraju biti posledica svesne pokvarenosti političara ili na njih mogu uticati i drugi, objektivniji faktori? Ne samo kod nas, nego i u zemljama razvijene demokratije (setimo se samo izneverenih očekivanja američkih birača u predsednika Obamu, ali i dobar deo njegovih prethodnika).
Slično kao kod prethodne dileme u vezi sa časnim i nečasnim motivima za ulazak u politiku, i ovde možemo identifikovati dva tipa političkog ponašanja. S jedne strane, nema sumnje da političari u kampanji neka obećanja olako daju iako su potpuno svesni da su nerelna, ali znaju da će se narod masovno na njih „primiti“ i zato potencijalne glasače „gađaju“ tamo gde su najosetljiviji (obično u sferi socijalne jednakosti i pravde). Isto tako, međutim, ima obećanja za koja političari zaista veruju da će ih moći realizovati, ali se kasnije, kad se nađu u poziciji vlasti, ispostavi da postoje snažne i nesavladive prepreke koje im nisu mogle biti vidljive dok su bili opozicija. „Ko na brdu ak' i malo stoji, više vidi no onaj pod brdom“, napisa davno Njegoš, a ta se mudrost može sasvim relevantno primeniti i na ovu vrstu problematike.
Običnom građaninu je pritom svejedno da li su mu očekivanja izneverena iz prvog ili drugog razloga, niti je sklon da o tome mnogo razmišlja. Opet, u tom istom običnom građaninu ujedno se krije i ključ čitave zagonetke. Ako, primera radi, neko uporno veruje u iste predizborne bajke iako je već više puta namagarčen, zašto bi političari bili motivisani da menjaju taktiku koja dokazano „pali“?
Ako ćemo da govorimo bez uvijanja, ljudi će prestati da nasedaju na nerealna obećanja onog trenutka kada razviju vlastitu političku svest do dovoljno visokog nivoa da mogu u svojim glavama razlučiti šta je ostvarivo a šta (i uz najbolju volju) apsolutno neizvodljivo unutar zadatog konteksta okruženja u čijim se zadatim koordinatama, i unutrašnjim i spoljašnjim, društvo kojeg su deo, htelo ne htelo, mora kretati. Kako to ponekad ni profesionalnim političarima ne polazi za rukom, nije se čuditi zašto je takozvanom „običnom čoveku iz naroda“ toliko teško da se snađe u lavirintima političke igre, gde broj večito otvorenih pitanja u svakom trenutku prevazilazi broj nedvosmisleno preciznih odgovora.
Namerno davanje neispunjivih ali lepo zvučećih obećanja ne mora, međutim, nužno da predstavlja negativnu pojavu. Ukoliko pomoću takvih obećanja dospete na vlast, a onda mehanizme te vlasti iskoristite za povlačenje po budućnost zajednice kritično važnih, iako nepopularnih i politički riskantnih poteza, kojima se jedino mogu rešiti godinama nagomilavani problemi, lažna obećanja tada mogu čak imati opravdanu svrhu i biti tretirana kao neka vrsta (političke) „bele laži“, pogotovo ako je to jedini način da na izborima osvojite poverenje većine. Jer ma koliko ispravne ideje imali, bez poluga realne moći nećete ih moći sprovesti u delo.
Kod nas je možda pitanje svih pitanja zašto građani većinom nemaju naviku, ali bogami ni potrebu, da kontrolišu predstavnike vlasti posredstvom mehanizama koji su im na raspolaganju u zavisnosti od dostignutog stepena demokratizacije u datom momentu. Čini mi se da to pretežno ima veze sa ovde preovlađujućom filozofijom da je bolje ne „kačiti“ se sa državom – čitaj: vlašću – jer šut protiv rogatog ne može, već, u cilju svojevrsne „kompenzacije“, gledaj da tu istu državu (vlast) zakineš gde god možeš.
Drugim rečima, pošto država nas podanike krade na veliko, možemo i mi nju da potkradamo na sitno. Kao da postoji neformalni prećutni pakt između države i građana o „nenapadanju“, gde je svako spreman da zažmuri na „grehe“ suparničke strane kako bi sutra ona zažmurila na njegove „nestašluke“. Na sve strane se kuka zbog „lošeg stanja“, a zapravo malo ko stvarno priželjkuje suštinsku promenu. Odgovornost je uvek na nekom neodređenom mestu.
I tako taj naizgled čvrst model opstaje do trenutka dok sistem ne pukne pod implozivnim pritiskom stalno rastuće korupcije kao prirodnog i neminovnog nus-efekta društva koje funkcioniše na opisani način. Upravo zbog toga ovde do opipljivijih, ne obavezno i pozitivnih, promena dolazi retko, a kada i dođe, to po pravilu bude vaninstitucionalnim putem i uz manje ili veće nasilje. Umesto regularno, na izborima, iz jedne u drugu fazu razvoja uglavnom prelazimo ili bučnim revolucijama ili polutihim „blitzkrieg“ prevratima „na dvoru“.
I mada naoko nema direktne veze sa ostatkom teme, ta stalna tinjajuća opasnost od nagle i nekontrolisane promene unutar zatvorenog hijerarhijskog sistema jedan je – svakako ne i jedini - od razloga negativne selekcije u državi. Naime, pošto je u takvim turbulentnim događajima presudno osigurati podršku aparata sile i prinude, logično je zbog čega nosioci najviše vlasti preferiraju da na čelo institucija kao što su policija, vojska i tajne službe instaliraju kadrove koji su pod njihovom punom i neupitnom kontrolom, pa makar nemali ni minimum potrebne stručnosti za funkciju na koju su imenovani.
Zašto sam naveo ovaj primer, premda može delovati kao skretanje sa osnovne teme teksta? Samo iz jednog razloga: da bismo razumeli koliko je širok dijapazon uticaja koji politička kultura i mentalitet jednog društva mogu imati, čak i na procese koji na prvi pogled izgledaju potpuno nepovezano. A u stvari je sve itekako povezano.
http://www.e-novine.com/stav/121600-Daj-vlast-vidi-ast.html
Нема коментара:
Постави коментар