Na prvi pogled, ove dve izjave nemaju ničeg zajedničkog. Osim što se može analizirati sa aspekta psihopatološke potrebe da se premijer uvek samooznači kao žrtva, izvesno je da vlasti nemaju nijedan rezultat sa kojim se mogu pojaviti pred građanima – bez obzira na vesti koje stižu iz medija. Silne pohvale van zemlje, unakrsna čestitanja i masovno kačenje ordenja, spinovi i botovi, sve to zajedno ne može amortizovati utisak prosečnog birača u Srbiji – da mu je sve gore. Glavni problem dominantne niže srednje klase (ili ako želite, više niže klase) nije kao pre nekoliko godina, kada smo osetili blagi porast standarda: da li uzeti kredit da se preko leta na nedelju dana skokne do Grčke – već kako preživeti i ne umreti od gladi kada se (sasvim izvesno) ostane bez posla.
Popularnost SNS-a opada. Da li su oni zaista toliko loši, ili su građani konačno odustali od dugoročnog davanja šansi političarima koji to ničim ne zaslužuju, manje je važno. Važno je da drama queen to shvata i (kao svaki tip koji živi u svojoj izmišljenoj realnosti u kojoj je naj-super-cool u odnosu na sve drugo što hoda, puzi i gamiže po zemlji Srbiji) ima potrebu da to podeli sa nama, naravno pokušavajući da izazove grižu savesti kod birača koji ne cene njegovo neprekidno zalaganje da nas unapredi, kao državu i pojedince.
I tu dolazimo do veze između one dve izjave. Kako ostati na vlasti kada se podrška topi? Samo amateri uživaju u vlasti do kraja mandata i čekaju izbornu godinu da nešto urade, naravno. Zato je bolje cementirati pozicije na vreme – pre nego što koalicioni partneri iz raznih kombi-stranaka uvide, kao nekada nepogrešivi Mlađan Dinkić, da je narodu loše i da će glavne predizborne poene dobiti ako izazovu krizu vlasti i prevremene izbore. Nužnost izmena izbornih zakona najavila je, krajnje simbolično, možda najveća preletačica srpske političke scene, Maja Gojković (zašto bi njoj uopšte bilo važno ko će pobediti na izborima). Međutim, opravdati korenitu izmenu izborne procedure, naročito one za srpski parlament, nije nimalo lako. Naročito kada se pokušava ostvariti privid demokratije, bar zbog spoljnih posmatrača (mada je utisak da bi oni u zamenu za nastavak kooperativne politike prema Kosovu opravdali i daleko gori pristup prekrajanju pravnog sistema u Srbiji).
Verovatno se onda neko u SNS-u setio da bi bilo genijalno promeniti Ustav. I to uopšte nije loša ideja; Ustav je prepun slabih mesta koja se moraju nadograditi, ima nerealnu preambulu i nužno ga moramo menjati da bismo se jednog dana priključili državama-članicama Evropske unije. Čini se da to ipak nije glavni pokretač ideje o promeni Ustava, već da će se pod plaštom nužnih izmena, usaglašavanja i modernizacije državnog uređenja – provući rešenja koja će postaviti temelje kasnijoj izmeni izbornog sistema, a sve sa ciljem da SNS ostane na vlasti bar još jedan pun mandat i sa daleko nižom podrškom od one koju je dobio na izborima 2014. godine.
Zašto bi razmišljanja išla u takvom pravcu? Pre svega, jedan od glavnih „aduta“ kada je reč o ubeđivanju da su promene neophodne jeste najava smanjenja broja poslanika, i to ni manje ni više nego zbog uštede od dva miliona evra godišnje. Istina, prepoloviti broj poslanika nije rđava ideja. Sa 125 poslanika Srbija bi imala jednog poslanika na oko 65 hiljada građana, što je i dalje sasvim prihvatljivo. Umanjenje od 125 poslanika odista bi dovelo do uštede od oko dva miliona evra, kako je i rečeno.
Ipak, u situaciji kada se novac nemilice troši na neverovatne stvari, kada se godišnje daje 300 miliona evra subvencija stranim investitorima, ili se baca više miliona evra godišnje na državna preduzeća koja tradicionalno ostvaruju gubitke, a nema ni govora o ozbiljnoj i sistematskoj uštedi kroz rešavanje pitanja državnih gubitaša, javnih preduzeća i preglomaznog javnog sektora uopšte, cifra od dva miliona se može smatrati zanemarivom. Više će koštati organizovanje referenduma na kojem će se građani izjašnjavati o promeni Ustava (da ne govorim o novcu koji će biti bačen na kampanju da se ti isti građani privuku da uopšte izađu i izjasne se „ZA“ promenu).
Ušteda dakle nije realan razlog da se broj poslanika smanji. Ali smanjenje broja poslanika, kao i eventualne izmene u drugim ustavnim odredbama koje se tiču izbora za Narodnu skupštinu i ostale državne institucije, bili bi dobar uvod u prekrajanje izbornih zakona.
Drugi argument koji govori u prilog tome da je u pitanju SNS zamešateljstvo koje će ići isključivo u prilog vladajućoj eliti, jeste imenovanje gospodina Babića za predsednika akcionog tima za izmenu Ustava. Akcioni tim. Kao da je u pitanju spasavanje ratnih zarobljenika iza neprijateljskih linija. Ovaj izbor nam otkriva nekoliko stvari: izmene Ustava se doživljavaju kao stranačko, a ne stručno pitanje (zašto bi se inače izabrala stranačka marioneta); izmene Ustava biće skuvane u SNS kuhinji i neće imati nikakve veze sa stručnošću i pravničkim znanjem (ponavljam, pogledajte ko je izabran za šefa tima); kako je to pojasnio Dejan Ilić, javnosti će samo biti obznanjene promene, verovatno bez ikakve šanse da se na njih utiče u javnoj raspravi.
Dakle, još jedan oktroisani ustavni tekst. To što su takvim lakrdijama bezuspešno pribegavali i Milošević 2000. (Ustav SRJ, čije izmene su dovele do direktnih izbora za predsednika, pobede Koštunice i… dalje znamo) i Tadić 2006. (Ustav Srbije kojim je vratio brojanje svojih mandata na nulu, a ipak nije uspeo da osvoji drugi predsednički mandat), ne brine naprednjake, jer je ispitivanje gornje granice izdržljivosti naroda još uvek u toku.
Treći argument je kvazi-najava lokalnih izbora do kraja godine – krajnje nezvanično i off the record. Lokalni izbori bili bi idealna prilika da SNS bez puno rizika ispita geografsku podeljenost svojih birača i da prema tome kroji buduće izborno zakonodavstvo, odnosno izbornu mapu Srbije.
Kako dakle SNS može ostati na vlasti i uz drastično smanjenje popularnosti? Najprostiji način za to bi bilo uvođenje većinskog izbornog sistema. To je ipak teško zamisliti, budući da je reč o sistemu koji se u praksi pokazuje kao izrazito nedemokratski kada se primenjuje u „čistom“ obliku, jer favorizuje najveće partije (u svakoj od izbornih jedinica, što ne mora nužno biti SNS). Uvođenje više izbornih jedinica u proporcionalnom jednokružnom sistemu daleko je verovatnije rešenje. Pažljivim geografskim zaokruživanjem izbornih jedinica i neproporcionalnim „dodeljivanjem“ broja poslanika koji se biraju u svakoj od njih, SPS je tokom devedesetih godina imao dosta uspeha u krađi i do 20-30 poslaničkih mesta (što je visoka cifra i u sistemu od 250 poslanika).
Kada bi se broj poslanika smanjio na 150, ovakva vrsta predizborne gimnastike lako bi mogla da dovede na vlast (odnosno, ostavi na vlasti) SNS i sa podrškom koja ne bi prelazila 30-35%, uz očekivano malu izlaznost i jaku bazu vernih birača. A predizborne jedinice bi se krojile tako da se obuhvate geografski bliske opštine u kojima je SNS dobro prošao na lokalnim izborima i iste se „nagrade“ većim brojem poslanika koji se iz njih biraju (poznat je primer iz devedesetih, kada se u socijalistima naklonjenoj maloj zaječarskoj izbornoj jedinici biralo gotovo isto toliko poslanika koliko u tada opozicionoj velikoj niškoj).
Trebalo bi dakle pažljivo analizirati izmene koje će nam predstaviti Babićev tim. Jer, iza njih se najverovatnije krije daleko više nego što će se reći javnosti. Sreća pa se izmene moraju potvrditi na referendumu, koji će biti divna prilika da građani kažu šta misle i koliko im je stalo do očuvanja vladavine prava i demokratije u Srbiji.
Peščanik.net, 08.05.2015.
http://pescanik.net/sta-se-krije-iza-najavljene-promene-ustava/
Нема коментара:
Постави коментар