Prvu grupu čine oni koji smatraju da Vučićeva proevropska retorika i formalno opredeljenje za Evropsku uniju služi za zamazivanje očiju, uglavnom toj istoj Evropi, odnosno predstavlja paravan za njegovo preuzimanje svih poluga vlasti, zavođenje neke vrste putinovske diktature i preusmeravanje Srbije na istok.
Sa druge strane, još je veći broj onih koji misle da sve te afere koje proizvodi aktuelna vlast, svi ti skandali, buka i bes, predstavljaju pirotehničku dimnu zavesu da bi se prikrilo Vučićevo definitivno „preumljenje“ da Srbiju „nepovratno prebaci na zapadni kolosek“ (Muharem Bazdulj, Politika).
Iako zauzimaju praktično suprotne polove srpskog političkog spektra, ove dve grupe se neretko i poklapaju u svojim stavovima. To je i razumljivo, jer aktuelna vlast nudi obilje materijala – kao što je, recimo, najaktuelniji slučaj zaštitnika građana – za kritiku sa svih strana. Da li će to biti dovoljno za savez protiv Vučića, što nudi ova druga grupa, ostaje da se vidi.
Ono što te dve grupe, međutim, dodatno razlikuje jeste činjenica da se prva uglavnom kreće po društvenoj, naročito medijskoj, margini, dok druga grupa zauzima prilično istaknute pozicije u društvu, blizu je vlasti i kad formalno nije na vlasti i, sve u svemu, neuporedivo je uticajnija.
Zato ona pre svega i zaslužuje pažnju.
Kada se antivučićevska šminka sa ove druge grupe malo razgrne, proviri lice V. Koštunice. Od Miloševića, preko Đinđića i Tadića, do današnjih dana, kaže tako u intervjuu Vremenu profesor Slobodan Antonić, jedino je Vojislav Koštunica pronosio istinu. Svi ostali su manje-više prodavali marketinšku šminku.
Kakva je, zbilja, ta Koštuničina istina, kao da smo malo zaboravili otkad njega više nema na političkoj sceni.
Je li to ona istina da je oružana pobuna „Crvenih beretki“ u stvari samo štrajk u radnim uniformama? Ili da je ubistvo predsednika Vlade Srbije dr Zorana Đinđića međusobni obračun kriminalnih grupa?
Zar nije istina da je upravo Koštunica sa Putinom napravio dil o prodaji NIS-a Rusima. U šta će se, tek kasnije, nes(p)retno uključiti Tadić, zbilja iz marketinških razloga, dok je to Koštunica naravno učinio iz strateških. Kao što je iz istih, dalekometnih pobuda, na brzinu, bez ikakve javne rasprave, uz obilato korišćenje dnevno-političkih smicalica, donet jedan slab i neadekvatan ustav.
Konačno, kad smo kod institucionalnih pretpostavki modernog društva, ne treba zaboraviti da je upravo za vreme Koštuničine vladavine donet zakon o izjednačavanju četnika i partizana, akt koji je ustoličio i legalizovao temeljnu reviziju osnovnih povesnih istina. Skorašnja rehabilitacija Draže Mihailovića samo je kulminacija procesa koji je tada otpočeo.
Stvar postaje zabavnija kada se u prilog ovoj antizapadnoj platformi navede pesma Džonija Štulića „Put u Katmandu“ (opet Bazdulj, opet Politika). O kakvom se nerazumevanju i (rok) poezije i istorije radi najbolje svedoči prosta i lako dostupna činjenica da Štulić, kada je napuštao svoju zemlju, nije krenuo za Katmandu, nego put Amsterdama; i nije utočište našao u Nepalu, nego u Holandiji.
Ali, važna je šminka.
Peščanik.net, 20.05.2015.
http://pescanik.net/sminka/
Нема коментара:
Постави коментар