Kakav je to srpski kapitalizam koji ni posle više godina, gotovo deceniju i po, nije uspeo da dostigne nivo razvijenosti bivšeg socijalizma? Procene govore da je u ovom trenutku naš bruto društveni proizvod tek nešto više od polovine pre raspada Jugoslavije.
Zašto je tako, ako se pod kapitalizmom podrazumeva racionalniji i uspešniji sistem nego što je socijalizam, razgovaramo sa sociologom dr Nebojšom Popovim, jednim od osnivača Udruženja za jugoslovensku demokratsku inicijativu (UJDI), prve demokratske političke organizacije u bivšoj SFRJ, i donedavno, skoro dve decenije, glavnim urednikom lista „Republika”.
Čudi da ni oni koji zastupaju liberalne ideje, koji zastupaju kapitalistički način privređivanja, pa i oni koji zastupaju različite socijalističke i levičarske opcije, ne postavljaju pitanje kakav je to kapitalizam u koji smo ušli?
Pomenuću Tomu Piketija. Jedan sjajni autor, koji dokazuje krajnje studiozno da globalni kapitalizam danas uvećava razlike između siromašnih i bogatih, da su te razlike bremenite sukobima, i da se savremeni kapitalizam nalazi u situaciji kada treba da nađe neko rešenje da one ne budu suviše eksplozivne i rizične. A to je afirmacija različitih oblika svojine i preduzetništva. Naravno, on ne dovodi u pitanje kapitalističko shvatanje važnosti privatne svojine, ali pominje i neke druge, od ranije poznate oblike svojine, kao što su zadružna, akcionarska, korporativna... Imam utisak, koji nije teško dokumentovati, da je polazište kapitalizma u Srbiji postavljeno suviše usko i jednostrano, tako što se apsolutizuje važnost privatne svojine.
U odnosu na šta i na koga?
Upravo u odnosu na te ranije oblike svojine i na nove oblike svojine, a sve u korist apsolutizacije privatne svojine. Još bih rekao da vladajuća klasa u Srbiji, nezavisno od promene režima, skoro 25. godina, predstavlja najdogmatičnijeg zastupnika privatne svojine. Više nego što su to vladajuće klase u razvijenim zemljama.
U čemu se ogleda apsolutizacija privatne svojine?
U tome što je politička klasa u Srbiji, kroz sve svoje mene, izbegla da napravi bazični konsenzus o preobražaju zatečene svojine u trenutku propasti socijalizma i početka kapitalizma. Izostala je ustavna konstitucija društva i države, koja bi našla kompromis u načinu zamene tog starog, problematičnog ili propalog svojinskog odnosa, koji je važio u starom režimu. A to je, po Ustavu, bila društvena svojina.
Zbog čega? Nisu neumni ljudi vodili državu, bez obzira na to kojoj političkoj eliti su pripadali.
Ne sporim da je među njima bilo i da ima obrazovanih, pametnih i veštih ljudi... Ja sam se dosta bavio istraživanjem i analizama, pa bih rekao da se to što se zaobišlo može razumeti kao deo jednog procesa. Upotrebiću reč koja kod nas nije u upotrebi – raspamećivanje. Kroz jedan dugi procesa raspamećivanja pogubile su se neke jasne pojmovne razlike – sistema, klasa, grupa, aktera, institucija, procedura... Kao što ni u vreme uterivanja Srbije u socijalizam nije bilo bazičnog konsenzusa, tako ga nije bilo ni u vreme isterivanja i uterivanja u nekakvi kapitalizam.
Konkretnije...
Novi sistem u Srbiji nastao je obaranjem režima Slobodana Miloševića. Najavljen je jedan korenit i demokratski zaokret ka jednoj normalnoj zemlji, koji bi počivao na ustavu koji donosi ustavotvorna skupština, a koja utvrđuje temelj i okvire i privrede i kulture i društva i države. Takav ustav je dugo izbegavan i konačno ga je donela tek treća vlada posle oktobarskih događaja. U njemu ima samo jedna polurečenica koja kaže da društvenu svojinu zamenjuje državna, a da temelj predstavlja privatna svojina. Kako se prelazi iz jednog stanja u drugo, o tome u Ustavu nema reči.
Znači, tranzicija teče po pravilima koje tek treba ustanoviti.
Jedna od prvih stvari koja pada u oči jeste da početak novog ulaska u kapitalizam ne počiva na postojanju i razvoju raznih oblika preduzetništva, uključujući i privatno. A kada nema snažnijih grupa preduzetnika, onda tu ulogu obavlja neko drugi. Na osnovu posmatranja, nije teško dokučiti da ključnu ulogu u preobražaju svojine obavljaju vršioci vlasti: zakonima, uredbama, raznim propisima, dogovorima, koalicijama... i postupcima koje vidimo gotovo svakodnevno.
Koji je to interes koji imaju protagonisti?
Ako nije interes da se premaši ili bar domaši nivo razvoja starog sistema, i ako razlog za angažman nije da se potvrde kao uspešni preduzetnici u privredi, akteri u kulturi, pa i u politici, šta je njihov osnovni interes? Pa osnovni interes, sudeći po svemu što se dešava, biće da se što čvršće i što duže drži vlast, a da efekti nisu bitni.Tako dolazimo do psihotičnog stanja da se stalno govori o tome da li veruješ ili ne veruješ ovoj ili onoj vlasti, a svaka koja se dosad pojavila pretendovala je da zastupa optimalno nacionalni interes.
Zašto psihotičnoj?
Strateške partnere tražimo na jedan krajnje neobičan način: pozajmice koje uzimamo od svetskog kapitala dobrim delom dajemo tim stranim investitorima za svako radno mesto, što se onda svim propagandnim sredstvima reklamira, a da se i dalje ništa ne menja. Pledira se, i zato govorim o jednom psihotičnom stanju, na apsolutno poverenje osiromašenih, obeznađenih ljudi u takvu vlast da će ona svojim merama vrlo brzo srediti situaciju. Ne poričem da je pozitivna budućnost moguća, ali je ne vidim iz razloga što sam, proučavajući oblike privatizacije, uočio nešto krajnje zabrinjavajuće: da ista vlast u kojem god se obliku javljala u dosadašnjim promenama režima, od Đinđića do danas, ne samo da nije podržavala, nego je i kažnjavala izvesne oblike preduzetništva koji su imali pozitivne rezultate.
Smatrate da Zoran Đinđić nije dobro trasirao put?
Kada je došlo do velike promene 5. oktobra 2000. godine, kao jedan od glavnih ljudi preokreta, Đinđić se založio da se, pre nego što dođe do bazičnog konsenzusa o preobražaju sistema, stvore prelazne institucije koje će pomagati vladi u rešavanju problema. Među njima je bila i institucija koja se zvala Savet vlade za borbu protiv korupcije. Savet je upozoravao na ove problematične situacije i sugerisao neka rešenja, ali vlada na to nije reagovala. Kada je Đinđić obećao da će doći na sastanak Saveta 13. marta 2003. godine, pri dolasku u zgradu vlade na taj sastanak, ubijen je. U gotovo u svim prikazima tog gnusnog zločina taj podatak je zaobiđen.
Gde su radnici u srpskom kapitalizmu?
Izrazio bih čuđenje da o nekim elementarnim činjenicama, koje bi mogle da pomognu da razumemo od čega smo krenuli, gde se nalazimo i kuda idemo, veće interesovanje nisu pokazali ni ugroženi – radnici, preduzetnici i obični ljudi, a još manje izvesnu solidarnost. Čak su sindikati imali dogmu da u novim uslovima, u odnosu prema vlasniku, radnik ni o čemu drugom ne može da vodi računa osim o visini najamnine. Ako nije zadovoljan, neka ide do Lampeduze. Da beži iz zemlje. To bih donekle i mogao razumeti jer osiromašenje koje je nastalo sabija ljude u mišje rupe, tera ih da vode računa isključivo o svom preživljavanju od trenutka do trenutka. Ne samo da ne brinu o drugome, nego ni o sebi samome sutra ili prekosutra.
Intelektualci...
Manje bih se čudio kada bi u našoj zemlji postojalo barem malo javnosti u kojoj bi se vodio dijalog. Samo u javnosti te stvari mogu da budu smisleno razmatrane i rešavane, jer javnost je institucija koja traži balans između javnih i privatnih interesa. Međutim, kada nema javnosti nema ni intelektualaca, jer po jednoj definiciji biti intelektualac znači javno upotrebljavati um.
-------------------------------------------------------
EU nije briga kako se ovde živi
Evropska unija je postavila zahtev da se ispitaju 24 slučaja problematične privatizacije. Srpska vlada je to vrlo brzo prihvatila i obećala da će odgovoriti analizom. To je bilo pre tri-četiri godine. U međuvremenu, ništa nije javno saopšteno. Jedino što kažu jeste da su u stalnom kontaktu sa EU, da postoji uzajamno razumevanje, da imaju izvesna priznanja da su na dobrom putu... U EU, opet, imaju prvenstveni interes da ovde nema rata, masovnih zločina i masovnih migracija koje njih mogu da ugroze, a sve ostalo ih se ne tiče. Oni ne žive ovde, pa ih nije ni briga kako se ovde živi.
Zašto je tako, ako se pod kapitalizmom podrazumeva racionalniji i uspešniji sistem nego što je socijalizam, razgovaramo sa sociologom dr Nebojšom Popovim, jednim od osnivača Udruženja za jugoslovensku demokratsku inicijativu (UJDI), prve demokratske političke organizacije u bivšoj SFRJ, i donedavno, skoro dve decenije, glavnim urednikom lista „Republika”.
Čudi da ni oni koji zastupaju liberalne ideje, koji zastupaju kapitalistički način privređivanja, pa i oni koji zastupaju različite socijalističke i levičarske opcije, ne postavljaju pitanje kakav je to kapitalizam u koji smo ušli?
Pomenuću Tomu Piketija. Jedan sjajni autor, koji dokazuje krajnje studiozno da globalni kapitalizam danas uvećava razlike između siromašnih i bogatih, da su te razlike bremenite sukobima, i da se savremeni kapitalizam nalazi u situaciji kada treba da nađe neko rešenje da one ne budu suviše eksplozivne i rizične. A to je afirmacija različitih oblika svojine i preduzetništva. Naravno, on ne dovodi u pitanje kapitalističko shvatanje važnosti privatne svojine, ali pominje i neke druge, od ranije poznate oblike svojine, kao što su zadružna, akcionarska, korporativna... Imam utisak, koji nije teško dokumentovati, da je polazište kapitalizma u Srbiji postavljeno suviše usko i jednostrano, tako što se apsolutizuje važnost privatne svojine.
U odnosu na šta i na koga?
Upravo u odnosu na te ranije oblike svojine i na nove oblike svojine, a sve u korist apsolutizacije privatne svojine. Još bih rekao da vladajuća klasa u Srbiji, nezavisno od promene režima, skoro 25. godina, predstavlja najdogmatičnijeg zastupnika privatne svojine. Više nego što su to vladajuće klase u razvijenim zemljama.
U čemu se ogleda apsolutizacija privatne svojine?
U tome što je politička klasa u Srbiji, kroz sve svoje mene, izbegla da napravi bazični konsenzus o preobražaju zatečene svojine u trenutku propasti socijalizma i početka kapitalizma. Izostala je ustavna konstitucija društva i države, koja bi našla kompromis u načinu zamene tog starog, problematičnog ili propalog svojinskog odnosa, koji je važio u starom režimu. A to je, po Ustavu, bila društvena svojina.
Zbog čega? Nisu neumni ljudi vodili državu, bez obzira na to kojoj političkoj eliti su pripadali.
Ne sporim da je među njima bilo i da ima obrazovanih, pametnih i veštih ljudi... Ja sam se dosta bavio istraživanjem i analizama, pa bih rekao da se to što se zaobišlo može razumeti kao deo jednog procesa. Upotrebiću reč koja kod nas nije u upotrebi – raspamećivanje. Kroz jedan dugi procesa raspamećivanja pogubile su se neke jasne pojmovne razlike – sistema, klasa, grupa, aktera, institucija, procedura... Kao što ni u vreme uterivanja Srbije u socijalizam nije bilo bazičnog konsenzusa, tako ga nije bilo ni u vreme isterivanja i uterivanja u nekakvi kapitalizam.
Konkretnije...
Novi sistem u Srbiji nastao je obaranjem režima Slobodana Miloševića. Najavljen je jedan korenit i demokratski zaokret ka jednoj normalnoj zemlji, koji bi počivao na ustavu koji donosi ustavotvorna skupština, a koja utvrđuje temelj i okvire i privrede i kulture i društva i države. Takav ustav je dugo izbegavan i konačno ga je donela tek treća vlada posle oktobarskih događaja. U njemu ima samo jedna polurečenica koja kaže da društvenu svojinu zamenjuje državna, a da temelj predstavlja privatna svojina. Kako se prelazi iz jednog stanja u drugo, o tome u Ustavu nema reči.
Znači, tranzicija teče po pravilima koje tek treba ustanoviti.
Jedna od prvih stvari koja pada u oči jeste da početak novog ulaska u kapitalizam ne počiva na postojanju i razvoju raznih oblika preduzetništva, uključujući i privatno. A kada nema snažnijih grupa preduzetnika, onda tu ulogu obavlja neko drugi. Na osnovu posmatranja, nije teško dokučiti da ključnu ulogu u preobražaju svojine obavljaju vršioci vlasti: zakonima, uredbama, raznim propisima, dogovorima, koalicijama... i postupcima koje vidimo gotovo svakodnevno.
Koji je to interes koji imaju protagonisti?
Ako nije interes da se premaši ili bar domaši nivo razvoja starog sistema, i ako razlog za angažman nije da se potvrde kao uspešni preduzetnici u privredi, akteri u kulturi, pa i u politici, šta je njihov osnovni interes? Pa osnovni interes, sudeći po svemu što se dešava, biće da se što čvršće i što duže drži vlast, a da efekti nisu bitni.Tako dolazimo do psihotičnog stanja da se stalno govori o tome da li veruješ ili ne veruješ ovoj ili onoj vlasti, a svaka koja se dosad pojavila pretendovala je da zastupa optimalno nacionalni interes.
Zašto psihotičnoj?
Strateške partnere tražimo na jedan krajnje neobičan način: pozajmice koje uzimamo od svetskog kapitala dobrim delom dajemo tim stranim investitorima za svako radno mesto, što se onda svim propagandnim sredstvima reklamira, a da se i dalje ništa ne menja. Pledira se, i zato govorim o jednom psihotičnom stanju, na apsolutno poverenje osiromašenih, obeznađenih ljudi u takvu vlast da će ona svojim merama vrlo brzo srediti situaciju. Ne poričem da je pozitivna budućnost moguća, ali je ne vidim iz razloga što sam, proučavajući oblike privatizacije, uočio nešto krajnje zabrinjavajuće: da ista vlast u kojem god se obliku javljala u dosadašnjim promenama režima, od Đinđića do danas, ne samo da nije podržavala, nego je i kažnjavala izvesne oblike preduzetništva koji su imali pozitivne rezultate.
Smatrate da Zoran Đinđić nije dobro trasirao put?
Kada je došlo do velike promene 5. oktobra 2000. godine, kao jedan od glavnih ljudi preokreta, Đinđić se založio da se, pre nego što dođe do bazičnog konsenzusa o preobražaju sistema, stvore prelazne institucije koje će pomagati vladi u rešavanju problema. Među njima je bila i institucija koja se zvala Savet vlade za borbu protiv korupcije. Savet je upozoravao na ove problematične situacije i sugerisao neka rešenja, ali vlada na to nije reagovala. Kada je Đinđić obećao da će doći na sastanak Saveta 13. marta 2003. godine, pri dolasku u zgradu vlade na taj sastanak, ubijen je. U gotovo u svim prikazima tog gnusnog zločina taj podatak je zaobiđen.
Gde su radnici u srpskom kapitalizmu?
Izrazio bih čuđenje da o nekim elementarnim činjenicama, koje bi mogle da pomognu da razumemo od čega smo krenuli, gde se nalazimo i kuda idemo, veće interesovanje nisu pokazali ni ugroženi – radnici, preduzetnici i obični ljudi, a još manje izvesnu solidarnost. Čak su sindikati imali dogmu da u novim uslovima, u odnosu prema vlasniku, radnik ni o čemu drugom ne može da vodi računa osim o visini najamnine. Ako nije zadovoljan, neka ide do Lampeduze. Da beži iz zemlje. To bih donekle i mogao razumeti jer osiromašenje koje je nastalo sabija ljude u mišje rupe, tera ih da vode računa isključivo o svom preživljavanju od trenutka do trenutka. Ne samo da ne brinu o drugome, nego ni o sebi samome sutra ili prekosutra.
Intelektualci...
Manje bih se čudio kada bi u našoj zemlji postojalo barem malo javnosti u kojoj bi se vodio dijalog. Samo u javnosti te stvari mogu da budu smisleno razmatrane i rešavane, jer javnost je institucija koja traži balans između javnih i privatnih interesa. Međutim, kada nema javnosti nema ni intelektualaca, jer po jednoj definiciji biti intelektualac znači javno upotrebljavati um.
-------------------------------------------------------
EU nije briga kako se ovde živi
Evropska unija je postavila zahtev da se ispitaju 24 slučaja problematične privatizacije. Srpska vlada je to vrlo brzo prihvatila i obećala da će odgovoriti analizom. To je bilo pre tri-četiri godine. U međuvremenu, ništa nije javno saopšteno. Jedino što kažu jeste da su u stalnom kontaktu sa EU, da postoji uzajamno razumevanje, da imaju izvesna priznanja da su na dobrom putu... U EU, opet, imaju prvenstveni interes da ovde nema rata, masovnih zločina i masovnih migracija koje njih mogu da ugroze, a sve ostalo ih se ne tiče. Oni ne žive ovde, pa ih nije ni briga kako se ovde živi.
Нема коментара:
Постави коментар