Putinove taktike neće još dugo funkcionisati

Ruski predsednik Vladimir Putin godinama je koristio zavisnost Evrope od prirodnog gasa njegove zemlje
kao spoljnopolitičko oružje, do sada bez straha da će ga Evropska unija izazvati da sprovede u delo svoje pretnje. Pošto je EU pokrenula antimonopolski postupak protiv državnog gasnog konglomerata Gasproma, Evropa je poslala jasan signal da Putinova okrutnost više nije zastrašujuća kao što je nekada bila.
Poruku evropskog komesara za konkurentnost - pravila tržišta se odnose na sve - Putin godinama odbacuje. Uzdanje u ekonomska i pravna sredstva za postizanje političkih ciljeva dugo je zaštitni znak njegove vladavine. Pre više od deset godina Kremlj je izvršio eksproprijaciju Jukosa, koji je u to vreme činio dvadeset odsto ruske proizvodnje, i smestio njegovog vlasnika Mihaila Hodorkovskog u zatvor na deset godina pod lažnim optužbama za utaju poreza nakon što se usudio da se suprotstavi Putinu.
Svi veliki akteri u ruskoj energocentričnoj ekonomiji brzo su u političkom smislu legli na rudu, omogućivši Putinu da koristi izvoz gasa i nafte iz svoje zemlje kao geopolitičku batinu. Državama EU koje nije mogao vojno da zastrašuje zahvaljujući NATO-u ulagivao se popustima ili ih je kažnjavao skokovima cena.
Mađarski premijer Viktor Orban je Putinov najverniji prijatelj u Evropi (mada izgleda da grčki premijer Aleksis Cipras to želi da promeni), dok poljski lideri stalno upozoravaju da bi Rusija mogla ponovo da postane pretnja po kontinent. Kao rezultat toga, dok Mađarska plaća Gaspromu 260 dolara po kubnom metru gasa, Poljska plaća 526 dolara, što je najviša cena u EU.
Poljaci plaćaju visoku cenu, ali su bili u pravu. Izgleda da je obaranje letelice "Malezije erlajnsa" nad istočnim delom Ukrajine u julu prošle godine obeležilo početak kraja reputacije Rusije kao, jelte, civilizovane zemlje. I sada je u Londonu u toku saslušanje u vezi sa ubistvom Aleksandra Litvinjenka, disidenta i bivšeg KGB-ovca. Na početku saslušanja advokat koji zastupa porodicu Litvinjenka tvrdio je da dokazi u postupku vode do Putinovih vrata.
Ruska ekonomija već posrće pod sankcijama koje je uveo Zapad, reagujući na aneksiju Kremlja Krima i njegovu stalnu agresiju u istočnoj Ukrajini. Očekuje se da proizvodnja opadne za gotovo četiri odsto, a kreditni rejtinzi zemlje svedeni su na status "đubreta" ili blizu tog statusa.
A sada Evropska komisija sledi Putinov primer. Nastojeći da kazni Gasprom zbog manipulacije cenama energije, ona upire bodež u srce Putinovog režima. Štaviše, antimonopolska inicijativa EU je izgleda deo koordiniranog sudskog napada. Stalni arbitražni sud u Hagu je prošlog leta doneo odluku da Rusija mora da plati pedeset milijardi dolara vlasnicima akcija Jukosa, što je presuda za koju se očekuje da bude potvrđena nakon uložene žalbe. U suštini, tom odlukom je poslata ista poruka kao antimonopolskom inicijativom EU protiv Gasproma - pravila važe za sve i ukradeno vlasništvo se mora vratiti.
Naravno, Evropa ne bi mogla tek tako da izdrži smanjenje isporuka prirodnog gasa od 30 odsto ukoliko Putin naredi da Gasprom tamo obustavi poslovanje. Ali za to je verovatnoća mala - prirodni izvori čine 70 odsto ruskog izvoza i transferi samo od prihoda Gasproma čine najmanje pet odsto nacionalnog budžeta. U proteklih deset godina povećanje cena nafte i gasa podsticali su brzi rast BDP-a, što je osiguralo Putinovu popularnost i pružilo mu resurse za rekonstrukciju vojne moći Rusije, koja se sada može videti u Ukrajini.
Drugim rečima, Gasprom (i ruska vlada) imaju manje kapaciteta da podnesu gubitak evropskog tržišta nego što je to obrnuto. Zapravo, s obzirom na teške pogodbe koje postiže Kina za vreme Putinove očajničke potrage za alternativnim kupcima, sve se više pokazuje da pretnja smanjenjem izvoza u Evropu nije mudra taktika.
Polako se približava trenutak istine. Veliki deo sveta radi na smanjenju svoje zavisnosti od nestabilnih ili nefer energetskih snabdevača tako što usvaja nove tehnologije kao što je hidraulično frakturisanje i intenziviranje kupovina od zemalja poput Australije, Norveške, Katara i Sjedinjenih Država koje su ublažile restrikcije na izvoz prirodnih resursa.
Sviđalo se to Putinu ili ne, taj trend će ga primorati da odgovara za svoje postupke. EU možda neće moći da vrati Krim Ukrajini, ali svojim sudskim inicijativama treba zvanično da obavesti Putina da njegove taktike čvrste ruke neće još dugo funkcionisati.
Autorka je dekanka u Novoj školi u NJujorku i starija saradnica na Institutu za svetsku politiku, gde rukovodi Projektom Rusija
Copyright: Project Syndicate, 2015. www.project-syndicate.org 

http://www.danas.rs/danasrs/svet/globus/putinove_taktike_nece_jos_dugo_funkcionisati_.12.html?news_id=301198

Turski tok bez mnogo poleta  

Puno je buke u vezi novog turskog gasovoda, ali izgledi za njegovu budućnost su nejasni.
Piše: Dimitar Bechev
Na Balkanu su i vođe i javnost bili očarani gasovodima koji presijecaju regiju. Prvo je bio Južni tok, infrastruktura u vrijednosti od 14 milijardi dolara koja je prema predviđanjima trebala pumpati do 65 milijardi kubnih metara gasa godišnje u Italiju i Austriju preko Crnog mora i niza balkanskih zemalja.
Sada je to Turski tok – alternativna ruta koju je predložio ruski predsjednik Vladimir Putin, tokom svoje posjete Ankari u decembru prošle godine u inat pritisku Evropske unije. Čak i prije nego što su Moskva i Ankara razradile finansijske i tehničke detalje, vlade širom jugoistočne Evrope borile su se za svoj udio u ovom sporazumu.
Ministar vanjskih poslova Mađarske Peter Szijjarto, u aprilu je ugostio svoje kolege iz Grčke, Srbije i Makedonije da razgovaraju kako bi se kolektivno mogli priključiti na Turski tok.
Sutradan je grčki premijer Alexis Tsipras, vođa radikalne ljevičarske stranke Syrize, razgovarao o istoj temi sa Putinom u Moskvi.
„Moramo to razjasniti [...] neće biti nikakvog Turskog toka na grčkoj teritoriji već će biti grčki gasovod,“ prokomentarisao je on na zajedničkoj pres konferenciji nakon razgovora u četiri oka u Kremlju, reklamirajući Grčku kao „energetski centar“ u budućnosti.
Prošle sedmice je generalni direktor Gazproma Aleksej Miller, posjetio Atinu kada su se širile glasine da će Rusija osiromašenoj Grčkoj posuditi popriličnu svotu novca za svoj dio zagarantovan od budućih tranzitnih naknada.
Izgledi za budućnost
Pa ipak, sva ta buka u vezi Turskog toka (ili kakogod nazovu ovaj gasovod) ne može sakriti činjenicu da su mu, slično kao i otkazanom Južnom toku, izgledi za budućnost nejasni.
Turska jeste potpisala Memorandum o razumijevanju za ovaj projekat, ali ne postoji pravno obavezujući sporazum između vlada, a kamoli komercijalni ugovor između Gazproma i turske državne kompanije BOTA-e.

Male su šanse da će vlade ili velike energetske firme, glavni Gazpromovi klijenti, zaista biti spremne da snose troškove za novi gasovod preko Balkana, osim ako im ne ponude veliki popust, što će projekat učiniti neisplativim za ruskog giganta. 

Iskoristivši dobru pregovaračku poziciju, Ankara zahtijeva znatno sniženje cijena gasa koji dolazi iz Rusije, a Gazprom je već pristao da snizi cijenu za jednu desetinu. Turskoj se ne žuri, s obzirom da je njen prioritet diverzifikacija dobavljača i zadovoljavanje sve veće potražnje u pogledu industrije i domaćinstava.
Započevši tzv. Južni gasni koridor, Transanadolijski gasovod (TANAP) treba da vodi 16 milijardi kubnih metara gasa nizvodno od Kaspijskog mora (sve već potpisani ugovori za razliku od mogućih u Turskom toku) od azerbejdžanskog polja Shah Deniz do 2019, prvi je na listi prioriteta.
Postoje neki problemi u vezi država koje su pozicionirane niže u toku. Južni tok je otkazan, jer Gazprom nije želio da se povinuje pravilima Trećeg energetskog paketa EU koji je naredio da konkurentske firme trebaju dobiti pristup tranzitnoj infrastrukturi. Teško je zamisliti da bi Brisel napravio iznimku zbog Turskog toka, bez obzira koliko Grčka, Mađarska i Austrija ili drugi lobirali za to.
Manjak dobre volje ne tiče se jednostavno sukoba u vezi Ukrajine ili sankcija protiv Rusije. Evropska komisija, koja provodi antimonopolnu istragu protiv Gazproma od septembra 2012., podigla je optužnicu protiv ove firme prošle sedmice optuživši je za nelegalnu manipulaciju tržišta u velikom broju centralnih i istočnoevropskih država.
Grčka je već pod prismotrom zbog prodaje 66 posto svog udjela u DESFA-i, svom operateru gasne mreže azerbejdžanskom SOCAR-u, državnoj naftnoj kompaniji. Srbija i Makedonija, iako nisu članice EU, obavezale su se na implementaciju Trećeg energetskog paketa u sklopu svojih obaveza po pravilima Energetske zajednice pod sponzorstvom Brisela.
Uvoz preko Kaspijskog mora
Poput Turske i Grčke, i Srbija se nada budućem uvozu iz Kaspijskog mora preko predložene poveznice sa Bugarskom, a premijer Aleksandar Vučić nedavno je razgovarao o ekonomskoj saradnji u Bakuu.
Miller je u januaru upozorio povjerenika Marosa Sefcovica, zaduženog za Energetsku uniju, da bi EU trebala požuriti da izgradi produžetak Turskog toka od grčko-turske granice prema ovamo. Rusija kaže da namjerava preusmjeriti sav gas koji ide preko Ukrajine na novu rutu preko Turske, kada istekne ugovor sa Kijevom 2019.

Prva faza će donijeti svježih 16 milijardi kubnih metara na tursko tržište, ispred kojeg je trenutno jedino njemačko tržište, kada je u pitanju Gazpromova prodaja.

Ali, male su šanse da će vlade ili velike energetske firme, glavni Gazpromovi klijenti, zaista biti spremne da snose troškove za novi gasovod preko Balkana, osim ako im ne ponude veliki popust, što će projekat učiniti neisplativim za ruskog giganta.
Rusija nije uspjela postići dogovor ni sa vladama prijateljskih država. Medijsko interesovanje na stranu, Millerova nedavna posjeta Grčkoj nije donijela ništa osim neodređenih obećanja za zajmove u zamjenu za podržavanje produženja gasovoda.
Uprkos svim nedostacima, još nerođeni Turski tok ima i dobre strane. Pokazao se kao veoma koristan instrument vanjske politike za Kremlj da testira i remeti privremeno jedinstvo EU protiv neposlušne Rusije.
Može biti od koristi i za Tursku: njegova prva faza će donijeti svježih 16 milijardi kubnih metara na tursko tržište, ispred kojeg je trenutno jedino njemačko tržište, kada je u pitanju Gazpromova prodaja.
Ali, kao i u slučaju sporazuma u vezi gasa potpisanog s Kinom 2014, Turska, a ne Rusija, bi postavljala uslove.
Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne održavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.
Izvor: Al Jazeera

http://balkans.aljazeera.net/vijesti/turski-tok-bez-mnogo-poleta 



           Stižu novi pritisci EU na Beograd zbog Rusije 

SRBIJA bi već od juna mogla da se nađe na meti pojačanih pritisaka iz Brisela da uskladi svoju spoljnu
politiku sa EU i priključi se sankcijama protiv Rusije.
Beogradu iz evropskih diplomatskih izvora već stižu signali da bi srpska politika "srednje linije" - poštujemo teritorijalni integritet Ukrajine, ne uvodimo embargo Moskvi - mogla da postane neodrživa, ukoliko lideri EU na Evropskom savetu 25-26. juna donesu odluku o produženju i pooštravanju mera protiv Rusije.
S druge strane, sve se više žari i stolica predsedavajućeg OEBS na kojoj Ivica Dačić sedi od Nove godine. Ruski šef diplomatije Sergej Lavrov otvoreno je zatražio od našeg ministra spoljnih poslova da, kao predsedavajući OEBS, od Ukrajine zahteva da ne krši sporazume iz Minska.
Ipak, politički kurs Beograda, i kao predsedavajućeg OEBS i kao kandidata za članstvo u EU, kako saznajemo, neće se menjati. Srbija će se u ukrajinskoj krizi držati pozicije "prijateljske neutralnosti" prema obema stranama, a prema rečima Dačića, pojačaće se napori da se mirnim putem, kroz dijalog, pronađe rešenje za smirivanje napetosti.

ODBILI 10 DEKLARACIJA O UKRAJINI Tokom prošle godine Srbija je podržala 18 od 35 deklaracija i rezolucija EU, što je nivo usaglašenosti sa spoljnom politikom Brisela tek nešto više od 50 odsto. Beograd nije podržao 10 deklaracija koje su se odnosile na Ukrajinu. Od zemalja koje teže članstvu u EU, samo su se Crna Gora, Albanija i Island usaglasili sa svim dokumentima o ukrajinskoj krizi.

To je, po spoljnopolitičkom analitičaru Dušanu Spasojeviću, i jedina moguća opcija:
- Videćemo šta će evropski lideri odlučiti na junskom samitu, ali mislim da se neće ići na radikalizaciju odnosa sa Moskvom, jer raste broj zemalja EU koje osporavaju sankcije. Poziv Lavrova Dačiću ne vidim kao pritisak, već kao deo normalne komunikacije, s obzirom na ulogu Srbije. Naprotiv, tim razgovorom je pokazao da nas Rusija uvažava i vidi kao kredibilnog predsedavajućeg OEBS.
Inače, posle samita evropskih lidera u junu, kako saznajemo, trebalo bi da bude gotov i izveštaj o skrininzima za pregovaračko poglavlje 31, koje se odnosi na spoljnu politiku.
Prema rečima šefice našeg pregovaračkog tima sa EU Tanje Miščević, zasad još nema naznaka kako će izgledati konačan tekst briselskog raporta, ali ona ne očekuje da u njega bude ugrađena formulacija u kojoj će se od Srbije izričito zahtevati uvođenje sankcija:
- Ne može se zahtevati da Beograd povuče takav potez kao uslov da se otvori to poglavlje, jer sankcije nisu definisane pravima EU. Oko toga ni sve članice Unije nemaju jedinstvenu politiku.
Aleksandra Joksimović, direktor Centra za spoljnu politiku, očekuje da pritisci idu nekim drugim kanalima, ne kroz zvanična dokumenta EU:
- U izveštaju za poglavlje 31 fokus će biti stavljen na to sa koliko se deklaracija i odluka EU Srbija do sada usaglasila.

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/politika/aktuelno.289.html:546517-Stizu-novi-pritisci-EU-na-Beograd-zbog-Rusije

Milić: Srbija na meti meke moći Rusije  

Zapad sve oštrije kritikuje Moskvu da je krenula u pohod protiv demokratije i liberalnih vrednosti nastojanju da povrati doba „hladnog rata“, ideološkog konflikta i „sfera interesa“
Zapad posebnu pažnju posvećuje nastojanjima Rusije da zaustavi dalji proces proširenja evroatlanske zajednice liberalnih demokratija, u koji su uključene i zemlje Zapadnog Balkana, kaže ekspert za transatlantske odnose, Jelena Milić.
Milić tvrdi da Moskva nastoji da minira evropsku integraciju Srbije iz nekoliko pravaca, a pre svega argumentacijom da Zapad više nema šta da ponudi zemljama koje žele pridruženje evropskom bloku.
„Rusija hoće da pokaže da proces evropske integracije Srbije i svih drugih zemalja u regionu nije više tako primamljiv za zemlje kao što je bio 1990-tih kada je Rusija bila slaba i kada su istočnoevropske zemlje pobegle zato što nije bilo alternative. Moskva sada hoće da pokaže da postoji alternativa i to radi pre svega za svoje unutrašnje-političko tržište. Da se Rusima pokaže da proces evropskih integracija ne donosi ekonomsko blagostanje i da ne doprinosi toliko stabilnosti.
Oni vrlo dobro vide da je proces normalizacije Beograda i Prištine bio ulaznica u proces evropskih integracija Srbije. Po nekim mojim izvorima oni solidno rade na miniranju implementacije tog sporazuma. Mislim da su to jako opasne stvari. Na kraju će zaista uticaj Moskve na ceo region biti sličan onome što je švedsko ministarstvo odbrane identifikovalo kao ruski 'meki uticaj' na Baltiku – iste takve metode već su odavno primenjivane ovde. Razlika je u tome što su baltičke zemlje članice NATO i Evropske unije i mnogo uređenije. Kod njih efekti te destabilizacije ne moraju da budu tako opasni kao kod nas.“
Ruska pravoslavna crkva, takođe, ima ulogu u širenju uticaja Moskve, kaže Milić.
„Poslednjih par godina posete ruskih pravoslavnih zvaničnika su sve češće u Srbiji i oni polako usmeravaju zvaničnike srpske crkve, bez obzira što smo autokefalni, da postanu otvoreniji prema svim tim konzervativnim trendovima i da se o njima svakodnevno izajšnjavaju.“
Moskva se uključuje u trku sa Zapadom u stvaranju poluga uticaja i mehanizma meke moći u inostranstvu. Posle osnivanja globalne televizije „Raša tudej”, po uzoru na Si-En-En, došao je na red nevladin sektor.
Međutim, naša sagovornica je skeptična:
„Stvoriće se niz kojekavih nevladinih organizacija i centara za globalno bratstvo, globalni mir, analitiku i slično, ali je toliko očito da je to propaganda Putinove politike a ne pošten i ozbiljan analitički istraživački rad iza toga, da će to vrlo brzo izgubiti kredibilitet.
Oni trenutno u srpskim medijima imaju istu pokrivenost ako ne i veću nego neko drugi. Njihova pokrivenost ne dolazi od Sputnjika - nove radio-internet stanice koja se sada emituje na srpskom jeziku, koja je direktna afilijacija ruskog programa „Raša tudej“ - već dolazi  tako što se te vesti prenose u glavnim elektronskim i glavnim štampanim medijima u Srbiji. Ali to nije slučaj sa mnogo kvalitetnijim analizama koje najčešće smatraju da Srbija treba da se opredeli za dugoročan put ka Zapadu.“
Milić takođe smatra da bez, kako kaže, „nevidljive ruke“ vlade Srbije takva propaganda ne bi mogla toliko da napreduje.
Beograd ucenjuje Zapad, a pre svega Evropsku uniju, držeći otvorena vrata prema Rusiji,“ zaključuje Milić.

http://www.glasamerike.net/content/article/2750188.html

Odmeravanje mišića - vojna parada u Moskvi i NATO vežbe

NATO od juče u Severnom moru izvodi jednu od svojih najvećih podmorničkih vežbi, na kojoj prvi put

učestvuje i Švedska, iako nije član te vojne alijanse.
Desetak brodova iz 11 zemalja učestvuje u vežbi "Dinamični mungos", koja se odvija u toku povećanih tenzija između Rusije i severnih suseda.
Finska i Norveška već duže vreme optužuju nepoznate podmornice da ugrožavaju njihov akvatorij.
Zato nije neobično što NATO u ovoj vežbi simulira otkrivanje i napad podmornica u jednom od mora, koje smatra "najviše neprijateljskim".
Napetost u tri male baltičke zemlje je porasla od kada je Rusija anektirala deo Ukrajine, jer se one plaše da mogu biti sledeće, s obizirom da u deli njihove teritorije živi mnogobrojna ruska manjina. Litvanija, Letonija i Estonija se po pitanju odbrane oslanjaju se na nordijske zemlje.

"Za nas je važno da treniramo zajedno da bismo znali kako da efikasno koristimo sve naše sisteme u istom cilju. Tako da su komandovanje, kontrola i komunikacija jedine vežbe na ovako visokom nivou. I važno je da imamo kontinuitet u treningu", kaže Od Erlin Furu, norveški komandant.

Komandant vežbe, kontraadmiral Bred Vilijamson, ističe da  Rusija ima pravo da bude na moru, baš kao NATO, ali da incidenti koji su viđeni, nisu u skladu sa međunarodnim pravilima i da izazivaju zabrinutost.

"Protivpodmornička vežba je upravo to: borba protiv protivničkih podmornica. Možete koristiti vazdušne snage, kao što su helikopteri, i pomorske patrolne lovce, ali i pomorska sredstva, kao su podmornice. Dakle vežbamo napad i borbu protiv tuđih podmornica", kaže Kai Oliver Nikelzdorf, nemački komandant.

I dok u NATO ističu da "Dinamični mungos" nije odgovor na ruske akcije, nekoliko hiljada kilometara istočno, u Moskvi, privode se kraju pripreme za proslavu godišnjice kraja Drugog svetskog rata, i za vojnu paradu.

"Došli smo da vidimo probu i da vidimimo nova oruđa, posebno novi tenk T14", priča jedan od posetilaca probe.
Moskva je ove nedelje prvi put u javnosti prikazala celu novu generaciju oruđa i oružja. Za vreme koje mnogi nazivaju "Novim Hladnim ratom", ova dva događaja: vežba i parada možda i nisu slučajna koincidencija.

http://rs.n1info.com/a57802/Svet/Odmeravanje-misica-vojna-parada-u-Moskvi-i-NATO-vezbe.html

Putinland, opasnost za čitavo čovječanstvo

Repriza Srbije iz 90-ih godina, ali sa nuklearnim arsenalom: Vladimir Putin, samodržac

Photo: Stock

 

 

Pod parolom „Vratimo se velikoj ruskoj kulturi“ kaže da se građanima Rusije zapravo predlaže da prostakluk, pijanstvo i primitivizam smatraju drevno-ruskim dostignućima i agresivno ih ubjeđuju u to da je „piti, odsijecati glave i uzimati mito od iskona bila i ostala glavna ruska karakterna osobina“. A da je sve ostalo tobože truli Zapad. Kao da se reprizira Srbija devedesetih godina u kojima je sav nacionalistički, antizapadni i anticivilizacijski ološ umislio da vodi krstaški rat za nekakve pravoslavne vrijednosti, rat protiv vrijednosti zapadne civilizacije i globalne hijerarhije. U suštini, radi se i u jednom i u drugom slučaju, u slučaju Srbije i slučaju Rusije, o zločincima sa predumišljajem, koji postaju sve opasniji što im je pozicija ugroženija. Za razliku od Srbije, u slučaju Rusije radi se o opasnom arsenalu i tragičnim mogućim posljedicama po čitavo čovječanstvo
Postoji li ijedna država na svijetu, nacija ili narod, da su ih Rusi usrećili? Nijesu ni sebe nikad u istoriji, a ne

druge. U rijetkim trenucima kada su pokušavali biti dio Evrope, makar u kulturnom stvaralaštvu, dosegli su najblistavije trenutke i najznačajnije domete. Julija Latinjina piše da je sva ruska nauka, ruska literatura, ruska muzika i slikarstvo, od Lomonosova do Landaua, od Puškina do Tolstoja, od Brjulova do Musorgskog, cijela ruska kultura postala velika tek kada je postala i dio zapadne kulture. Jednom sam se javno zapitao zašto Rusija nikada sebe nije viđela kao dio Evrope, zašto je nikada nije interesovalo da se transformiše iz autoritarnog društva, samovolje, oligarhijskog ustrojstva, u zemlju moderne demokratije, ljudskih prava i sloboda. Horski me napadoše. Te oni su kultura, te nemaju oni što da uče od Evropljana, te oteće im bogastvo, te poniziće ih „kao nas“, te ovo, te ono. Pazi majku mu. Ispade da ja više poštujem Ruse od onih što izgiboše za njima od ljubavi?  Izgleda da ih oni doživljavaju kao mediokritete, nesposobne da brane svoju zemlju radom, odgovornošću, poštenjem, maksimalnim korišćenjem svojih resursa, već jedino mogu sve to sačuvati u konfrontaciji sa demokratskim svijetom, uperenim nuklearnim glavama i glavama ideologijom iščašene svijesti. Glavama iz kojih još nije izbijen imperijalni SSSR  i mozgovima ispranim najprimitivnijom ideološkom propagandom. Kao nekog ko je u doba SSSR-a često putovao u tu nezgrapnu i nesretnu zemlju, sadašnja antizapadna kampanja me neodoljivo podsjeća na vremena hladnog rata i budalasto širenje straha i stvaranja od zapada monstruma koji ni o čemu drugom ne misli do da uništi tada socijalistički raj, a danas pravoslavni, slovenski narod. Po ko zna koji put se pokazuje da je narodnjačko pravoslavlje jedino produktivno u zaglupljivanju ljudi.
Po ispitivanju javnog mnjenja u Srbiji od prije neku godinu Rusija je najveći donator kad je u pitanju

Verujem u Putina, rublje, evre i dolare: Mitropolit Amfilohije, sitni Lucifer

novčana pomoć Srbiji. Nasuprot javnom mnjenju stvarni podaci pokazuju da je najveći donator Srbiji upravo EU, a da Rusija nije donirala Srbiji žute banke. Ne pišem ovo da bih objasnio da je i mazohizam vrsta ljubavi, već da Baćuška daje novac samo kad ima interes. Bez obzira kakve vrste bio. Davati Srbiji novac je notorna glupost jer je isti efekat  kad ga ne daješ kao da ga daješ kad je Rusija u pitanju. Opet je najveći donator. Kad Baćuška driješi kesu nekome se crno piše. Crna Gora je, takoreći, na pragu prijema u NATO. Da me bog ubije, nije mi jasno što su čekali do sad. Iako ovdašnji rusofili u svakoj svjetskoj pizdariji vide ruke Vašingtona, očigledno da to baš nije tako. Po logici stvari učlanjenjem Crne Gore u NATO Rusija gubi posljednju šansu da prismrdi obalama Sredozemnog mora. Tako da je svaki dan odlaganja prijema Crne Gore u NATO taktička glupost zapadnoevropske alijanse. Baš ne mogu da povjerujem da brinu za dio crnogorskih medija, crnogorskih izdavača i svakakve političke i NVO pestokupljevine i puštaju ih da se malo nafatiraju ruskih dolara. A oni su svi dosljedni u jednom: da ne žive na svoj račun već da uvijek imaju sponzora izvana. Mislim izvan Crne Gore. Čas je to Milošević, čas Koštunica, čas Tadić, čas tovariš Vladimir. Može i novac EU. Malo foliranja ugroženosti, nepodnošljive patnje pod režimom Mila Đukanovića, nekoliko zapaljenih auta, i eto grantova. U Crnoj Gori se može živjeti i sa tiražom od nekoliko stotina. Čuj živjeti? Obogatiti se. Sve udarajući se u junačka prsa i punih usta morala.

Podgorički Dan se razradio u posljednje vrijeme. Samo sipaju ekskluzive. Prvo su ustanovili da je Vlada lažno prestavila izvještaj agencije IPSOS o nivou podrške NATO integracijama u Crnoj Gori, da bi zatim objavili diplomatske depeše o sastancima šefa crnogorske diplomatije u USA i Njemačkoj. U tim depešama su, gle čuda, iznijete samo istine o pritiscima Rusije na Crnu Goru preko SPC, medija, nevladinih organizacija, izdavača, političkih partija i pojedinaca. „Lukšić je u tom kontekstu i na interesovanje, sagovornika upoznao sa aktivnostima različitih faktora uticaja, u prvom redu Ruske Federacije koja svojom propagandom, koristeći različite kanale komunikacije, pokušava da utiče na nivo javne podrške NATO članstvu u našoj zemlji“ – stoji u depeši. Mnogo galame ni oko čega. U depešama je iznijeto ono što je i savezu slabovidih i gluvih više nego jasno. Postavilo se kao suštinski problem curenje informacija iz Vlade. Nagađanja idu od toga da se informacije kupuju do toga da Srbi, kojih po srpskim političkim partijama nema u državnoj upravi, dostavljaju informacije protivnicima stvaranja od Crne Gore države zapadnoevropske civilizacije. Mnogo su veći ulozi u igri nego što se nekome naizgled čini. 
Crna Gora kao dio evroatlanskog svijeta stavlja tačku na aspiracije srpskih velikonacionalista prema Crnoj Gori, istovremeno stavljajući atavističku, idiotsku ideju panslavizma i ujedinjenja pravoslavlja pod Trećim Rimom, što bi valjda trebalo da bude Moskva, ad akta. Ne zato što će Crna Gora nešto suštinski ojačati te snage, već je prosto potrebna teritorijalno za ostvarenje tih bolesnih ideja. Sjetite se samo gluposti koju je Crna Gora napravila ulazeći u federaciju sa Miloševićevićevom Srbijom, dajući Miloševiću alibi za konstruisanje nekakve nove Jugoslavije u kojoj bi „ostali svi oni koji to žele“. A to je značilo u suštini stvaranje Velike Srbije i zauzimanje velikog dijela teritorije Hrvatske i BIH. Da se stvari raspliću i bliže razrješenju pokazuju sve češći istupi stuba svega anticivilizacijskog u Crnoj Gori, Amfilohija Radovića. Gotovo svakodnevno pokazujući da mu puca prsluk za zakone Crne Gore, ponižavajući vlasti i samu državu Crnu Goru, Amfilohije šalje poruke i svijetu i građanima Crne Gore da se radi o, kako on kaže, fildžan državi, koja je više provizorijum nego ozbiljna država. Kalkulantski odnos crnogorskih vlasti prema tom Luciferu stvorio je u Crnoj Gori armije sljedbenika retrogradnih ideja, izvučenih iz naftalina vremena u kojem su civilizacijske i istorijske okolnosti nametale drugačiju geopolitičku realnost, sve začinjeno opskurantizmom svojstvenim instuticiji na čijem je čelu i idejama koje zastupa.

Sa ulaskom Crne Gore u NATO zaokružuje se ono što je u teoriji poznato pod nazivom “Anžujska Evropa“. Svojim položajem, svojom pripadnošću mediteranskom prostoru, Crna Gora prirodno pripada evropskoj civilizaciji i samo su je nesretne istorijske okolnosti odvojile od tog prostora, traženjem saveznika u nekakvom zajedništvu sa drugim pravoslavnim „bratskim narodima“, prvenstveno se oslanjajući na rusku materijalnu pomoć. Koliko je ta pomoć bila licemjerna najbolje govori okretanje leđa Crnoj Gori pojavom Karađorđevića u Srbiji, kao pouzdanim ruskim saveznicima i sprovodiocima tzv. ruske istočne politike na Balkanu, preuzevši tu palicu od Crne Gore i Nikole I Petrovića. Danas se sakriva sličan iracionalan odnos prema Rusiji i njenoj politici prema ovim prostorima, jer je faktički nemoguće racionalno objasniti poziciju Crne Gore kao ruskog satelita, okruženog NATO zemljama. Kao kukavičje jaje nudi se nekakva vojna neutralnost. Nesumnjivo je da ta fikcija vojne neutralnosti pogoduje Rusiji jer je ona bjelodano pokazala na primjeru Ukrajine koliko je se dojmi nečija neutralnost. I međunarodni ugovori koje je potpisala sa Ukrajinom u dva navrata, kojima je garantovala cjelovitost ukrajinske države. Al' su je sačuvali, alal im vjera!
Zaboravih da napišem ko se javio kao tobožnji glavni sabdjevač podgoričkog Dana povjerljivim informacijama iz Vlade. Radi se o našem starom poznaniku,Marku Milačiću, sušitelju donjeg veša ispred vlade Crne Gore i sličnih infatilnih trivijalnosti, nekadašnjem vrlom Crnogorcu, sada novopečenom novinaru „snažne srpske nacionalne novine“ i „srpske borbene patriotske novine“ Ljiljane Ugrice. Ovom korifeju propagande o neutralnosti Crne Gore se posrećilo u životu. Krenulo ga. Čak i njemu je jasno da je vojna neutralnost najobičnija besmislica jer nikoga ne obavezuje na poštovanje neutralnosti. Niti je moguće sankcionisati povredu te neutralnosti, sem posrednim putem poput slučaja sa Ukrajinom. Da je vojna neutralnost riješenje sve zemlje bi raspustile svoje vojske i poslale ih kućama. Samo budaletine mogu zamišljati Crnu Goru sa nešto više od 600.000 hiljada stanovnika, 2.000 vojnika i mnogo većim brojem potencijalne pete kolone, kao vojno neutralnu zemlju. I Marko Milačić. Čovjek kome je ekces politički kredo nije propustio ni da na dan proslave osnivanja NATO-a u Podgorici napravi provokaciju koja ga je koštala 500 eura, praveći, po običaju, od sebe žrtvu. 

Već pomenuta Julija Latinjina piše da rusko društvo danas doživljava ubrzanu fašizaciju. Pod parolom

Neutralan kao bankovni konto: Marko Milačić

„Vratimo se velikoj ruskoj kulturi“ kaže da se građanima Rusije zapravo predlaže da prostakluk, pijanstvo i primitivizam smatraju drevno-ruskim dostignućima i agresivno ih ubjeđuju u to da je „piti, odsijecati glave i uzimati mito od iskona bila i ostala glavna ruska karakterna osobina“. A da je sve ostalo tobože truli Zapad. Kao da se reprizira Srbija devedesetih godina u kojima je sav nacionalistički, antizapadni i anticivilizacijski ološ umislio da vodi krstaški rat za nekakve pravoslavne vrijednosti, rat protiv vrijednosti zapadne civilizacije i globalne hijerarhije. U suštini, radi se i u jednom i u drugom slučaju, u slučaju Srbije i slučaju Rusije, o zločincima sa predumišljajem, koji postaju sve opasniji što im je pozicija ugroženija. Za razliku od Srbije, u slučaju Rusije radi se o opasnom arsenalu i tragičnim mogućim posljedicama po čitavo čovječanstvo. Oni koji su pokašavali smisleno da dokažu kako ne postoji logika da iza ubistva Njemcova stoji Putin poručujem da u slučaju autokratskih režima ne postoji logika. Dovoljno je, recimo, da se nije dopao Putinovoj ljepšoj polovini (što nije teško biti). Sjetite se samo ubistva Slavka Ćuruvije ili Stambolića i koliko je imalo logike u oba ta čina. Kažu da su najopasnije ranjene zvijeri. To unosi zebnju i tjera razuman svijet na debelo promišljanje kako stati „na rep“ zlu koje prijeti evropskom miru, služeći se već viđenom matricom „ugroženosti svog naroda“ po susjednim državama.


http://www.e-novine.com/stav/119984-Putinland-opasnost-itavo-ovjeanstvo.html 

Izvoz u Rusiju manji za trećinu

BEOGRAD - Ministar privrede Željko Sertić izjavio je danas da je u prvom kvartalu ove godine ukupan srpski izvoz u
Rusiju opao za 30 odsto.

On je na javnoj raspravi o nacrtu zakona o ulaganjima rekao da je, uprkos ukupnom padu izvoza, porastao izvoz poljoprivredno-prehrambenih proizvoda za 20-ak odsto u prvom kvartalu.

Sertić je rekao da je do smanjenja izvoza doveo ozbiljan pad rublje u prošloj godini, što je posledično uticalo na smanjenje tražnje na ruskom tržištu.

"Radimo na tome da do kraja godine popravimo taj bilans", rekao je Sertić.

http://www.rtv.rs/sr_lat/ekonomija/aktuelno/izvoz-u-rusiju-manji-za-trecinu_596267.html