Iako se pitanje o potrebi da se promeni postojeći Ustav ili da se donese novi sporadično postavljalo u javnosti, do danas se ono nije našlo u središtu političke debate. Sva je prilika da će tako biti i nadalje. Sasvim dosledno i tekuća vlast poštuje kontinuitet domaćih konstitucionalnih promena koje se izvode izvan pogleda i učešća javnosti, iza proceduralnih fasada, putem tajnih pregovora i dogovora unutar političke elite. Tako su i donošeni i menjani svi dosadašnji ustavi Srbije (mislim na period od 1990, iako stalno treba ponavljati da ova današnja Srbija postoji tek desetak godina, od kad se od nje odvojila Crna Gora). Opozicija u ovom trenutku ne pokazuje znake da će prekinuti sa takvom tradicijom. Naprotiv, do nas su odmah stigle poruke da će se ona sa strankama na vlasti uprkos svemu, rado upustiti u novo ustavno dizajniranje. Sa postojećim ustavom, inače, problemi su iskrsavali svako malo. Pomenimo dve takve prilike. Zakonom o izboru narodnih poslanika od 2011. ukinuta je Ustavom od 2006. zagarantovana „sloboda“ poslanika da svoje mandate stave na raspolaganje stranci na čijoj su listi izabrani. Ovo je tek jedna od manjkavosti tog Ustava koje su se s vremenom rešavale donošenjem praktično protivustavnih pravnih akata.
Druga manjkavost je mnogo ozbiljnija, i na nju je pažnju skrenuo sam predsednik Srbije, 4. marta 2013, u intervjuu egipatskom listu “Al Ahram”, gde je, pored ostalog, izjavio: “Mi, po Ustavu, ne bismo smeli da prepoznajemo Kosovo kao nekakvu specifičnu teritoriju izvan autonomije, ali smo u Rezoluciji to predvideli, računajući da će nam građani to odobriti kroz promene Ustava, zato što su naši građani spremni da se taj problem jednom konačno reši”. Na ovaj intervju, zajedno sa prethodnim primerom sa poslanicima, kao ilustraciju nevolja koje proizlaze iz važećeg Ustava, pozvao se Aleksandar Molnar u tekstu iz te iste 2013 – „Predsednik Nikolić i Ustav“. U tom članku, kao i nekoliko svojih novijih knjiga, Molnar se, međutim, ne bavi samo očitim manjkavostima domaćeg konstitucionalizma otelovljenim u ustavnom dokumentu; on s jednakom pažnjom razmatra i opcije za ustavne promene. On će reći da postoje četiri takve opcije: 1) kozmetičke promene, koje bi se sastojale u donošenju opštih pravnih akata koji bi direktno protivrečili Ustavu, zbog čega bi se pod potpunu kontrolu morao staviti Ustavni sud kako te akte ne bi proglasio neustavnim; 2) promene nekoliko odredbi Ustava, dakle upravo onih odredbi koje onemogućuju da se postigne, recimo, dogovor o Kosovu, a da se zadrže sva ostala ustavna rešenja, od kojih su neka, rekli smo, takođe izuzetno loša; 3) donošenje novog Ustava koji bi proglasio tekući saziv skupštine, što je opcija iskorišćena i za donošenje Ustava od 2006, a svodi se na tajne dogovore unutar političke elite; 4) sazivanje ustavotvorne skupštine, čiji je jedini zadatak da donese novi ustav. Jasno je da je jedino četvrta opcija ispravna i prihvatljiva, kao i najmanje verovatna u ovim okolnostima.
Pored pitanja o načinu, za ustavne promene je bitno i obrazloženje zašto su one potrebne. O tome u tekstu „Kako pisati ustav“, Nenad Dimitrijević kaže sledeće: „Ustavi se gotovo uvek pišu pod pritiskom izvanrednih okolnosti. Ovo se ne može izbeći, ali važno je da se složimo oko identifikacije karaktera problema, te naročito oko toga kako ćemo integrisati naše univerzalističke moralne i političke preference sa refleksijom na datost”. Ostavimo ovde po strani integraciju univerzalističkih moralnih i političkih preferenci sa uvidom u tekuće stanje stvari i zadržimo se samo na identifikaciji izvanrednih okolnosti koje vrše pritisak da se izmeni postojeći Ustav. Pitanje je jednostavno: koji je to problem identifikovala stranka na vlasti, čija priroda, priroda problema dakle, zahteva nova konstitucionalna rešenja, pa se stoga traži formiranje akcionog tima za utvrđivanje smernica koje će dovesti do promene Ustava? Ako je suditi prema izjavi predsednice skupštine, problem je iskrsao u vezi sa političkim sistemom i izbornim zakonom, čije će izmene na kraju dovesti i do ustavnih promena. Izjavi predsednice prethodilo je mišljenje predsednika vlade, koji je najavio smanjenje broja poslanika u skupštini, o čemu je takođe ovde bilo reči. A zašto je to smanjenje tako važno da zbog toga treba promeniti čak i Ustav, objasnio je jedan od potpredsednika vlade: „smanjenje broja poslanika sa 250 na 150 vodilo [bi] uozbiljenju domaće političke scene, a istovremeno stvorilo godišnje uštede u budžetu od dva miliona evra“.
Jasno je da je ključna reč ovde ušteda, jer je potpredsednik požurio da navede da jedan poslanik godišnje košta 20.000 evra i potom izvede sledeću računicu: „Prema tome, ukoliko smanjimo broj poslanika za 100, uštedećemo dva miliona evra godišnje. Za četiri godine mandata, to je ušteda od osam miliona evra, a to nisu mala sredstva za jednu siromašnu zemlju”. Iz toga dalje sledi izvod da je tekuća vlast rešila da menja ustav jer su poslanici skupi a Srbija siromašna. Ne treba posebno naglašavati da su ovo neozbiljni razlozi te da je reč u stvari o populističkim lažima. Naime, broj predstavnika u parlamentu ne određuje se na osnovu toga koliko oni koštaju, već na osnovu procene koliko predstavnika je potrebno da svi građani budu jednako zastupljeni. Stoga je priča o ceni jednog poslanika besmislena; umesto nje trebalo je ponuditi analizu predstavljenosti interesa građana u parlamentu. Jedna takva analiza pokazala bi da su u parlamentu trenutno predstavljeni jedino partijski interesi, pa je broj poslanika u tom smislu apsolutno nebitan. Moglo bi ih biti i trideset i trista, a da se ništa ne promeni, jer parlament ne služi za predstavljanje interesa i utvrđivanje pravednih aranžmana, nego za puko brojčano odmeravanje snage između vlasti i opozicije.
Stoga će pre biti da su ustavne promene neophodne zbog rešavanja pitanja Kosova i obaveza preuzetih na pregovorima u Briselu. To je jedini stvarni pritisak koji trpi ova vlada, i on, naravno, dolazi spolja. Koje bi razloge, pak, mogla navesti opozicija za promenu Ustava? Iz tog ugla, samo jedan razlog, u stvari, može biti validan: tekuća vlast u Srbiji temeljno je razorila institucije države (konkretno, na primer, samo u proteklih mesec i po dana – i ombudsmana i vojske) i praktično ukinula vladavinu prava; to pored ostalog pokazuje i da postojeći ustavni i pravni aranžmani nisu dovoljno čvrsti da odole jednom takvom pritisku; stoga je neophodno krenuti ispočetka, uzeti u obzir bližu (dvoipodecenijsku) istoriju zloupotreba sistema i na nju odgovoriti novim ustavnim i pravnim aranžmanima koji bi u sebi sadržali mehanizme zaštite od mogućih novih uzurpacija. Ovo je međutim ponajmanje važan razlog za tekuću vlast. Kao i prethodni režimi, ova vlast ustavne promene vidi samo kao instrument za uvećanje moći, rešavanje trenutnih problema i zadovoljavanje partikularnih, sebičnih interesa. U tom naopakom poslu, ona mora ostati sama. Na poziv predsednice parlamenta da daju svoje predstavnike u akcioni tim (što je u stvari poziv na saučesništvo u konstitucionalnom nedelu), opozicione stranke moraju odgovoriti negativno i tako sačuvati za sebe šansu da rešavanju ustavnih pitanja, kada se za to ukaže prilika, pristupe na način koji će garantovati da će novi vrednosni i institucionalni sistem biti podjedanko prihvatljiv za sve građane Srbije.
http://pescanik.net/protiv-novog-partijskog-ustava/
Нема коментара:
Постави коментар