Plivanje u šnenoklama

Prilog razumevanju jednog karaktera

Nakon što su vlasti, posle višegodišnjeg skrivanja optuženika za ratne zločine, uhapsili i izručili Ratka Mladića a potom i Gorana Hadžića, Aleksandar Vučić je pomislio kako će mu tumačenje uloge proevropskog premijera Srbije biti odveć lako. Njegov učitelj je odavno već bio u Hagu, a stariji kolega Nikolić u snazi za još jedan, poslednji i odlučujući izborni ciklus. Prošlo je i ono vreme mirnodopskog radikalskog aktivizma kada je na zgradi Televizije B92 svojeručno lepio plakate sa natpisom „Bulevar Ratka Mladića“, boreći se tako „za pravo na drugačije mišljenje“. „Da li u ovoj zemlji postoji pravna država“, pitao se tom prilikom Vučić pred televizijskim kamerama, „da li će i članovi SRS-a biti uhapšeni kao i ti mladići koji su iskazali svoje mišljenje?“ Razume se da su pomenuti mladići svoje pravo na drugačije mišljenje demonstrirali nekoliko dana ranije upravo na način Aleksandra Vučića. Od tada je prošlo osam godina i Srbija je konačno postala pravna država, o čemu nas je izvestio aktuelni ministar pravde Nikola Selaković, kada su ga pitali da li će uhapsiti Šešelja i vratiti ga u Hag.
Ne, odgovorio je Selaković, „ono što želim da kažem jasno i nedvosmisleno je da je Srbija pravna država. Prošlo je vreme kada su ljudi kao vreće sa poštom trpani i slani u Hag bez poštovanja bilo kakve zakonske regulative.“ Zaista, ova izjava nadilazi čak i neke Vulinove meditacije. Istovremeno, ona se naslanja na Vučićevo trasiranje pravde iz perioda plakatiranja Bulevara AVNOJ-a, ali i iz jula 1995. kada je davao „glupe izjave“, kao i bezbroj puta pre toga, tokom rata u Bosni i u Hrvatskoj. Ministar Selaković, međutim, zaboravlja da Šešelja niko nije hapsio niti ga je trpao u džak sa poštom, niti slao u Hag. On je otišao dobrovoljno, pošto je najavio „krvavo proleće u Srbiji“. Vučić je tada samo šmrcao i gutao sline. Svi zajedno su ličili na mafijašku familiju čijem bosu je dijagnostikovana letalna bolest, zbog koje će morati na duže da otputuje u neki evropski sanatorijum.
Međutim, ispostavilo se da je „gospodin Šešelj“, kako ga Selaković oslovljava, jednog dana vraćen u zemlju. I od tada je počelo novo poglavlje u životu Aleksandra Vučića, sada premijera Srbije, koju mu je šef u februaru 2003. ostavio na „čuvanje“. Odsustvo reakcije Vlade na Šešeljeve ispade dovelo je do burnih reakcija u regionu, gde je ostalo živo sećanje na zločinačku ratnu aktivnost radikala i njihovog lidera. Šešelj je, vrativši se kući, umesto lečenja nastavio svoju političku karijeru. Napravio je miting u Beogradu, uključio se u javnu ceremoniju dovršavanja decenijskog procesa rehabilitacije Draže Mihailovića, vratio se sasvim u politički život Srbije. Sve je to dovelo do porasta popularnosti radikala koji su, prema poslednjem istraživanju agencije Faktor plus, dosegli čak šest odsto. Na Šešeljeve aktivnosti, premijer Vučić se gotovo nikada nije javno obazirao, dok su mediji pod njegovom kontrolom nastojali da ih ignorišu. Takođe, stav EU bio je da premijer pravilno postupa i da šačica radikala na ulicama Beograda ne znači ništa. Haški tribunal je takođe poverovao da će se lider radikala zaista posvetiti hemoterapiji. Međutim, radikali su sa njegovim povratkom doživeli novu metastazu. Ispostavilo se da silne analize o tome kako je Vučić, „rešivši pitanje Kosova“, zauvek spakovao nacionalizam u podrumske kutije, bile samo deo marketinškog paketa SNS-a.
Od povratka iz Haga, Šešeljeva javna aktivnost ustanovila je jedno pravilo: nikada nije ulazio u otvoreni sukob sa premijerom Vučićem. Pakt o nenapadanju sklopljen je relativno brzo a jedina meta njegove kritike postao je predsednik Nikolić. Moglo bi se reći da je Šešelj poslušno prihvatio model opstanka, koji je Vučić ponudio većini partijskih lidera na vlasti i u opoziciji, ali i medijima i javnim inetelektualcima. Šešelj je postao uzoran građanin Vučićevog poretka nalik jednom rashodovanom Tadiću, samo sa rečnikom ratnog zločinca koji se u domaćoj javnoj sferi takođe toleriše. Zauzvrat, Šešelj je dobio mogućnost da upravlja svojom strankom, lagano diže postotak popularnosti i poput svih ostalih povremeno napada Tomislava Nikolića. O Aleksandru Vučiću se od Šešelja moglo čuti samo to da je voleo da čita knjige Dragoša Kalajića; otprilike ono što bi svaki posvećeni roditelj povremeno umeo da kaže za svoje „uspešno dete“. U Tadićevoj mekoj varijanti, bio je to recimo iskaz o šnenoklama, kojim je njegova majka obradovala javnost u jednom intervjuu. Dakle, te šnenokle u Vučićevom slučaju, bile su Kalajićeve fašističke ideje koje su tokom vremena kod njega evoluirale do novog koncepta moći.
Otkako je Žalbeno veće Haškog tribunala usvojilo žalbu tužilaštva na privremeno puštanje na slobodu Vojislava Šešelja, naredivši njegov povratak u pritovor, došlo je do talasa nezadovoljstva kod srpskih političara. Svi se utrkuju danima ko će pronaći bolje poređenje za kvalifikovanje takve „nemoralne odluke“ Haga. Uglavnom, potez je protumačen kao još jedan udar na premijera i Srbiju, dok se sam Vučić dosetio da je to „zbog toga što se svetskoj javnosti nije dopao njegov govor povodom godišnjice NATO bombardovanja SRJ“. Zaista, radilo bi se o narcističnom tumačenju događaja da Ivica Dačić i Bratislav Gašić nisu gotovo u isto vreme, u Briselu, potpisivali Individualni partnerski akcioni plan (IPAP) o daljoj saradnji Srbije sa NATO. Ovaj premijerov „koncept kategoričnog nepristajanja“ (jedno govorim a drugo radim!) na zahteve sa strane već je odavno poznat njegovim apologetama i kritičarima. Šešelju je to poznato još od ranije. On dobro zna da bi se u Vučićevoj negativnoj ontologiji moglo desiti da i on odleti sa Kalajićevim šnenoklama. Radikali ionako preko SNS-a imaju svoj izlaz iz nacionalizma Šešeljevog tipa u mnogo komforniji, unapređeni oblik koji lako zameni ruski tok azerbejdžanskim napajanjem.

Peščanik.net, 28.05.2015.

http://pescanik.net/plivanje-u-snenoklama/