Pajser-brigade

Lokalni izbori, pa čak i za savete mesnih zajednica, postali su visokorizični događaji u ovoj našoj državi. Za lokalni postaju sve opasniji. Mora biti da i za to postoji neki uzrok toga razloga, kako bismo rekli.
razliku od parlamentarnih izbora koji već godinama prolaze bez prekršaja javnog reda i mira, ovi
Evo: pre neki dan u Velikoj Plani i okolini desilo se da Srpska napredna stranka izgubi lokalne izbore načisto, skroz-naskroz. To nije bilo dobro prihvaćeno tamo Gore Gde treba; valjda su naslutili, pa su iz Beograda u kombiju poslali ono što se nekada (1996. i 1997.) zvalo „pajser-brigade“. Ako ste zaboravili, „pajser-brigade“ bile su udarne grupe JUL, regrutovane među uličnim kriminalcima i dripcima u Beogradu i inače. Detalje imate u upravo objavljenoj sjajnoj knjizi kolege Voje Tufegdžića „Vidimo se u čitulji; 20 godina posle“ (obavezno pročitati, svašta ćete doznati). Reč je o dripcima u patikama i dukserima s kapuljačama koji su bejzbol palicama, metalnim štanglama i lancima tukli demonstrante tokom protesta zbog pokradenih lokalnih izbora 1996. i 1997, dok Sloba nije priznao krađu i dao da se izglasa lex specialis i – nikom ništa.
Ništa novo pod neonom, što reče Džoni Štulić još onomad: svaka dovoljno bestidna i bezobrazna vlast posegnuće za maskiranim dripcima sa palicama, samo ako joj se učini da je to besplatno. Ima tu, međutim, jedna zabrinjavajuća razlika: Slobina vlast bila je tada na samoj ivici legitimiteta i legaliteta, pa je panika u JUL (naročito), ali i u ostatku neprincipijelne (ali ideološki itekako konsolidovane) koalicije bila razumljiva. Jedva su pretekli, kukala im majka, pa je nasilje bilo nekako razumljivo, mada su se i s time provukli zbog delovanja „institucija sistema“ koje su zatvorile oba oka. Ova sadašnja vlast, pak, ima legalitet i legitimitet: ko šta radi, oni nam sa skupštinske govornice utrljavaju da imaju onoliku većinu, da im niko ništa ne može, a da „žuti“ imaju tek tih mizernih šest odsto i da šta hoće s tim?
Dobro. Kad ste već takvi carevi, zašto se ne opustite i zašto vas ishodi lokalnih izbora toliko nerviraju? Umete da zvocate kako bi sve organe vlasti, od pokrajine do poslednje mesne kancelarije, trebalo upodobiti stanju u republičkom parlamentu, a kada se to ne desi – voljom lokalnog izbornog tela – onda se jedite i šaljete batinaše. Pa može valjda vlast Gospodara Vučića da preživi i bez neke Inđije, Mionice, Velike Plane i sličnih, izvinjavam se, vukojebina?
Ima tu, plašim se, nečeg dubljeg. Ovi naši vlastodršci nesigurni su u sebe i u svoje, inače se ne bi toliko nervirali i jedili. S njihove tačke gledišta, ovakve kakva je, oni su bezgrešni i njihova narodna podrška izvan je svake sumnje. Prema tome, svako ko u to sumnja, pa onda ne glasa na lokalnim izborima kako bi trebalo, automatski je sumnjiv: ili je „žuti“ ili je „Miškovićev“; itd. Oni su, naime, uvereni da su apsolutno u pravu, u svemu, i da za to imaju narodnu podršku, sve zahvaljujući harizmi Gospodara Vučića. Ko bi se među njima uopšte usudio da u to posumnja? Sasvim logično i shodno toj pretpostavci koju se niko ne usuđuje da preispituje, svaki ishod lokalnih izbora u kojima oni budu – fuj, fuj, daleko bilo! – poraženi, pokazuje se kao pobeda snaga Zla, neprijatelja Srbije, tajkuna i plaćenika. Protiv takvih dozvoljena su sva sredstva; bejzbol palice, štangle, suzavci i lanci još su najumerenija sredstva; imaju oni i efikasnija – ako baš mora…
Ovakvu samouverenost u sopstveni politički i – rekao bi Đuka – „moralni“ autoritet nismo videli još od proleća i leta 2000. godine. Tadašnja tragedija (Ibarska, Budva, Stambolić: itd) pretvara se danas u farsu: dobro, još ne ubijaju, ali su podjednako uvereni u sopstvenu bezgrešnost, pa lažu bezočno, klevetaju i pljuju kao da su uvređene veličine. Pritom, veličine su velikodušne i pune opraštanja; ovi su sitničava gamad, svesna svoje ništavnosti i bede. Njihov je jedini, sve više, preostali argument – bejzbol palica u rukama maskiranog dripca iz „pajser brigade“ koga je neko kombijem i za neki honorar dovezao u neku Veliku Planu. Kad ime se na to skrene pažnja, šta oni kažu? Kažu da su glavni batinaši u Srbiji braća Ješići, Goran i Vlada. Kad ih se ljubazno i pristojno podseti da je Vlada Ješić napadnut i od koga je napadnut, a nikoga nije ni pipnuo, oni ponavljaju isto do besvesti; uostalom, još nije dokazano da je Zoran Babić baš sasvim svestan i na okupu. Dakle: neko nekoga mlati i razbija ugostiteljske objekte po nekoj Velikoj Plani; neko nekoga mlati po Mionici i Inđiji; policija bi mogla i morala da ustanovi ko i po čijem zadatku, ali ne postizava. Dobro sad: nešto su uradili, jadni, ali to se izgubilo do Tužilaštva; šta da radimo, događa se. Ostaje da su glavni „batinaši“ braća Ješići. Za to vreme dripci sa bejzbol palicama idu po Srbiji i mlate, a braće Ješića tamo nema uopšte.
Sve se ovo događa po istom principu: vi uradite neku svinjariju, pa kad vam na to skrenu pažnju, vi kažete – a kakvi ste vi tek bili, ne obazirući se na suštinu primedbe. Upravo takvo ponašanje i ukazuje na dubinsku nesigurnost i stalno prisutnu paniku u redovima vladajuće stranke: znaju oni, jadni, kukala im majka, da vladaju na bazi poraza Borisa Tadića, a ne na bazi sopstvene pobede; na jedvite jade izvikanoj harizmi Ace Vučića; na bazi serije obećanja, ne zna se koje je fantastičnije, obećanja koja zatrpavaju prethodna u uzaludnoj nadi da će se zaboraviti; Mubadala na vodi, fabrika čipova na kajmaku, Beograd na Azurnoj obali itd. A kada dođe do „hm i kako da vam kažem“, onda prorade bejzbol palice. Oni nisu u stanju čak ni da najure jednog Sašu Jankovića, jednog Rodoljuba Šabića i jednog Bracu Gašića, a mogli bi – kad bi se usudili. Ama se ne usuđuju: Braca je njihov, a ova dvojica mnogo su zajebani… Imamo, dakle, posla sa vlašću koja ni u sebe ne veruje, a kamoli u birače. Oni žive od anketa javnog mnjenja, od nalaza Instituta za javnu politiku i samo to ih zanima; Evropskoj uniji prodaće sve te nalaze „angro“ i utešiće ih; njima iz EU važno je samo da Gospodar Vučić ne ljulja čamac i da je „faktor mira i stabilnosti na Balkanu“ – kao što je bio i Sloba Milošević.
Polako na videlo izlazi ono što smo znali oduvek: njihov radikalski mentalitet koji svako malo progovori na lakat iz njih. Taj se mentalitet – naravno i neizbežno – iskazuje bejzbol palicama i nasiljem, jer oni sami, od početka, nabusito, svadljivo i siledžijski prete nasiljem. Drugo i ne znaju.
(Autonomija)

http://www.autonomija.info/milos-vasic-pajser-brigade.html