PRE devet godina pokrenuo sam zahtev za sudsku rehabilitaciju mog dede Dragoljuba Draže Mihailovića, koji je prvi u okupiranoj Evropi rekao Hitleru: ne!
Viši sud u Beogradu je tek 14. maja ove godine doneo rešenje kojim je usvojen zahtev za rehabilitaciju, te je osuđujuća partijsko-politička presuda sa montiranog suđenja iz 1945. proglašena ništavnom.
Đeneral Mihailović je na sudsku rehabilitaciju morao da čeka sedam decenija.
Isto toliko morala je da čeka i Srbija, koja je cela utamničena kad i njen najodlikovaniji oficir.
Moja porodica i ja čekali smo čitav život da se sa našeg prezimena skine sramni žig izdajnika, ratnog zločinca i saradnika okupatora.
Kao što su na to čekali i bezbrojni, a posle rata diskriminisani potomci Dražinih saboraca i simpatizera u Srbiji i u srpskim zemljama.
Čekala je i Dražina bezgrobna vojska.
O ispravljanju velike istorijske nepravde sanjala je milionska srpska emigracija.
Iz više razloga nisam se oglašavao u toku procesa, ni u sudnici ni van nje. Uostalom kao ni u medijima, u danima nakon izricanja konačne presude.
Kao prvo - lojalni sam građanin ove države, koji veruje i u Srbiju i u njeno nezavisno sudstvo.
Potom sam bio u uverenju kako ne priliči da kao politička ličnost i zainteresovana strana komentarišem odluke suda.
Međutim, ovaj proces izazvao je neuobičajeno veliku medijsku pažnju, kako u Srbiji tako i u regionu. Čitao sam i pratio različite reakcije.
Nisu me iznenadili komentari iz susedne Hrvatske čiji je glavni grad cvećem i poljupcima dočekao i obasuo Hitlerovu soldatesku. U monstruoznoj NDH tvorevini, po nemačkim izvorima, stradalo je, samo u logorima, preko 700.000 naših nevinih sunarodnika, kao i Jevreja i Roma.
Po prelasku na austrijsku teritoriju ratni zločinac Ante Pavelić prvo se susreo sa britanskim oficirima, koji su mu omogućili da preko Vatikana, nekažnjen otputuje u Argentinu i kao slobodni građanin umre u Španiji.
Ali me neprijatno iznenadila, ražalostila i onespokojila reakcija nekih srpskih zvaničnika, koji su ovu sudsku odluku doveli u pitanje i čak pokušali da joj se narugaju.
Sledbenici titoizma, uostalom kao i hrvatski lobisti ovde, prvo su pokazali da ne poštuju ni sudstvo ove države, ni ovu državu, kao ni simbol srpskog otpora nacizmu i fašizmu. A to je đeneral Dragoljub Draža Mihailović. Srpski Čiča, kako ga je narod prisno oslovljavao.
Novi "Nato partizani" olako bagatelišu i srpsku oslobodilačku tradiciju, i srpski identitet, i našu vojničku čast, i sve što nosi predznak srpski. Umesto da rade na nacionalnom pomirenju i podižu naše samopouzdanje, oni svojim izjavama produbljuju rovove i ideološke podele u srpskom rodu. Kao pravi ignoranti i zatočenici religije titoizma njih ne interesuje ni već naučno dokazana istorijska istina.
Možda oni bolje znaju na čijoj je strani bio đeneral Mihailović od američkog predsednika Harija Trumana, od vođe Francuskog pokreta otpora Šarla de Gola, ili od poljskog generala Sikorskog! Koji su svi odreda odlikovali Dražu za neizmerni doprinos savezničkoj pobedi nad nacizmom i fašizmom u Evropi.
Od sadašnjih "Nato partizana" nisu ništa bolji ni oni "Nato četnici", koji su svoju političku karijeru započeli pod Dražinom zastavom, a okončali je u ideološkom taboru njegovih dželata.
Uveren sam, ipak, da dalekosežni značaj ove presude ne mogu da umanje ni da osenče ni mega zvezde našeg političkog cirkusišta, ni "Nato feminterna", ni bulajićevsko-bajićevski performeri. Koji su takođe pohitali ili da se brže-bolje i oni "ugrade" u presudu, ili da presude presudi.
Ali ne zato što na ovu presudu nema prava žalbe, već zato što se istina ne da zasužnjiti.
Ona istovremeno i oslobađa i isceljuje.
Mom dedi već odavno ne treba ništa više.
Kao vožd Trećeg srpskog ustanka on je, po rečima svetog vladike Nikolaja, svoje mesto našao "u carstvu Nebeske Srbije". Uz Svetog Savu, Svetog kneza Lazara i ostale srpske velikane.
Ali bi po Srbiju bilo veliko zlo ako se nad (i sa) ovom istinom ne bi pomirila.
U danima kada nas, sva je prilika, tek čekaju velika iskušenja.
Nadam se i verujem da odluka suda o rehabiltaciji đenerala Draže otvara i osvetljava nove puteve naše istorije. I naše prošlosti koju su, nažalost, često tumačili zlonamerni tuđini i oni koji ne poznaju srpski narod. Kao i oni koji nisu gledali u budućnost.
A istorija nas, između ostalog, uči da "budućnost pripada onima koji se najdalje i najduže sećaju prošlosti".
http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/politika/aktuelno.289.html:549241-Vojislav-Mihailovic-NATO-partizane-boli-istina-o-mom-dedi-Drazi
Нема коментара:
Постави коментар