Само због аранжмана са Међународним монетарним фондом у Србији ће у наредне две године без посла остати још 100.000 који ће се придружити армији незапослених која је званично досегла број од преко 760.000 људи. Онај ко у Србији остане без посла не може да рачуна ни на какву државну помоћ. У најбољем случају неколико месеци добија накнаду за незапослене која је обично мања од минималца. Због разних административних препрека број корисника ове накнаде не достиже ни 10 одсто укупног броја званично пријављених незапослених.
Без обзира на све покушаје вештачког одржавања предузећа у животу, држава ће најкасније до краја лета морати да објави како нема решења за око 175 фирми са преко 55.000 радника, што је само један мањи део предузећа која ове године морају да се затворе. За почетак одабрана су предузећа у поступку реструктуирања који мора да буде окончан, а њима треба додати и раднике предузећа која су већ сада у процесу приватизације, али за које нема заинтересованих купаца.
Неће много боље проћи ни радници оних фирми које буду успеле да се приватизују, јер већина купаца жели предузеће, а не његове запослене.
Важећи Закон о раду за који сви осим министра за рад Александра Вулина тврде да је за раднике најгори у историји Србије, предвиђа веома једноставан начин решавања вишка запослених: довољно је да послодавац сматра како му је одређени радник вишак и да га отпусти уз давање минималне отпремнине (ако на рачуну фирма уопште има пара), која се обрачунава на основу минулог рада само у тој фирми, не и у односу на целокупни минули стаж.
Држава је послодавац у фирмама које услед неуспеле приватизације одлазе у стечај, а затим у ликвидацију. За 188 предузећа са укупно нешто мање од 5.000 запослених држава је већ проценила да нема реалних могућности да буду приватизована и да морају у стечај, тако да запослени у њима сада могу да бирају једино између „социјалног програма“ и неизвесно ишчекивања да се у последњем моменту ипак деси неко чудо и предузеће преживи.
За „социјални програм“, односно за узимање отпремнине од по 200 евра за сваку годину проведену у предузећу које се напушта, до сада се одлучило 2.574 радника, односно њих око половина од укупног броја.
Неки су одбили, јер су уцењивани да се истовремено одрекну наплате заосталих плата, а неки још нису ни обавештени. Према рачуници Министарства рада и социјалне политике, сваки радник ће у просеку добити по 4.500 евра.
Узимањем отпремнине, радник се у Србији одриче свих осталих прихода који му по закону припадају када остане без посла. Помоћ за незапослене у овој држави је нешто што скоро нико не добија, а и они који имају ту „срећу“ да нешто пара добију, тешко да од тога могу да преживе.
По проценту незапослених који примају новчану накнаду од Националне службе запошљавања (НСЗ) Србија је скоро на афричком нивоу. По последњим подацима у Србији свега 8,8 одсто незапослених прима новчану накнаду, а од европских земаља иза нас су једино Албанија, Македонија и Босна и Херцеговина. У Црној Гори накнаду прима 35,6 одсто незапослених, Хрватској 20 одсто, Румунији 35,6 одсто, а Бугарској 25,6 одсто, док је, међу европским земљама, највећа покривеност у Немачкој и Аустрији и износи око 90 одсто.
Незапослени у Србији може у најбољем случају, ако уопште нешто и добије, да рачуна на добијање накнаде у периоду од три месеца до годину дана (изузетак чине они којима до пензије недостаје мање од две године, који све време могу да примају накнаду) и то између 80 и 180 одсто минималне загарантоване плате у Републици.
Од добијања накнаде су изузети сви они који споразумно или самовољно раскину радни однос или су при напуштању предузећа добили отпремнину. У случају добијања отпремнине, држава се обавезала да отпуштеном раднику даје накнаду за незапослене само у висини разлике између добијене своте и онога што би се добило од НСЗ-а, али пошто су отпремнине по правилу тако подешене да покривају цео период у коме би се добијала накнада, то значи да бивши радници не добијају од државе ни динара од пара које су годинама уплаћивали у фонд за незапослене.
Отпремнине се исплаћују у нето износу, али пошто нису месечна зарада, на њих се не плаћају доприноси, тако да радник који се одлучи за такозвани „социјални програм“ мора да рачуна са тим да му убудуће неће бити уплаћивана пензија. Због у просеку 4.500 евра, који ни у сиромашној Србији не представљају новац са којим може да се започне неки озбиљнији самостални посао, радник ризикује своју и будућност своје породице у временима која долазе, а у којима из здравствених разлога или због старости неће моћи да ради. О овоме мало ко размишља, а најмање републичка Влада чији основни задатак би управо требало да буде да штити народ.
Као да ово само по себи није довољно да до краја изгладни оно мало грађана који су наставили да живе у овој земљи, Влада кроз најновије измене и допуне Закона о запошљавању и осигурању за случај незапослености додатно смањује висину накнаде за незапослене тиме што одређује другачије обрачунавање основице којим се она умањује.
У кризним временима, као што су ова, озбиљна држава мора да повуче два потеза: прво да прошири и ојача социјалну мрежу како би спречила гладовање становништва, а да затим повећањем инвестиција покрене привреду и повећа запосленост. Напредњачка Србија чини управо све супротно од овога.
Анкете и трикови
Уместо да штити радничка права самозвани левичар Александар Вулин, на жалост овог народа данас на месту министра за рад, не тако давно је предлагао да се свака помоћ незапосленима услови тиме да је прималац – заслужи. Као да није довољна заслуга то што је тренутно незапослени годинама од своје плате уплаћивао доприносе од којих је један део ишао у фонд НСЗ-а из кога се исплаћују накнаде незапосленима, Вулин је инсистирао на радном ангажовању оних који од државе траже накнаду за незапослене или социјалну помоћ?!
У октобру месецу је Влада донела уредбу којом је суспендовала и Устав и све релевантне законе и одредила да сви радно способни корисници социјалне помоћи морају да се одазову позиву центра за социјални рад и да прихвате задужење које им се одреди.У случају одбијања следи прво умањење ионако мизерне социјалне помоћи, а у поновљеном случају и њено укидање.
У већем делу државе центри за социјални рад су из различитих, формалних разлога одбили да примене ову уредбу, али је она понегде и заживела.
У Смедереву се за последње две године број незапослених повећао, али је број особа које имају право да користе Народну кухињу преполовио – са преко 1.000 свео се на свега њих 500. Разлог за ово је драконско пооштравање услова за добијање потврде о праву на узимање једног бесплатног оброка дневно (и то само радним данима). Између осталог тражи се и потврда да је корисник радно ангажован!?
Онај ко ради, ваљда, прима и плату, па му оскудни оброк из казана Народне кухиње није неопходан. Смедеревска бирократија, очигледно, мисли другачије.
За целу ову годину у буџету је предвиђено свега 16 милијарди динара за отпремнине радницима који ће остати без посла пошто им се предузећа гасе, али и за помоћ онима који би да побегну из незапослености кроз програм самозапошљавања. То је сва државна инвестиција у нова радна места у овом времену незабележене привредне кризе.
Просечна предвиђена отпремнина од 4.500 евра по раднику таман је довољна да се опреми један киоск или мала бакалница. Ако незапослени још мора да плаћа и кирију за локал у коме би да привређује, поменута сума му није довољна ни за један месец рада. Толико о државним инвестицијама за помоћ незапосленима.
Још је гора ситуација код инвестиција локалних самоуправа у програме самозапошљавања. Број корисника је смешно мали, а бирократска процедура за добијање пара толико компликована, да то већ на самом почетку одбија многе који би се пријавили. Коначно, када успе да прикупи и приложи сву неопходну документацију „срећни“ незапослени добије своту новца која му је једва довољна да отвори улични штанд за продају шверцоване робе, али је заузврат обавезан да себи најмање годину дана уплаћује доприносе и порез на доходак, од којих пара он фактички са све каматама враћа ову такозвану „бесповратну“ помоћ.
Држава је потпуно заборавила на народ, који је за њу само оптерећење.
Уместо да почну заиста да помажу народ да преживи и да покрене неки посао од кога би могао да се издржава, актуелни властодршци су прибегли спиновању и измишљањем статистичких података од којих разумном грађанину може само да припадне мука. Поново власт прича о наводном паду стопе незапослености, иако и Међународни монетарни фонд говори сасвим супротно.
Прво треба разлучити реалну стопу незапослених од анкетне и административне. Административна стопа незапослених се добија тако што се саберу пријављени незапослени и запослени грађани, па се тај број подели са бројем незапослених. У овом случају остаје један велики проценат становништва изван статистичког посматрања, а то су они који су незапослени, али из неког разлога нису обухваћени евиденцијом Националне службе запошљавања. Административна стопа незапослености је, међутим, најближа оној реалној која се добија тако што се укупан број радно способног становништва подели са бројем пријављених запослених – разлику чине незапослени. И овако по административној методи умањен број незапослених је у прошлој години износио страшних 30 одсто.
До анкетне стопе незапослености се долази истраживањем репрезентативног узорка, али у складу са дефиницијама запослених и незапослених лица које користи Међународна организација рада. Анкетна стопа незапослености у трећем кварталу 2014. у Србији је износила 17,6 одсто?! Између осталих трикова, довољно је да неко у претходном месецу буде један једини дан радно ангажован, па да статистички од незапосленог постане запослен.
Ето једног битног домета Вулинове идеје о присилном запошљавању.
Тако је власт као повећање запослености приказала раст од два одсто уплата у ПИО фонд, али је прећутала да је до тог раста дошло административним путем, тако што је новац са рачуна Републичког фонда за здравствено осигурање пребачен на рачун ПИО фонда како би се обезбедила исплата пензија.
Мешетарећи даље са анкетним путем добијеним резултатима, власт Александра Вучића долази до закључка како број незапослених опада, а ускоро ће народ да убеђује како уопште ни нема незапослених, а они несрећници који копају по контејнерима у потрази за парчем хлеба су обични плаћеници тајкуна који би да сруше овај режим.
Све математичке операције могу да се провере обрнутим редоследом, тако да се тачност резултата сабирања види и када од добијеног резултата одбијемо један број који смо сабрали и видимо да ли је преостао други сабрани број.
Упоређивањем реалних бројева које даје Завод за статистику са процентима израженим у вези броја незапослених у односу на укупно радно способно становништво видимо да се број радно способних из месеца у месец смањује. То није немогуће, јер неки одлазе у пензију, други нестају по неком бирократском разлогу из евиденције НСЗ-а, а доста је и оних који напуштају земљу у потрази за срећом или умиру од изнемоглости и глади.
Управо због ових последњих власт би требало мање да се хвали наводним успехом и смањивањем незапослености.
А 1. Марково штимовање биланса
Незапослени, који су годинама уплаћивали у фонд НСЗ-а, у најбољем случају могу да рачунају са краткотрајном помоћи у износу од 80 одсто најмање загаарантоване плате. За разлику од њих, миљеници и послушници власти добијају далеко више.
Чланови Интернет тима Српске напредне странке који су се исказали у пљувању по политичким неистомишљеницима и у величању лика и дела Александра Вучића, добили су од странке добро плаћене послове у јавним предузећима или државним органима. Појединци чак настављају да активно раде за ИТ тим чак и у радно време у институцији у којој су запослени и где добијају плату из буџета у који уплаћују сви грађани Србије.
Они који из неког разлога нису нашли ухлебљење у администрацији, а таквих је четрдесетак, од странке месечно добијају по 200 евра и један оброк дневно, што је више од републичког минималца и за 50 одсто више од загарантоване најниже накнаде за незапослене. Новац је обезбеђен из црних фондова насталих узимањем средстава из приспеле помоћи за настрадале у прошлогодишњим поплавама.
Директор Владине канцеларије за помоћ и обнову поплављених подручја Марко Благојевић раније се прославио намештањем анкетних резултата о популарности политичких странака. Данас штимује билансе Канцеларије којој је на челу.
По његовим последњим наступима у јавности види се да је Канцеларија искључиво спречавала злоупотребе помоћи од стране грађана. Нико се, међутим, није бавио питањем тачности извештаја о пристиглом новцу, односно чињеницом да није сав пристигли новац званично евидентиран.
Група Срба из Аустралије је још прошлог лета указала на то да је објављени извештај о приливу аустралијских долара у Фонд за помоћ пострадалима нетачан и да је са овог континента послато десетак пута више пара и то само од наших исељеника (не рачунајући помоћ аустралијских државних институција). Нико се до данас од званичника није огласио поводом овога.
Паре су нестајале и из других донација и највећи део њих је завршио у џеповима функционера на власти, а сада се остатак преко бившег фризера из Лознице, Славише Мићановића, у готовини исплаћује напредњачким ботовима.
А 2. Производња нове сиротиње
Међународна организација рада (МОР) је оштро критиковала све земље, међу којима је и Србија, које у временима привредне кризе смањују издвајања за социјалну заштиту и накнаду за незапослене.
„Терет сређивања буџета пребачен је на становништво у тренутку када је тешко пронаћи посао, па је подршка потребнија него икад“, истакла је директорка одељења за социјалну заштиту МОР-а Изабел Ортиз, указујући да је заштита незапослених, пензионера и неспособних за рад од 1947. прихваћена као универзално људско право. У Србији издвајања за помоћ незапосленима износе три одсто бруто домаћег производа, што је мање него у већем делу богатих земаља, али више него у неким земљама региона попут Црне Горе, Бугарске и Румуније где, међутим, и до три пута већи проценат незапослених добија накнаду.
Са друге стране, за пензије и друге видове подршке пензионерима издваја се у Србији око 13 одсто БДП-а, што је у самом врху и међу земљама с високим приходима, а на првом месту међу земљама са средњим приходима, међу које је Србија сврстана, заједно са Црном Гором, Босном и Херцеговином, Македонијом, Албанијом, Мађарском, Бугарском и Румунијом. Како су пензије овде мизерне, јасно је да је бруто домаћи производ Србије у односу на број становника пренизак, што само по себи довољно говори о „успешности“ економске политике ове и свих ранијих власти.
Државе које нису у бољем положају од Србије, као на пример Македонија, као један од видова помоћи социјално угроженом становништву донеле су законе о отпису дугова према јавним предузећима, као што је, на пример, ЕПС. Неке су отишле и корак даље, као Мађарска, па су банкама наложиле отпис дела дуга за камате на узете кредите. У Србији у међувремену плене и куће незапосленима који дугују за струју, стварајући тако нове социјалне проблеме и бескућнике.
А 3. Затварање још 500 предузећа
Међународни монетарни фонд је прогнозирао пораст незапослености у Србији до краја ове године. На ово је републичка Влада спремно одговорила променом обрачуна основице плате (како би се још више смањило издвајање за накнаде незапосленима), као и новим преправљањем статистичких резултата.
Користећи анкетни метод израчунавања стопе незапослености у Србији, ММФ је закључио како је крајем 2014. године без посла било 19.7 одсто радно способног становништва Србије. По истом том методу, крајем ове године, а по предвиђању ММФ-а, овде ће без посла бити 20,7 одсто становништва способног за рад, док ће на крају 2016. та стопа износити чак 22 одсто. Реално је већ сада једна трећина становника без регуларног запослења.
Стопа сиромаштва је у Србији на крају 2014. године званично износила застрашујућих 24,6 одсто, а новим Владиним мерама она ће још више расти, без обзира на сву статистичку козметику којом покушава да се сакрије чињеница како у стварности половина становника Србије већ данас живи испод границе сиромаштва.
По договору са ММФ-ом Србија до краја године мора да затвори преко 500 предузећа са око 30.000 радника. Смањењем броја запослених у јавном сектору без посла ће остати још око 50.000 људи, док ће приватизацијом јавних предузећа на биро рада бити послато најмање 27.000 радника.
Све у свему, само по аранжману са ММФ-ом до 2017. године око 100.000 грађана Србије остаће без посла.
Милан Маленовић, Таблоид
http://www.srbijadanas.net/vodji-radovanje-narodu-gladovanje-srbija-u-kolapsu-milion-ljudi-bez-posla-i-bez-buducnosti/
Нема коментара:
Постави коментар