у интервјуу за „Дневник”. О том и сличним злочинима којима смо били сведоци последњих дана од Чачка до Београда, са позиције психијатра и политичара говорила нам је шта би требало држава да предузме у превенцији породичних злочина, али и како препознати и заштити се од насилника.
Шта се у човеку догоди да у трену поубија људе око себе?
– Насиље се никада не догађа ођеданпут, или врло ретко. Очегледно је убица из Кањиже човек који је и раније испољавао породично насиље, или друге значајне манифестације насиља. Нажалост, ми никада вербализацију не схватамо најозбиљније, као ни ноторну агресију, а она неминовно води ка ескалацији, и ово је, нажалост, један од таквих примера.
Злочин код Кањиже није једини, догодио се сличан и у Чачку и Београду. Шта је узрок оваквом налету агресије?
– Немам довољно података шта су узроци за поменуте случајеве, али постоје теоријске могућност и индукција насиља, што значи да и када говоримо о насиљу и о њеним последицама, морамо водити рачуна да се има довољно образложења и осуде за насиље. Али, и довољно порука за оне који треба да уоче степен спремности појединих људи и да алармантна понашања, посебно оних особа које на мале поводе реагују драстично, које су склоне да у алкохолисаном стању, или под дејством других психоактивних супстанци, изазивају инциденте. На такве тих дана треба обратити посебну пажњу и превентивно деловати, а то значи препознати опасности које реално постоје. И то не само унутар институција, већ и породице, те пријатељских и комшијских релација.
Које је по Вама решење, када је у питању држава у превенцији породичних злочина?
– Требало би повећати ниво информисаности и знања о насиљу. Мислим да културолошке обрасце, који понекада имају тенденцију да породнични проблем насиља стављају под тепих и да га чувају унутар своје породице, морамо мењати. Сматрам да насиље не сме бити табу и да органи којима се пријављује насиље, морају много брже, енергичније реаговати, а да казнена политика мора да буде неупоредиво оштрија.
Да ли овакав убица може да се излечи, ако преживи крвави пир?
– Највероватније се не ради о ментално оболелом лицу. Наиме, не ради се о лицу несвесном поступака и последица проистеклих из његовог понашања. Ради се о човеку који је тешко контролисао сопствене тензије, напетости, и који се празнио на апсолутно неприхватљив начин. Уколико је таква особа подвргнута одређеним, уобичајеним социолошким третманима, а они не дају резултате, мора се ићи на санкције. То је важно!
Може ли се на време уочити психичка поремећеност таквих особа, будући да оне често наизглед сасвим нормално функционишу у друштву пре него што почине злочин?
– Када се мало дете у обданишту наљути и разбије играчку или удари друга, онда се примењују одређени васпитни обрасци понашања. Малишан се тада усмерава да каналише своју агресију на социјално прихватљив начин. У школском периоду такође постоје одређена упутства за педагоге и родитеље, како са младима поступати. Којим ће се све начинима заправо научити адекватнијим пражњењем агресије, коју има сваки човек, али једни знају, а други не знају да је контролишу. Они који је тешко контролишу, морају бити подвргнути одређеним стручним процедурама - психолошким, социолошким, па и психијатријским активностима, ако је потребно. Институције саме по себи не могу ништа урадити, ако не подигнемо ниво информисаности сваког човека. Мора се имати на уму да свачији комишија, рођак, друг, другарица, могу бити опасни по околину, и да ако коректно не контролишу агресију, могу учинити злочине опасне по живот окружења, па и сопствени.
Питање оваквих злочина није везано само за Србију, социјални моменат, већ и за, на пример, богату Америку. Зна ли се разлог зашто је свуда у свету пораст масовних убистава и насиља, уопште агресивног понашања?
– О агресивном понашању се данас ипак много више говори него раније, па је стога представа да има неупоредиво више агресивних, драстичних понашања, па делом и због тога влада такво мишљење. Дакле, агресивног понашања је увек било. Ипак, постоји нешто што свима нама може да буде просто параметар... Наиме, они који су склони агресивним вербализацијама најпре, затим моторним пражњењима, а онда и хетеро агресији - агресија на друге људе - они то обично чине постепено. Нажалост, не обраћа се пажња ни код нас, ни у региону, ни у свету, на постепеност развоја насилних механизама и испољавања насиља. Стога оно кулминира и често резултира серијским убиствима, стравичним психолошким траумама. Јако је важан још један фактор - коришћење различитих психоактивних супстанци, међу којима је у нашој средини најзаступљенији алкохол, који заправо олакшава иступања која нису у складу са моралом средине, и који олакшавају испољавање неконтролисаног агресивног понашања.
Да ли би ригорозније казне за такве злочине смањиле ниво стравичних убистава?
– Казна је нешто што нико не жели. Ми увек желимо превенцију, али и казне и санкције морају бити и брже, и веће, и теже. Убице су обично велике кукавице и, заправо, казне других, оних сличних њима, обично могу деловати инхибиторно, бар делом на понашање потенцијалног будућег злочинца.
Владимир Ђуричић
http://www.dnevnik.rs/politika/djukic-dejanovic-za-nasilnike-neophodne-ostrije-kazne
Нема коментара:
Постави коментар