 |
| Maja Pelević (Foto A. Dragović) |
„Bernhardovi eseji ’Moje nagrade’ su mi bili interesantni iz dva razloga. Prvi, koji je očigledan, jeste društveno-politički aspekt u kojem se Bernhard satirično obračunava sa mnogim kako on sam napominje takozvanim državnim institucijama poput Akademije nauka, Ministarstva kulture, Pen centra i drugih takozvanih udruženja koje je smatrao izvorom korupcije i izopačenosti”, kaže Maja Pelević, dramska autorka, u ovom slučaju i rediteljka koja je upravo uradila predstavu „Moje nagrade”. Polazište je ispovest Tomasa Bernharda čija misao je cinična i ironična. Izvode je glumac Slobodan Beštić i suflerka Gordana Perovski. Predstava je zaživela na sceni „Raša Plaović” Narodnog pozorišta u Beogradu, a u koprodukciji sa Kulturnim centrom Pančeva. Delo je prevela Bojana Denić, kostime kreirala Olga Mrđenović, a scenografiju Miraš Vuksanović i Jasna Saramandić.
Drugi razlog zbog kojeg je Maja Pelević odlučila da se ovog proleća druži sa delom ovog kontroverznog austrijskog autora jeste: „Intimni momenat u kome se pre svega autoironični Bernhard obračunava sa samim sobom.”
„Kako sam Bernhard kaže: ’Prezirao sam one koji nagrade dodeljuju, ali nisam ih odbijao. Sve mi je bilo odvratno, a najodvratniji sam bio sam sebi. Mrzeo sam ceremonije, ali učestvovao sam u njima, mrzeo sam one koji su nagrade dodeljivali, ali sam prihvatao njihove premije.’ Posle četrdesete godine Bernhard je odbijao da prima nagrade, a Austrijancima je ostavio u amanet: zabranu da objavljuju i izvode njegova dela”, kaže Maja Pelević.
Naslov predstave „Moje nagrade” metaforično naslućuje temu dela. Koji i kakav lični pečat je utkala u svoj novi scenski rukopis pitali smo našu sagovornicu.
„Bernhardovo delo je samo po sebi toliko aktuelno da ne zahteva skoro nikakvu intervenciju: ono se čita kao kritika društva sada i ovde. Možda nam je u tom smislu jasno da je problem na koji je Bernhard ukazivao šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka u posleratnoj Austriji, zapravo (p)ostao civilizacijski problem. Potpuni raspad i degradacija takozvane demokratije i takozvanog demokratskog društva, a sve cilju uništenja ljudi, apsolutna apatija koja vlada čak i u onim društvenim slojevima koji misle ili govore da se bore za bolje sutra i uništavanje svakog pokušaja da se o toj budućnosti progovori na neki drugačiji način: to je ono na što smo želeli da ukažemo ovom predstavom. Smeštajući je u kontekst današnje Evrope za koju je Bernhard još onomad rekao: ’Evropa, ona najlepša, mrtva je, to je istina i stvarnostְ.’ Pokušali smo da ukažemo na to gde se mi danas nalazimo na karti Evrope, kakvoj uniji težimo i šta nas zapravo čeka na tom opustošenom banketu”, objašnjava Maja Pelević, koja je u svom scenskom obraćanju publici odabrala kritički odnos prema Srbiji.
„Mislim da je došlo vreme kada moramo da izađemo iz okvira kritike radi kritike same Srbije i korumpiranog srpskog društva, to smo apsolvirali godinama unazad i tu su nam stvari prilično jasne. Možda bi za promenu, umesto što uglavnom prihvatamo zdravo za gotovo ono što nam se servira kao jedina moguća budućnost, izlaz iz krize i ostalih političarskih floskula kojima se narodu zamazuju oči, trebalo da počnemo da razmišljamo unapred o budućnosti koja nam zaista sleduje. Budućnost sa divljim privatizacijama, prodajom društvene imovine budzašto i prihvatanjem svih mogućih uslova pod izgovorom stranih investicija. Ako bismo na vreme pogledali šta se dogodilo sa našim komšijama poput Hrvatske i Grčke videli bismo u šta se evropska ideja pretvorila, šta se u Evropskoj uniji dešava sa članicama periferije i šta nas u budućnosti čeka. Naravno ako Evropa tu budućnost uopšte bude dočekala”, podvlači Pelevićeva.
Bernhard je u svom delu „Moje nagrade” dotakao razne institucije želeći da se osvrne na to kako one tretiraju čoveka koji želi da kaže nešto o svom pogledu na svet. A na pitanje kako su Bernharda tretirale institucije od kojih je dobijao nagrade, Pelevićeva odgovara:
„Mnoge institucije koje su mu dodeljivale nagrade ga uopšte nisu tretirale. Na primer na dodeli Akademije nauka u Beču ga nisu prepoznali, a zatim su u obrazloženju naveli dela koje on nije napisao, na dodeli Austrijske državne nagrade za književnost je uvređeni ministar kulture prekinuo njegov govor besno mlatarajući rukom i preteći mu nakon čega se dodela pretvorila u fijasko. A jedan bečki list je napisao na naslovnoj strani da je on „stenica koju treba zgnječiti”.
A koliko je rad na ovakvim predstavama iscrpljuje, budući da najviše voli dane kada zaboravi da je dramska autorka, Maja Pelević odgovara: „Ti dani su prošli. Sad najviše volim dane kad jesam spisateljica pošto tada živim na moru.”
Drugi razlog zbog kojeg je Maja Pelević odlučila da se ovog proleća druži sa delom ovog kontroverznog austrijskog autora jeste: „Intimni momenat u kome se pre svega autoironični Bernhard obračunava sa samim sobom.”
„Kako sam Bernhard kaže: ’Prezirao sam one koji nagrade dodeljuju, ali nisam ih odbijao. Sve mi je bilo odvratno, a najodvratniji sam bio sam sebi. Mrzeo sam ceremonije, ali učestvovao sam u njima, mrzeo sam one koji su nagrade dodeljivali, ali sam prihvatao njihove premije.’ Posle četrdesete godine Bernhard je odbijao da prima nagrade, a Austrijancima je ostavio u amanet: zabranu da objavljuju i izvode njegova dela”, kaže Maja Pelević.
Naslov predstave „Moje nagrade” metaforično naslućuje temu dela. Koji i kakav lični pečat je utkala u svoj novi scenski rukopis pitali smo našu sagovornicu.
„Bernhardovo delo je samo po sebi toliko aktuelno da ne zahteva skoro nikakvu intervenciju: ono se čita kao kritika društva sada i ovde. Možda nam je u tom smislu jasno da je problem na koji je Bernhard ukazivao šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka u posleratnoj Austriji, zapravo (p)ostao civilizacijski problem. Potpuni raspad i degradacija takozvane demokratije i takozvanog demokratskog društva, a sve cilju uništenja ljudi, apsolutna apatija koja vlada čak i u onim društvenim slojevima koji misle ili govore da se bore za bolje sutra i uništavanje svakog pokušaja da se o toj budućnosti progovori na neki drugačiji način: to je ono na što smo želeli da ukažemo ovom predstavom. Smeštajući je u kontekst današnje Evrope za koju je Bernhard još onomad rekao: ’Evropa, ona najlepša, mrtva je, to je istina i stvarnostְ.’ Pokušali smo da ukažemo na to gde se mi danas nalazimo na karti Evrope, kakvoj uniji težimo i šta nas zapravo čeka na tom opustošenom banketu”, objašnjava Maja Pelević, koja je u svom scenskom obraćanju publici odabrala kritički odnos prema Srbiji.
„Mislim da je došlo vreme kada moramo da izađemo iz okvira kritike radi kritike same Srbije i korumpiranog srpskog društva, to smo apsolvirali godinama unazad i tu su nam stvari prilično jasne. Možda bi za promenu, umesto što uglavnom prihvatamo zdravo za gotovo ono što nam se servira kao jedina moguća budućnost, izlaz iz krize i ostalih političarskih floskula kojima se narodu zamazuju oči, trebalo da počnemo da razmišljamo unapred o budućnosti koja nam zaista sleduje. Budućnost sa divljim privatizacijama, prodajom društvene imovine budzašto i prihvatanjem svih mogućih uslova pod izgovorom stranih investicija. Ako bismo na vreme pogledali šta se dogodilo sa našim komšijama poput Hrvatske i Grčke videli bismo u šta se evropska ideja pretvorila, šta se u Evropskoj uniji dešava sa članicama periferije i šta nas u budućnosti čeka. Naravno ako Evropa tu budućnost uopšte bude dočekala”, podvlači Pelevićeva.
Bernhard je u svom delu „Moje nagrade” dotakao razne institucije želeći da se osvrne na to kako one tretiraju čoveka koji želi da kaže nešto o svom pogledu na svet. A na pitanje kako su Bernharda tretirale institucije od kojih je dobijao nagrade, Pelevićeva odgovara:
„Mnoge institucije koje su mu dodeljivale nagrade ga uopšte nisu tretirale. Na primer na dodeli Akademije nauka u Beču ga nisu prepoznali, a zatim su u obrazloženju naveli dela koje on nije napisao, na dodeli Austrijske državne nagrade za književnost je uvređeni ministar kulture prekinuo njegov govor besno mlatarajući rukom i preteći mu nakon čega se dodela pretvorila u fijasko. A jedan bečki list je napisao na naslovnoj strani da je on „stenica koju treba zgnječiti”.
A koliko je rad na ovakvim predstavama iscrpljuje, budući da najviše voli dane kada zaboravi da je dramska autorka, Maja Pelević odgovara: „Ti dani su prošli. Sad najviše volim dane kad jesam spisateljica pošto tada živim na moru.”
Нема коментара:
Постави коментар