Mi nismo Grčka, jer njima ima ko da da novac. Grčka kroz doznake dobija 150 milijardi (najlošija godina), mi ne možemo do 10 da dobacimo. Grci su dobili 300 milijardi evra da bi refinansirali svoje kredite, a mi o tome ne možemo uopšte da razmišljamo. Dakle, ono što mislim da je ključno, i što vidim da ne postoji spremnost sa naše strane, da se postigne jedan dogovor koji koji bi učinio održivim planove koje nam nameće život. Zna se gde je novac koji je potreban Srbiji: on dolazi kroz direktne strane investicije, on dolazi kroz privatizaciju, on dolazi kroz kredite, odnosno zaduživanje. Direktnih stranih investicija ne može biti u zemlji koja je toliko nestabilna kao što je Srbija. Investicioni kredit na zapadu za jednu fabriku je 30 godina. Investicioni kredit u Srbiji, kada imate sreće, za fabriku je 7 godina. Kada tražite 30, jer morate da budete konkurentni, onda neko postavi pitanje: A šta će biti sa ovom zemljom za 30 godina, kako će se zvati, kroz koliko ratova i kriza će proći, šta će sama sebi i svima oko sebe uraditi? Na ta pitanja moramo da damo odgovor.
Zašto je Nemačka bila efikasna u krizi 2008. godine? Zato što je postignut dogovor između države, poslodavaca i sindikata. Taj dogovor je u Austriji na snazi 40 godina. Kad je 1. maj u Austriji, samo benzinske pumpe na autoputevima rade, praznik rada se poštuje. U Nemačkoj je dogovor, sa jedne strane, garantovao sindikatima da neće biti otpuštanja, sa druge strane, poslodavcima omogućio partnerstvo sa sindikatima i mere štednje tamo gde je to bilo nužno, i veliku političku podršku države, ne kroz subvencije i davanje novca da bi se kupovao neki mir, nego kroz stvaranje političkog ambijenta u kojem će nemačka privreda moći da se razvije ili da izdrži pritiske koje nameće kriza.
Mi smo u krizi sedam godina, to je opšte mesto našeg života. Ako razmišljamo o budućnosti, znate kako to izgleda: Desetogodišnja procena rasta BDP Srbije, prosek desetogodišnji je 2%, moralo bi da bude preko 7% da bi se otvarala nova radna mesta, do 7% koriste se postojeći potencijali - radi se više od onog što je trenutno. Ako znamo da je to tako, nemamo pravo da se zavaravamo, to moramo sada da kažemo i postavimo pitanje: Kako ćemo to promeniti?
Kako izgleda prosečan radnik u Srbiji? Koliko godina ima? Kakve probleme ima? Kako poslodavci rešavaju svoje odnose sa njim? Ako radite za državu, država vam je partner. Na primer, u energetici, država je nezaobilazna, ne možete državi da kažete „ne“, a od države ne možete da naplatite. Da bi mogli da uradite posao, uzeli ste kredit, ne od državne banke, jer one ne postoje, nego od banaka koje ovde funkcionišu po pravilima koja su sa sobom donele, koja nemaju puno veze sa našim mogućnostima. Ako vam je kamata u euro znaku, ako imate sreće, 7%, a profitna stopa u energetici 2%, kako možete da funkcionišete? Jedino tako što očekujete da ćete obezbediti novac za refinansiranje tog kredita za godinu dana, uraditi neki reprogram, i to je možda funkcionisalo od 2008. do 2009. godine, ali tome je došao kraj iz dva razloga: evropski finansijski sektor je potopila kriza u Rusiji, pod velikim je pritiskom franka, pod velikim pritiskom dolara, i ima strašno puno problema sa krizom u Grčkoj. Kada na to dodate činjenicu da su banke koje su naviše opterećene tim okolnostima, zapravo najprisutnije kod nas, a to su Austrija, Italija i Grčka, vi shvatate da mi više i nemamo finansijski sektor. I Francuska, naravno, 60 milijardi će izgubiti ako Cipras ne napravi dogovor u narednih nekoliko dana, samo Francuzi. A onda idete u Sože (Societe Generale)i tražite novac onda od Sožea. Raiffeisen je uništen u Ukrajini, Erste je uništena u Rumuniji, fanak ih je sada demolirao. Kad imate te činjenice na stolu, onda vi nemate puno manevarskog prostora. Ako znate da je to tako, potreban je neki širi dogovor od onog koji mi danas imamo.
Mi smo period fantastične konjunkture u svetu, kada je privreda sama od sebe rasla, mi smo ga potrošili u sukobu sa svetom. Od 2000. do 2008. mi smo mrcvarili i sebe i druge. I zato nije privatizacija propala sama od sebe. Znalo se koja su pravila privatizacije: da se privatizacija pojavljuje u velikim sistemima, da su rezervisani oni koji su najaktivniji, da čekaju da vide šta će se sa tim desiti, da se po političkom ključu dolazi u pojedine sektore da bi se podržala takva orijentacija, ali da su najdinamičniji u privatizaciji oni koji u tome vide neku šansu za sebe, to su ili ljudi koji se teško snalaze u novim okolnostima, a koji kupuju pa onda propadaju kada se suoče sa načinom funkcionisanja u jednom novom privrednom ambijentu, ili oni koji manipulišu sa tim: „Kupio sam, pa će neko sutra prodati“.
Naša privatizacija nije propala zbog toga što je bilo loš Zakon, nego zato što nije bilo okolnosti u kojima bi ona mogla da se razvija. Ko će da uloži u zemlju u kojoj se spaljuju ambasade zemalja koje su finansijski najmoćnije i koje su raspoložene i u kojima vidimo nekog ko će investirati? Privatizovali smo NIS, kako smo to uradili? Zašto bi onda neko drugi došao i platio ekonomsku cenu ako nismo NIS prodali po ekonomskoj ceni? Sad imamo EPS, šta ćemo da radimo sa njim, njemu je potreban novac? Govori se o ekonomskoj ceni struje, tu cenu struje treba neko da plati, treba privreda da plati, koja to ne može. Privreda ne može da izdrži sada 15% povećanja struje, privatni sektor to ne može da izdrži. Gas koji plaćamo je gotovo najskuplji u Evropi, sa strujom koja „skače“ 15%, sa pritiscima kojima je privreda izložena, to ne može da se izdrži. To će samo ubrzati i povećati sve probleme o kojima se ovde govori.
Poreska uprava je mnogo angažovanija. Ne znam kako može da se isplati zarada, a ne plate doprinosi? Znam šta se drugo radi. Svakoga dana vam je neko u firmi, svakoga dana je Poreska uprava iz opštine kod vas u firmi: šta je sa PDV-om, zašto tako veliki izlazni, daj da vidimo kako, gde? Kontrole su rigorozne. Šta je ono što se na drugom planu radi? Sami zaposleni vam govore: „Nemoj da me prijavljuješ na punu platu, prijavi me na minimalac, a daj mi to što daješ državi, baš me briga šta će biti za dvadeset godina, meni taj novac treba sada, ionako kad idem kod lekara moram sve da platim.“ To su realne okolnosti.
Svi znamo za privremeno-povremene poslove. U čemu je onda problem kada se govorilo o Zakonu o radu o limitu na godinu ili dve, koliko je to bila polemika? Na privremno-povremenim poslovima poslodavac uvek to prevazilazi, uvek. I to znaju u Ministarstvu, to moraju da znaju u privredi, to svi znaju. Pa nemojte da se lažemo ovde. Onda moramo krenuti onako kako kreće svaka zemlja koja želi da bude ozbiljna u tom poslu: videti koji su nam potencijali, fokusrati se na njih, čuvati jedni druge i zajedno izaći iz ove teške situacije.
Kad sam bio u vojsci '91. godine, to mi je lekcija za čitav život. I tamo kapetan vojnog broda nama deli položaj. Bio sam u Divuljama pored Splita. Meni ništa nije značilo što je on Hrvat, o tome nisam tad razmišljao, imao sam 18 godina. Ali on ovako deli položaje i meni kaže da se ukopam na plaži. Uzmem svoj borbeni ranac i odem na plažu, i tamo negde kopam rupu na plaži, a na 200 m od nas je onaj kaštel Resnik, gde je već na položajima vojska protiv nas. Mene pozove zastavnik i kaže: „Dođi ovamo! Šoder ide u temelje, a ti nisi šoder. Šta ćeš tamo na plaži, skloni se.“ Znači, uvek kad je kriza, stradaju oni koji su najnemoćniji. I naravno da će reforme ići po leđima radnika, po leđima bolesnika, po leđima profesora, prosto, to je tako u životu. Ako to znamo, dajte da vidimo šta ćemo sa tim da radimo.
Mislim da je ključni problem našeg obrazovanja bio najuočljiviji onog trenutka kada razgovarate sa bivšim predsednikom države, sa aktuelnim premijerom, gradonačelnikom Beograda, koji ne znaju ko je rektor Beogradskog univerziteta. Degradacija sistema obrazovanja je dovela do situacije u kojoj se mi danas nalazimo. Pa šta, profesori bi mogli još deset godina da protestvuju, to većinu ne interesuje. Roditelji će plaćati učenicima privatne profesore, oni koji imaju novac sklanjaće decu u inostranstvo, onim drugima kojima nešto znači kupiće diplomu iza ćoška, to je najmanje problem profesora i njihove plate.
Novinarstvo isto tako. Kako smo došli do problema o kojima vi govorite? Pa to je kreirao ANEM, to je kreirala Asocijacija privatnih radio stanica, koja je jedino na takav način mogla da opstane, koja je u međuvremenu takođe propala. Nonsens je očekivati da će lokalni interesi biti zastupljeni kroz neku nacionalnu frekvenciju, a još je veći nonsens verovati da će u jednoj Beloj Palanci, gde radio postoji 70 godina, moći na komercijalnim osnovama da funkcioniše privatni radio. Neće moći da funkcioniše, jer nema nikog ko će plaćati reklamu, ko će izdvajati novac za tehniku, to ne može da funkcioniše. Ako to znamo, hajde da čuvamo svoje specifičnosti, da kažemo imamo radio sedamdeset godina daj da vidimo šta je problem. Politička zloupotreba? Hajde da vidimo kako to možemo da rešimo pa da rešimo. Skandal bi bio da Beograd ostane bez Studija B, to je simbol grada. Daj da vidimo modele po kojima on može da funkcioniše. Ne može komercijalno da funkcioniše, jer ne može ni Pink komercijalno da funkcioniše, ne može ni RTS. Ali ako mi dozvolimo da se to pretvori u neku lokalnu televiziju iz Zaječara, ne mislim ništa loše o Zaječaru, u neki kanal estrade i starleta, naša deca već to mogu da vide na svakom koraku, a mi ćemo ostati bez nečeg što je deo identiteta ovog grada.
Iluzija je verovati da mi možemo da vodimo neku svoju ekonomsku politiku, to je iluzija, to ne može niko. Ne može Kina da vodi svoju ekonomsku politiku. Kad pomisli da vodi svoju ekonomsku politiku, odmah ima problem sa infalcijom. Jer ako ne može da izvozi onda ona kaže: „Okej, nećemo da rešavamo to tamo sa Amerikancima nego ćemo podići unutrašnju potrošnju“, pa kad dignu unutrašnju potrošnju onda imaju problem sa inflacijom, a nakon toga imaju problem sa viškom tih velikih državnih sistema, pa ih sada spajaju i ukrupnjavaju, „merdžuju“. Znači, ne može niko da vodi svoju ekonomsku politiku.
Naš problem je u tome što mi ne postojimo na tom globalnom planu i što nekako od svega toga bežimo. Imamo neke svoje prednosti i treba da ih iskoristimo, tranzitno smo društvo. Nama je stomak prazan, postoji puno prostora koji mi tek treba da popunimo pre nego što pomislimo da izađemo negde iz ove zemlje. Ali da bi to mogli da uradimo to moraju da rade ljudi koji znaju.
Pre 7 godina smo govorili o reformi penzione politike, kada je bio veći procenat ljudi sa invalidskim penzijama nego sa porodičnim, to su bile očigledne zloupotrebe. I tada smo tražili da se zamrznu plate u javnom sektoru i da se zamrznu penzije. Tada je plata bila 400 evra, to je bilo 2008. godine. Umesto toga smo probili budžet za dve milijarde i nismo sproveli reforme koje su tada bile nužne ako govorimo o penzionom sistemu. Sada Međunarodni monetarni fond traži da l' će biti 4%, 3 ili 5, realizacija po godini odlaska u penziju pre starosne granice. Mi smo predlagali da to bude 0,5 2008. godine, i nikakvu podršku za to nismo dobili.
Restrukturiranje javnih preduzeća smo predlagali 2006. Tada smo tražili da se novac, koji je otišao u Nacionalni investicioni plan, iskoristi za restrukturiranje javnih preduzeća. Koje naše javno preduzeće funkcioniše na ekonomskim osnovama? Koje još stvara profit? Sem što mislim da Elektromreže Srbije to rade, ne znam. Generišu gubitke od 5 milijardi evra. To tako ne može da funkcioniše, odnosno sve ima neki svoj kraj i mislim da se ta perspektiva sužava. Zato smatram da je partnerstvo ključno. I dogovor. Dogovor. Dajte da vidimo kako ćemo da uradimo taj posao. Uvek sam za dogovor sa sindikatima, ali bez ikakvog ulagivanja.
Ne verujem da je naša privreda propala zato što su radnici bili nesposobni. Mislim da nijedna privreda ne bi mogla da preživi okolnosti u kojima se našla 90-ih godina. A kad izgubite 10 godina u kojima se svet potpuno transformisao više nego za prethodnih devedeset, onda se to jako teško može nadoknaditi, to ne može više tako lako da se reši. Ako to znamo, dajte da iskoristimo svaku priliku. Ne znam šta će biti od „Beograda na vodi“, ali dajte makar jednog dana da kažemo mi smo sve učinili da to funkcioniše, možda su hteli da nas prevare, mi to nismo dozvolili, pa smo imali neku korist za sebe. Ne znam šta će biti od ruskih investicija u Železnicu, ali dajte da svaku priliku iskoristimo, da svaki dinar uzmemo i da ga potrošimo na pravi način. Nevažno je ko je u tom trenutku vlast. Nijedna vlast nije večita, nijedna. Prosto, to vam je pravilo. Na vlasti si spremi se, kad dođeš na vlast spremi se da sa nje ideš. Pitanje je koliko ćeš izdržati. Tako da ne vidim neki politički interes u tome daj da srušimo onoga ko je danas na vlasti. Vidim ključno, daj da ga nateram da radi ono što je potrebno da se uradi.
Nećemo imati tako brzo vladu koja je imala tako veliku podršku kao što je imala ova. Meni je žao, bio sam u jednoj vladi 2001. godine koja je imala puno potencijala i znanja, nije imala podršku za to što je želela da uradi, nije. Sto hiljada ljudi je protestvovalo ispred skupštine dok smo mi vodili razgovore o Zakonu o radu, nije bilo podrške za zakon. Kad smo kupili Telekom i vratili ga, rekli su da smo pljačkali i dogovorili se sa Berluskonijem da podelimo pare. Tad podrške nije bilo. Želeo bih da se sad činjenica da neko ima 200 poslanika i može da donese svaki zakon, da ima podršku Zapada, da se ona iskoristi. Ne znam da li može to da profunkcioniše na primeru FAP-a, nisam siguran da može da profunkcioniše na primeru Petrohemije, jedan dan je Azerbejdžan, drugi dan su Turci, treći dan opet, ne znam, Rusi i Gasprom, ali nekim drugim planovima sigurno može i mora. Minel je propao zbog nesposobnosti ministra privrede, ne Dinkića, nego onog što je došao posle njega, Radulovića. On se bavio ličnim kartama, nije razumeo da je to poslednji trenutak da se sa Minelom nešto uradi, tu priliku smo propustili, jako teško ćemo se vratiti nazad. Prva petoletka ne sme da propadne, ali ne možete očekivati ni da neko iz Ministarstva šalje pare i isplaćuje plate kad toga nema. Dajte da vidimo kako ćemo te stvari da rešimo. Dajte da to rade sposobni ljudi. Ako 10 meseci biramo direktora Železnice, a pre toga nam godinu dana Železnicu vodi direktor koji je otkrio tartufe pa jede tri bifteka zato što mu se tartufi dopadaju umesto da traži da mu daju tartufe, onda nema tu kompromisa. Dovedite nekog iz Nemačke da bude direktor Železnice, ako tamo funkcioniše, dajte da vidimo gde su da ih dovedemo, da ih platimo da te stvari pokrenemo.
I poslednje što je jako važno. Nužno je partnerstvo poslodavaca i sindikata, ključno. I to ne bilo kojih. Ovde je svašta rečeno o našim poslodavcima. Mi tajkune nemamo. Mi imamo te pojedince koji su se u jednom trenutku snašli i nešto napravili, sa manje ili više uspeha, uglavnom su danas, manje ili više, svi „past tense“. Ne znam nikoga ko ima bilo kakvu poslovnu ambiciju danas u Srbiji, verujte mi. Ne znam nikoga da nešto planira, da investira, da želi da radi, uglavnom svi negde seku te repove i trude se da to što su stvorili nekako sačuvaju. Tako zemlja ne može da funkcioniše. Generacija novog poslovnog sveta ne postoji. Četrdesetogodišnjaci, njih nema. To je virtuelna priča - neko napravi kompjutersko-softversku firmu pa pravi ovde i programira, koliko god da su uspešni, ali to nema veze sa činjenicom da mi imamo toliko sveta bez posla, to nije industrija. Kad se govori o tom regionalnom razvoju - znate šta, tačno je da država treba da stimuliše regionalni razvoj, ali kako ćete to da uradite u sredinama koje su ovakve kakve su naše? Kako to da uradite u jednom Brusu? Vi eventualno to možete da uradite tako što ćete Brus vezati za Kopaonik, ali to nije industrija, to je turizam, ako govorite o turizmu onda sve mora da bude drugačije. Ako govorimo, ne znam, o jugu Srbije, pa tamo ljudi ne žive, oni odatle odlaze, oni žele da dođu u Beograd, žele da dođu u Niš ili u Lekovac ili u Vranje, tamo ne mogu da žive, neće u Bujanovcu da žive, u Bujanovcu živi samo onaj koji nema gde da ode.
To su sve krupna pitanja, planovi koji traže vreme i ozbiljnost, dogovor jedan. O tome smo puno govorili. Na žalost, nije bilo previše spremnosti. Što se nas tiče, uvek ćemo sarađivati sa Asocijacijom (ASNS), mi smo i dosad to radili. Imam apsolutno razumevanje za specifične interese sindikata, nekada porosto po drugim pitanjima i moramo da se raziđemo, ali misli da nigde nećemo stići ukoliko budemo izbegavali istinu i ukoliko ne budemo sposobni da racionalizujemo sebe i da se pogledamo onakvima kakvi jesmo. U ovom trenutku mi smo na veoma tankom ledu i svaki korak i potez koji se povlači je pretnja. I kad to znamo onda treba da čuvamo jedni druge. A primeri koji su navedeni, oni zapravo samo potvrđuju taj neki utisak koji imam.
http://istina.ldp.rs/Vesti/18890/Neophodan-politicki-dogovor-izmedju-drzave.shtml
Нема коментара:
Постави коментар