Nezadovoljstvu radom ovog organa dodatno doprinose različite visine kazne koje sudije dosuđuju za iste prekršaje. To odmah izaziva sumnju da se na sudije utiče, da su prisutni korupcija i pritisci, i da nezavisnost srpskog pravosuđa ne postoji.
Negativne reakcije javnosti izazvale su presude za dva saobraćajna udesa u Novom Sadu. Prvi slučaj je saobraćajna nesreća koju je uzrokovao Dragan Racić 2009. godine u Kisačkoj ulici, a u kojem su poginule dve osobe. Novosadski Apelacioni sud potvrdio je 2013. godine odluku Višeg suda kojom je Racić osuđen na pet godina zatvora. Drugi slučaj odnosi se na presudu od pre nekoliko dana Despotu Vraniću za udes kod Merkatora u junu 2014. godine kada je život izgubilo troje mladih.
Vranić je, kao i Racić, optužen za teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja, za koje je zakonom predviđena kazna od dve do 12 godina zatvora.
Iako ne može da se raspravlja o Vranićevom slučaju jer je u pitanju prvostepena presuda koja još nije pravosnažna, i treba da uslede žalbe, ono o čemu se može govoriti je reakcija javnosti na presude. U komentarima po sajtovima i društvenim mrežama dovodilo se u pitanje koliko je visina izrečene kazne pravedna u odnosu na izgubljene živote i odgovornost vozača, a u Racićevom slučaju i to koliko je na presudu uticala činjenica da je njegov otac Slobodan u vreme udesa bio direktor novosadske filijale AIK banke.
Potpredsednik društva sudija Srbije Omer Hadžiomerović kaže da javnost ima svoja očekivanja kada je u pitanju kazna, ali da to ne bi trebalo da utiče na presudu.
"Sudije sude isključivo na osnovu onoga što stoji između korica sudskih spisa, tj. samo na osnovu onoga što se događalo, pa može da dođe do nekih neslaganja između javnosti i sudske presude. To ni u kom slučaju ne bi trebalo da predstavlja neki pritisak na sud, a i ako postoji, to je nedozvoljeni pritisak. Naravno da se javnosti moraju pružiti potpuno jasne informacije zbog čega je neka odluka doneta", navodi Hadžiomerović za 021.
S druge strane, direktor Komiteta za bezbednost saobraćaja Damir Okanović smatra da javnost jako utiče na sudske postupke i generalno na pravosuđe.
"Međutim, ono što najviše utiče na javnost jesu mediji. Kako mediji kreiraju sliku o nekoj saobraćajnoj nezgodi, tako se otprilike i javnost postavlja, a onda sud to ima u vidu. Mislim da pritisak javnosti može da bude pozitivan, odnosno da utiče na sudstvo da ne podlegne nekim drugim pritiscima već da nekome propiše pravednu kaznu. S druge strane, lično su mi poznati slučajevi gde ljudi zaista nisu odgovorni za saobraćajnu nezgodu, ali je pritisak javnosti takav, da se ide na to da se taj neko bukvalno stavi na lomaču. Onda je to slučaj gde sud kažnjava ljude koji su zapravo nevini", kaže Okanović.
Okanović ističe da je sudska praksa u Srbiji poprilično šarolika, što nije dobro.
"Ujednačena sudska praksa bi svakako doprinela tome da imamo stabilne presude, odnosno da na određen slučaj ne može da utiče javnost ili neki centri moći, već da sudija sudi po pravu i pravdi. Recimo, nije dobro da u jednom sudu neko bude osuđen zbog krivičnog dela gde su nastale teške telesne povrede jednog lica na godinu i po dana zatvora, a da u istom sudu za četiri teško povređena lica neko dobije da plati 50.000 dinara i to je sve. Jednostavno, ima dosta problema u sudsko-tužilačkoj praksi, ali postoji nada da će se ta sudska praksa ujednačiti i dovesti do toga da oni koji su krivi za pogibije na našim putevima zaista za to i odgovaraju", nada se Okanović.
Sa ovim se slaže i Hadžiomerović.
"Jeste činjenica da postoji neujednačena sudska praksa i u pogledu rešavanja nekih pravnih pitanja, a verovatno i kada je u pitanju visina izrečenih kazni. To je opšti problem ujednačavanja i to prilično ozbiljan koji treba rešiti na adekvatan način. Da se s jedne strane zaštiti nezavisnost suda i sloboda odlučivanja, a s druge strane da se ta praksa ujednači", kaže Hadžiomerović.
Okanović kaže da ono što dodatno izaziva nezadovoljstvo javnosti je to da određeni vozači imaju brojne prekršajne prijave, za šta se obično sazna tek kada taj vozač učestvuje u ozbiljnijoj saobraćajci, i neko pogine.
"Postoji jedan krug vozača koji su sticajem okolnosti naučili razne trikove i uočili rupe u zakonu, i koji uspešno izbegavaju prekršajni postupak. Tako saznamo, pre svega iz medija, da postoje ljudi koji imaju deset, dvadeset ili više prekršajnih prijava, a da nisu procesuirani. Izmene Zakona o bezbednosti saobraćaja, kao i izmene Zakona o prekršajima, idu na to da saseku takvo ponašanje", navodi Okanović.
Advokat Rajko Jelušić smatra da nijedan zakon, ma koliko on bio savršen ne može da reguliše sve životne situacije zbog čega u sudskoj praksi postoje odluke koje su zakonite, ali ne i pravedne.
"Takvih odluka je u mojoj praksi bilo i u krivičnom i u parničnom postupku. Kada se radi o krivičnom postupku, takve su recimo odluke kada se radi o počiniocima krivičnih dela iz nehata, kada posledica tog dela tako teško pogađa samog počinioca da je zaista nepravedno uopšte vođenje krivičnog postupka i proglasiti ga krivim, ali sudovi to ipak moraju da rade, jer zakon predviđa da se i takvi počinioci kazne. To su na primer krivična dela protiv bezbednosti javnog saobraćaja, kada u jednoj saobraćajnoj nesreći vozač zbog nehatnog postupanja pogine neko iz njegove porodice. Smatram da je u takvim slučajevima nepravedno voditi postupak, jer je život već dovoljno učinio da to lice bude kažnjeno", kaže Jelušić za 021.
Koliko su građani nezadovoljni presudama, često se može videti po komentarima na internet portalima i društvenim mrežama.
Psiholog Slavica Ranisavljev kaže za 021 da kada se dogodi iznenadna smrt, kao na primer u slučaju udesa, ljudi sebi teško mogu da objasne zašto je moralo da dođe do toga, i jedino što im ostaje je nada da postoji pravda, tj. da će neko adekvatno biti kažnjen za to.
"Kada dođe do toga da onaj ko je kriv za nečiju smrt ne bude propisno kažnjen, imamo utisak da je svet poprilično nepravedan, odnosno da i nama može tako nešto da se dogodi i da niko za to neće odgovarati. Nemamo ni simboličku satisfakciju u vidu presude, iako znamo da tom nekom ko je umro presuda ništa ne znači. S druge strane, osim utiska nepravednosti i nezaštićenosti, mi ne znamo šta ćemo sa tim emocijama, kome da se obratimo, ko će nas učiniti sigurnim u ovom svetu, ili bar da se postaramo da kad nismo sigurni, da dođe do neke pravde. Mislim da su ovde ljudi naviknuti na bespomoćnost, naučeni smo da ništa što mi uradimo ne dovodi do rešenja. Često kada mladi ljudi poginu, njihovi roditelji se organizuju, pokušaju nešto peticijama, ali retko kad vidimo rezultate tih akcija. Imamo utisak šta god da uradimo, da će stanje ostati takvo kakvo jeste, i nezadovljstvo se gomila u nama. Utisak da nismo sigurni i da društvo nije pravedno se svakodnevno potvrđuje. To u jednom trenutku može da dovede do toga da će neko uzeti pravdu u svoje ruke jer ne može da se osloni na sud", kaže Ranisavljev.
Ona smatra da su građani s jedne strane sami krivi za institucije kakve imaju, ali s druge strane institucije su te koje stvaraju i neguju osećaj nemoći u nama.
"Institucija je ono što smo mi stvorili, odnosno ona polazi iz društva. Ukoliko je za nas u redu da sednemo pijani u automobil, ili da policajcu damo mito ako nas zaustavi, onda ne treba da nas čudi kad neko sedne za volan sa mnogo većom količinom alkohola u sebi znajući da neka prevencija neće upaliti. S druge strane, od strane institucija imamo veliku netransparentnost. Možda neka presuda ima opravdanje, ali ne razumemo zbog čega je presuđeno kako jeste. Imamo utisak da nam se nešto krije, a da onda sigurno nešto nije u redu. Takođe, konstantno prebacivanje slučaja sa jednog suda na drugi, dugotrajan proces i upućenost samo u negativne ishode stvaraju sliku da ta institucija postoji, i mi je poštujemo, ali ne mislimo ništa dobro o njoj, i samo je pitanje kad ćemo poželeti da je zamenimo nekom boljom, ili kada ćemo hteti da primenimo nešto što mi smatramo da je pravedno", ističe Ranisavljev.
Ta nemoć građana da utiču na kažnjavanje pojedinca za smrt drugih osoba rezultira komentarisanjem po sajtovima i društvenim mrežama, takozvanim internet aktivizmom, što je prema Slavici Ranisavljev kratkoročno korisno kao ventil.
"Imam utisak da mi nekad mislimo da ukoliko ne kažemo javno nešto, da neko ko je nadležan da to primeti ili uradi neće reagovati. Stavljamo se u ulogu nekoga ko bi trebalo da deluje, ali u nedovoljnoj meri da stvarno preduzmemo korake, već se stalno čujemo kao neka pozadinska buka. S druge strane, davanje sebi za pravo da komentarišemo bez znanja šta se zapravo desilo je veoma rašireno na ovim prostorima, i to je nešto što nam internet omogućava. Komentarisanjem po sajtovima, mi smo nevidljivi glas iz mase, a kad te masa povuče, odnosno kad pročitaš tri-četiri komentara koji se slažu sa tobom, onda se osećaš ohrabrenijim da prokomentarišeš i kažeš nešto što inače sebi ne bi dozvolio. Još jedna stvar je to što mi živimo u relativno malim sredinama, i ako se desi neka tragedija, uvek će neko znati nekog ko je poznavao tog nekog kome se desila tragedija, pa lako to možemo da povežemo sa sobom ili tračevima koje smo čuli u zajednici, i čini nam se da smo mnogo bolje obavešteni nego što stvarno jesmo", kaže Ranisavljev.
Više o (ne)pravednim presudama možete poslušati u okviru kompletne emisije iz serijala "Sigurnost za budućnost" koja se emituje na Radiju 021 četvrtkom u 16, a reprizno nedeljom u 9h.
http://www.021.rs/Novi-Sad/Vesti/Javnost-cesto-besna-zbog-nepravednih-presuda.html
Нема коментара:
Постави коментар