У савременим демократијама оставка је сасвим природна последица скандала који оголе преступе, грешке или политичке привилегије
Памтим, има томе доста година, да је после једне рударске несреће код Тузле републички министар за рударство БиХ поднео оставку. Меморија је сачувала догађај само из једног разлога: оставка је сасвим ретка појава овдашње сцене.
Зашто је морална категорија осећања личне одговорности за наше политичке посленике мислена реч? Зашто је одговорност политичке елите готово непостојећа? Политичка функција је уговор о поверењу између бирача и власти, што значи да у случају да је то поверење на било који начин нарушено политичари треба да поднесу оставку. Без тога демократија не функционише.
Поводи за политичку вентилацију могу да буду различити: неиспуњена изборна обећања, афере, директно или индиректно кршење закона, непосредна или посредна одговорност за елементарне или какве друге несреће…
Многе ствари су овде наглавце насађене. Па и институт оставке. Уместо да се посматра као достојанствени чин у ситуацијама када и нема личне кривице, оставка се тумачи као израз личне слабости. Уместо да се тумачи као снага странке, доживљава се као њен негативан имиџ.
Како очекивати оставку када су нашим политичким екселенцијама увек криви неки други. Најчешће претходна власт, али могу то да буду и бирачи који су их изабрали, саботери њихове племените мисије, новинари, метеорологија, техника…
Борис Тадић није ни помислио да понуди оставку после изборног пораза. Уместо тога је основао нову странку.
Док год је политика безбедна и лукративна делатност која доноси разне бенефиције, добровољних оставки неће бити. Одступање с положаја доживљава се као питање живота и смрти. Министри своје фотеље причвршћују челичним анкерима. Како уопште да размишљају да оставком могу да помогну држави, својој партији – и пре свега себи.
Окружен разним аферама и изазовима, на оставку се 2013, први пут после много векова, одлучио и папа Бенедикт Шеснаести. Црква позната по свом гвозденом централизму ипак је у своје оперативне системе укључила појмове као што су транспарентност, индивидуализам, демократија, одговорност.
Непосредно пре него што ће ступити на трон светог Петра, кардинал Рацингер је о цркви говорио као о „броду спремном да потоне, броду у који вода улази са свих страна”.
Не знам зашто ме то асоцира на премијера Александра Вучића који је својевремено рекао: „Треба имати на уму да се нисмо укрцали на Титаник у Саутемптону, па да можемо да мењамо курс. Укрцали смо се након што је брод већ ударио у ледени брег, а путници почели да скачу у море”.
Ти путници у води, сви ми, очекују исто што су католички верници очекивали од папе: одговорност. Лако је рећи да Црква и војска у Срба уживају највеће поверење народа, али поверење је жива твар, губи се и стиче.
Корупционашке афере без епилога, природне катаклизме које дочекујемо неспремни, проблематичне дипломе и плагијати, несреће чије су истраге недовољно транспарентне, све то раби поверење. По која оставка била би више него добродошла. На општу добробит.
Шта да закључи обичан човек? Да су га намагарчили они за које је гласао, и тако у круг. Да је џабе учио док поред њега космичком брзином напредују они са дипломама прибављеним уз страначки утицај. Да ће морати месецима да чека на преглед док они у клинике улазе са ротационим светлима. Да те и такве савест не гризе – јер је немају.
Не мислим да влада треба да води политику под притиском улице или таблоида, али не може ни да игнорише опште расположење. Јавност пре свега мора да буде објективно обавештена. Што је тешко уколико се успоставља контрола над медијима, уколико се вести филтрирају.
Чујем да свим новинама падају тиражи у временима док афере сустижу једна другу. Народ се повлачи у летаргични сан. У апатију. Постаје засићен. Можда и уплашен деблима која се ваљају замућеном матицом нашег политичког и медијског живота.
У савременим демократијама оставка је сасвим природна последица скандала који оголе преступе, грешке или политичке привилегије.
Један јапански премијер је поднео оставку под притиском сопствене странке због неиспуњених предизборних обећања. Министар финансија Кипра је напустио функцију чим је формиран одбор са задатком да испита зашто је земља у кризи.
Немачки председник је 2012. поднео оставку осумњичен за „извлачење предности” од својих познанстава с бизнисменима. Италијански министар саобраћаја преузео је одговорност за намештање тендера за јавне послове. Словеначка министарка здравства поднела је оставкунакон само месец дана проведених на функцији, а као разлог за одлуку навела је медијски притисак због навода о корупцији коју је оповргавала.
Бивша хрватска министарка здравства поднела је оставку након афере неисправних дијализатора иако није била лично умешана, док је хрватска министарка културе недавно поднела оставку када су утврђене неправилности у рачуноводственом пословању њеног министарства.
Немачка министарка образовања је 2014. поднела оставку пошто је утврђено да је њена докторска дисертација заправо плагијат, а ове године се због исте ствари повукла и словеначка министарка образовања.
Премијер Јужне Кореје је априла 2014. поднео оставку због критика да његова влада није добро координисала спасавање са потонулог трајекта. „Желим да се извиним зато што нисам био кадар да спречим ту несрећу и да успешно руководим акцијама које су уследиле. Оценио сам да као премијер треба да преузмем одговорност и да поднесем оставку.”
Премијер Летоније је 2013. поднео оставку због погибија у несрећи када се срушио кров супермаркета у Риги.
Народ има право да зна све околности у вези са трагичним падом хеликоптера Ми-17. Солидаран је са жртвама, али не и са живима који су евентуално одговорни. Јавност не тражи главе, већ истину.
Уколико та истина садржи елементе било чије личне одговорности, онда треба да буде пропраћена оставком као чином личне моралности. Славље прате фанфаре, промашаје окружује тишина. Победа има једног оца, пораз је по правилу сироче.
Зашто је морална категорија осећања личне одговорности за наше политичке посленике мислена реч? Зашто је одговорност политичке елите готово непостојећа? Политичка функција је уговор о поверењу између бирача и власти, што значи да у случају да је то поверење на било који начин нарушено политичари треба да поднесу оставку. Без тога демократија не функционише.
Поводи за политичку вентилацију могу да буду различити: неиспуњена изборна обећања, афере, директно или индиректно кршење закона, непосредна или посредна одговорност за елементарне или какве друге несреће…
Многе ствари су овде наглавце насађене. Па и институт оставке. Уместо да се посматра као достојанствени чин у ситуацијама када и нема личне кривице, оставка се тумачи као израз личне слабости. Уместо да се тумачи као снага странке, доживљава се као њен негативан имиџ.
Како очекивати оставку када су нашим политичким екселенцијама увек криви неки други. Најчешће претходна власт, али могу то да буду и бирачи који су их изабрали, саботери њихове племените мисије, новинари, метеорологија, техника…
Борис Тадић није ни помислио да понуди оставку после изборног пораза. Уместо тога је основао нову странку.
Док год је политика безбедна и лукративна делатност која доноси разне бенефиције, добровољних оставки неће бити. Одступање с положаја доживљава се као питање живота и смрти. Министри своје фотеље причвршћују челичним анкерима. Како уопште да размишљају да оставком могу да помогну држави, својој партији – и пре свега себи.
Окружен разним аферама и изазовима, на оставку се 2013, први пут после много векова, одлучио и папа Бенедикт Шеснаести. Црква позната по свом гвозденом централизму ипак је у своје оперативне системе укључила појмове као што су транспарентност, индивидуализам, демократија, одговорност.
Непосредно пре него што ће ступити на трон светог Петра, кардинал Рацингер је о цркви говорио као о „броду спремном да потоне, броду у који вода улази са свих страна”.
Не знам зашто ме то асоцира на премијера Александра Вучића који је својевремено рекао: „Треба имати на уму да се нисмо укрцали на Титаник у Саутемптону, па да можемо да мењамо курс. Укрцали смо се након што је брод већ ударио у ледени брег, а путници почели да скачу у море”.
Ти путници у води, сви ми, очекују исто што су католички верници очекивали од папе: одговорност. Лако је рећи да Црква и војска у Срба уживају највеће поверење народа, али поверење је жива твар, губи се и стиче.
Корупционашке афере без епилога, природне катаклизме које дочекујемо неспремни, проблематичне дипломе и плагијати, несреће чије су истраге недовољно транспарентне, све то раби поверење. По која оставка била би више него добродошла. На општу добробит.
Шта да закључи обичан човек? Да су га намагарчили они за које је гласао, и тако у круг. Да је џабе учио док поред њега космичком брзином напредују они са дипломама прибављеним уз страначки утицај. Да ће морати месецима да чека на преглед док они у клинике улазе са ротационим светлима. Да те и такве савест не гризе – јер је немају.
Не мислим да влада треба да води политику под притиском улице или таблоида, али не може ни да игнорише опште расположење. Јавност пре свега мора да буде објективно обавештена. Што је тешко уколико се успоставља контрола над медијима, уколико се вести филтрирају.
Чујем да свим новинама падају тиражи у временима док афере сустижу једна другу. Народ се повлачи у летаргични сан. У апатију. Постаје засићен. Можда и уплашен деблима која се ваљају замућеном матицом нашег политичког и медијског живота.
У савременим демократијама оставка је сасвим природна последица скандала који оголе преступе, грешке или политичке привилегије.
Један јапански премијер је поднео оставку под притиском сопствене странке због неиспуњених предизборних обећања. Министар финансија Кипра је напустио функцију чим је формиран одбор са задатком да испита зашто је земља у кризи.
Немачки председник је 2012. поднео оставку осумњичен за „извлачење предности” од својих познанстава с бизнисменима. Италијански министар саобраћаја преузео је одговорност за намештање тендера за јавне послове. Словеначка министарка здравства поднела је оставкунакон само месец дана проведених на функцији, а као разлог за одлуку навела је медијски притисак због навода о корупцији коју је оповргавала.
Бивша хрватска министарка здравства поднела је оставку након афере неисправних дијализатора иако није била лично умешана, док је хрватска министарка културе недавно поднела оставку када су утврђене неправилности у рачуноводственом пословању њеног министарства.
Немачка министарка образовања је 2014. поднела оставку пошто је утврђено да је њена докторска дисертација заправо плагијат, а ове године се због исте ствари повукла и словеначка министарка образовања.
Премијер Јужне Кореје је априла 2014. поднео оставку због критика да његова влада није добро координисала спасавање са потонулог трајекта. „Желим да се извиним зато што нисам био кадар да спречим ту несрећу и да успешно руководим акцијама које су уследиле. Оценио сам да као премијер треба да преузмем одговорност и да поднесем оставку.”
Премијер Летоније је 2013. поднео оставку због погибија у несрећи када се срушио кров супермаркета у Риги.
Народ има право да зна све околности у вези са трагичним падом хеликоптера Ми-17. Солидаран је са жртвама, али не и са живима који су евентуално одговорни. Јавност не тражи главе, већ истину.
Уколико та истина садржи елементе било чије личне одговорности, онда треба да буде пропраћена оставком као чином личне моралности. Славље прате фанфаре, промашаје окружује тишина. Победа има једног оца, пораз је по правилу сироче.
Нема коментара:
Постави коментар