Da on nešto hoće u odnosu na Tužilaštvo za ratne zločine – hoće, ne treba dokazivati. Važno bi bilo videti šta stvarno može u svem tom htenju. (Ko ga inspiriše na „definisanje“ zavisnosti nadležnog tužioca, verujem da je izvesno.)[1]
Zato bih najpre da objasnim šta znači ustavni i zakonski epitet koji svakog javnog tužioca označava kao samostalnog, dok je, za razliku od označavanja sudije, izostao epitet nezavisnosti.[2] Pravni (ali ne i pravi) odgovor nije teško dati. Budući, dakle, da javni tužilac jeste samo samostalan, ali ne i nezavisan, valja utvrditi u odnosu na koga ta zavisnost postoji, kao i u čemu se sastoji.
Prvo, dakle, kome je to javni tužilac podređen (upravo ovu reč koristi Zakon o javnom tužilaštvu)? Svaki javni tužilac je podređen neposredno višem javnom tužiocu.[3] Tužilac za ratne zločine podređen je Republičkom javnom tužiocu, jer samo je on/ona viši u rangu. Izvesno je da pravno, tj. u svetu normi, Tužilac za ratne zločine nije podređen predsedniku Republike niti je od ovog zavisan: „Zabranjen je svaki uticaj na rad javnog tužilaštva i na postupanje u predmetima od strane izvršne i zakonodavne vlasti, korišćenjem javnog položaja, sredstava javnog informisanja ili na bilo koji drugi način kojim može da se ugrozi samostalnost u radu javnog tužilaštva“.[4] Pa sad neka vidi Nikolić u sadejstvu (saizvršilaštvu?) sa svojim savetnikom u koju granu vlasti bi sebe kvalifikovao i da li se njegovo realno ponašanje može dovesti u sklad sa normativnim. Uostalom, odstupanje realnog ponašanja većine vladajućih naših političkih mislilaca od normativnog je ono na šta se pučanstvo/podaništvo naše već naviklo, tako da tek „zauzetost broja društvenih mreža“ izaziva koliko-toliko masovnu reakciju.
Drugo, na koji način je jedan javni tužilac podređen drugom, u odnosu na njega, višem? Tako što viši javni tužilac ima pravo da preduzme sve radnje iz nadležnosti nižeg, uz davanje obrazloženja (devolucija),[5] tako što viši javni tužilac može ovlastiti jednog od nižih javnih tužilaca da preduzima radnje iz nadležnosti drugog njemu takođe podređenog tužioca (supstitucija)[6] i tako što može izdati nižem javnom tužiocu obavezno uputstvo za postupanje u pojedinim predmetima kada postoji sumnja u efikasnost i zakonitost postupanja datog nižeg tužioca.[7] Ima toga još u normativnom svetu što (treba da) služi zaštiti nižeg javnog tužioca od samovolje višeg. U našem slučaju se pitanje normativne podređenosti Tužioca za ratne zločine Republičkom javnom tužiocu nije postavilo, izuzev ako se ne uzme da se predsednik Republike toliko zaneo i uživeo u ulogu najvišeg mogućeg tužioca, uprkos svemu – naročito uprkos tome što ne ispunjava obrazovne uslove za to svojstvo i uprkos istrajnom javnom ćutanju aktuelne Republičke javne tužiteljke.
Da li se to Nikolić pravi da ne zna ili odista ne zna gde mu je mesto u ovoj maloj pseudo-tužilačkoj aferi? Teško je ovde povući granicu između biti i hteti – biti Toma i praviti se Toša. Kao radnu pretpostavku uzimam da se radi tek o pravljenju atmosfere za ono što Tomislav Nikolić može. A može, na osnovu Zakona o pomilovanju (potiče iz vremena nekadašnje SRJ) i Krivičnog zakonika, osloboditi pojedinog okrivljenog daljeg krivičnog gonjenja ili krivično osuđenog daljeg izdržavanja kazne.[8] Time se predsednički birane reči „Šta to kopaš po Srbiji, Vukčeviću!“ mogu pročitati – a na osnovu dobrohotne i samilosne prirode[9] dotičnog predsednika i adornovske potuljenosti njegovog savetnika[10] – kao nova pravno-politička misao: „Samo ti kopaj, ionako ću ga, sve mojom rukom dekorisanog i osveštanog, ja pomilovati!“ Proizvođenje abolicionističke atmosfere valja dopuniti stručno formulisanim predlogom profesora Vojislava Šešelja: „Lider SRS Vojislav Šešelj tvrdi da se sa Tomislavom Nikolićem i DSS dogovorio uoči mitinga zbog Kosova u februaru 2008. da se ’kamenuju’ ambasade SAD i Nemačke i traži da aktuelni predsednik Srbije abolira od svake odgovornosti policijske generale koji se sumnjiče da nisu sprečili te napade“ (Vesti on line 5.3.2015). Da li će predsednik podleći novo-abolicionističkom pokretu zavisi od njegovog razumevanja nadležnosti Tužioca za ratne zločine, kao i podsećanja na pomenuti Zakon o amnestiji, kojim su izrično od amnestije bili izuzeti osuđeni za ratne zločine. A možda bi se mogao prisetiti svojih naprednjačkih reči, izrečenih doduše iz sedeće pozicije radikalskog beta-mužjaka (jer zna se ko je alfa): „Ja klečim i tražim pomilovanje za Srbiju zbog zločina koji je izvršen u Srebrenici. Izvinjavam se za zločine koje je u ime naše države i našeg naroda učinio bilo koji pojedinac“ (Blic on line 25.4.2013).
Bilo bi dobro, zbog svega, da se predsednik odrekne reči koje glasno, ali prazno zveče a njemu ionako ništa ne znače, jer rizikuje da zapadne u nemoguću misiju zazivanja društvenih mreža telefonom. Nego da lepo da’ne dušom, uzme u ruke svoj mobilov, zazove one koje mu se javljaju, sedne u svoj Mercedov[11] i ma’ne rukom ka „stotinj žurnalistov“[12] koji su mu, iz duga vremena stalno za petama, ali bez reči. Sasvim kao na Coraxovim karikaturama, na kojima ostavlja bolji utisak nego kad počne da… govori.
http://pescanik.net/uloga-tomislava-nikolica-u-srpskoj-pravosudnoj-revoluciji/
Нема коментара:
Постави коментар