Put u Brisel: Pravda pod brojem 23

Novi Sad, Beograd -

Pametan je bio onaj ko je osmislio strategiju proširenja EU. Taj je, naime, predvideo da se poglavlja 23 i 24, koja se prva otvaraju - istovremeno i poslednja zatvaraju. Da nije tako, teško da bismo (ovakvi kakvi smo) u Evropu ušli do sudnjega dana. Da je, recimo, bilo predviđeno da se preostala 34 poglavlja otvore tek nakon što 23. bude zatvoreno, možda bi tek naši čukun-unuci postali punopravni Evropljani.

Pritom, da se razumemo, ovde uopšte nije reč o malodušnosti ili načelnom kukanju nad zlehudom sudbinom.

Radi se o tome da je u poglavlje 23 nagurano sve ono čime se, s vrlo skromnim uspehom, bavimo već evo, deceniju i po: reforma pravosuđa, antikorupcijska politika, osnovna prava i prava državljana EU. U prevodu: jačanje nezavisnosti, nepristrasnosti i efikasnosti pravosuđa; sistemska borba protiv korupcije, uz uspostavljanje efikasnog zakonodavstva i institucionalnog okvira.

Iako se i ovo što je već rečeno teško može hladne glave pročitati, ni to nije kraj. Hajde samo da zavirimo u ovo poslednje - ljudska ili opšta prava. Tu su: borba protiv diskriminacije, zaštita nacionalnih manjina, sloboda medija, zaštita prava žena i dece, zaštita osoba sa invaliditetom, prava LGBT osoba, zaštita podataka o ličnosti, itd.

Prava je, dakle, sreća što će - dok se ove teško rešive teme nekako usklađuju s evropskom regulativom - oni koji su za to nadležni i plaćeni, imati vremena da se za pregovaračkim stolovima dogovaraju o drugim poglavljima i drugim oblastima života.

S druge strane, koliko god vremena imali (a nemaju ga beskonačno mnogo), poglavlje 23 biće jedan od većih izazova - pre svega zato što bi upravo ono trebalo da pokaže da je Srbija potpuno spremna za članstvo u EU, da ima dovoljno jake institucije koje omogućiti kontinuitet reformi i sprečiti povratak "na staro".

Da li će Srbija uspeti da dokaže tako nešto? Teoretski, jasno je da hoće: u oblasti pravosuđa, ljudskih prava i ostalih tema koje obuhvata ovo poglavlje, formalno je mnogo urađeno. Napravljene su strategije, planovi, usvojeni zakoni, silni se neki svet angažovao oko svega toga.

U praksi, međutim, ima više mesta za strepnju, nego za polet i nadu. Posle onoliko razglašavane reforme pravosuđa (obavljene baš u cilju približavanja EU), situacija je sve samo ne sjajna - nema se ovde dovoljno mesta za tu tužnu priču.

Uz silne priče o borbi protiv korupcije, ona je i dalje "okom vidljiva", i to na najvišim nivoima.

Pola godine posle usvajanja novih medijskih zakona, mediji su ojađeni, osiromašeni i daleko od slobodnih.

Romi i dalje umiru mladi, bez ličnih dokumenata, zdravstvene zaštite i elementarnih uslova za život.

LGBT ljudi "paradiraju" okruženi bornim kolima i žandarmerijom. Nacionalnim manjinama se spaljuje imovina.

Države u procesu pristupanja trebalo bi da tokom pregovora prikažu i neke rezultate rada u ovom poglavlju. Na početku procesa, Hrvatska je npr. imala otprilike 1.6 miliona nerešenih sudskih postupaka, da bi pregovore završila s upola manje.

Zato, ako već odlučismo da krenemo put Brisela, moraćemo da se upristojimo što je moguće pre. U suprotnom, džaba smo krečili sve ove godine.

Овај текст је настао у оквиру пројекта "Привредне реформе изнад свега" Радио-телевизије Војводине.

http://www.rtv.rs/sr_lat/politika/put-u-brisel-pravda-pod-brojem-23_577552.html