Ne znam za druge, ali meni to premijersko sočinjenije nikako ne izbija iz glave. Iako volim da mislim da sam na sve navikao i oguglao, ipak se već evo drugi dan pitam: pa dobro, je l’ on to ozbiljno?! Najgore je što znam odgovor: da, naravno. I to čini naš slučaj tako beznadežnim.
U čemu je "problem" s narečenim tekstom? U svemu, ako ćemo pravo, ali ovde želim da se fokusiram na jedno. Nakon tolikih izliva drskog Vučićevog samohvalisanja – prvo ovo, prvo ono, istorijsko ovo, istorijsko ono (pri tome mahom lažno) – izgleda da je naprosto moralo doći na red i ovo samoobogotvorenje u liku Žreca Vaskolikog Rada. E pa, hajde da malo vidimo o čemu taj čovek govori, i da li je u redu da baš on o tome govori?
Vučić Aleksandar, rođen 1970, bio je – za razliku, recimo, od grešnog mene – odličan đak i student; to je za svaku pohvalu nastavničkog veća, ali učenje i studiranje nije rad: to je samo jedan od vidova pripremanja, osposobljavanja za budući rad. Megjutoa, kad je došlo vreme da se nešto radi, da se – u patetično-socijalističkom žargonu bi se reklo – "vrati dug zajednici", mladi Vučić se – umesto da nađe pošten posao – utekao najgorim štetočinskom politikantstvu, i preko deceniju i po dobro živeo od pukog prodavanja toksične radikalske magle. Dakle, ništa pravo koje je studirao, ništa privreda, ništa prosveta, kultura etc., ništa korisne ljudske delatnosti nego sistematsko pravljenje društvene štete u vidu unosne profesije, a pri tome bez bilo kakvog "konkretnog" rada! Doduše, kratko je vreme bio radno angažovan u Ministarstvu informisanja (plus stažiranje u gvožđari onog misteriozno nestalog Hindusa u Londonu!), ali danas će čak i on reći da bi bilo bolje da toga nije ni bilo.
Tako dolazimo do sledeće nepobitne činjenice: postavši "prvi potpredsenik", a posle i predsednik Vlade, Vučić u četrdeset i drugoj godini života suštinski prvi put (!) dolazi u situaciju da nešto zaista radi. Ako to nije barem bizarna biografija, ne znam šta je? Ali, nije dosta što je tako, nego tu dolazi do zanimljive psihološke dinamike: Vučić pokazuje sve simptome totalne fasciniranosti tim revolucionarnim preokretom u svom životu. Pa dobro, i to je razumljivo, ali nevolja je u sledećem: ono što Vučića tako impresionira i tako gordo uznosi nije rad kao takav, nego prizor njega koji radi. Pošto mu je to suštinski novo, Vučić upornošću i napornošću konvertita kreće da davi sve oko sebe: gledajte me, bre, kako i koliko radim, oka ne sklapam, kršim se za vas, nezahvalnici... kojekakvi aktovi uvrnute samovolje i radno-političke histerije poput teranja zaposlenih u državnim i javnim službama da ustaju besmisleno sabajle jer se to njemu čini zgodnim, dolaze upravo odatle. Kao i uvek, Vučić je vidno fasciniran samim sobom, a sve češće zaboravlja da bi to trebalo nekako da prikrije; kad se opseti, pa se na časak uživi u ulogu g. Skromnog, vidno uživa u svojoj skromnosti. Tako i ovo – Vučić jednostavno ne može da se nagleda sebe u ulozi Sveradnika, i razumljivo je kivan na one među nama koji ne dele njegov entuzijazam u vezi s njim, kojima on nije kralj kao što je kralj, car i legenda samom sebi.
Nije ovo mesto i način da se govori o sebi, ali moram da ponudim svoj žalostan primer – nemam nikog bližeg od sebe – kao antipod Vučiću Radniku. Nimalo mravski, ja nekako držim da nikada ništa nisam radio, no sam se celog veka samo zajebavao okolo, u skladu s onom mudrom da onaj ko radi ono što voli, ne mora ništa da radi celog života. A moj posao je pisanje, i ja ga volim, sopstvenom razumu i iskustvu uprkos. I sve tako zajebavajući se i džabalebareći, objavio sam do sada dvadeset knjiga – razni ugledni ljudi kažu da i nisu tako rđave; napisao sam još hiljade tekstova po najrelevantnijim medijima Srbije, regiona "i šire", uređivao novine koje čitate, podobijao neke nagrade u branši – uglednijih od tih, da izvinete, nema – a kao član žirija dodeljivao najuglednije književne nagrade ovog jezika, i tako još svašta te ponešto. Uh, sva sreća da nisam radio ništa, jer i ovo se jedva izdrža...
Ne navodim ovo ni da uzdižem sebe, a ni poređenja radi – da mi je do toga, poredio bih se s nekim koga cenim, jedino tako ima smisla. Nego, naprosto razmišljam, ipak smo Vučić i ja gotovo vršnjaci, i nismo više klinci, sa ove životne visoravni imamo pravo i obavezu da pravimo neke prve inventare – ali uz elementarno računovodstveno poštenje. I nije meni krivo što Vučić najzad radi (pa makar i pogrešno), nego bih ga samo nekako zamolio: smanji malo doživljaj, rođo! To što je tebi (kod tebe) tako fascinantno, nama drugima je i kod nas i kod drugih sasvim normalno, bussiness as usual, jer tamo dole u stvarnom svetu to je uvek bila sasvim uobičajena stvar, mnogo pre nego što si ti zapanjeno otkrio "protestantsku etiku" i rad kao agens stvaranja čoveka. Znaš, mi to tako odavno, pa nikom ništa.
http://www.vreme.com/cms/view.php?id=1276207
Нема коментара:
Постави коментар