Đinđić nije bio anacionalna figura

Kada je pri kraju života potegao pitanje Kosova, setio sam se tog našeg razgovora o Jasenovcu...
Novi Sad – „Zoran Đinđić je u politici postigao koliko se može postići u tim okolnostima. A da okolnosti nisu bile sjajne – to se videlo, jer je čovek ubijen. Mislim da bi više postigao u filozofiji i da bi mnogo bolje bilo da je u tome ostao i do kraja života pisao neke dobre, debele filozofske knjige. Ali sad ne vredi pričati o tome šta bi bilo kad bi bilo”, kaže poznati novosadski izdavač Zoran Stojanović, koji je Đinđića upoznao pre nego što je bivši premijer i jedan od osnivača DS-a počeo da se bavi politikom.
Uoči 12. godišnjice od ubistva premijera, Stojanović je za „Politiku” ispričao svoja sećanja o druženju sa Đinđićem, kojeg je podstakao da objavi knjigu „Jugoslavija kao nedovršena država”. Ona je izašla u jesen 1988. u izdanju Književne zajednice Novog Sada, čiji urednik je tada bio Stojanović, a Zoranova buduća supruga Ružica sekretarica.
„Đinđić je tu knjigu pisao na neku vrstu mog nagovora i moje molbe. Pratio sam njen nastanak i to je trajalo godinu dana. Svakodnevno smo se čuli kad je bio u Beogradu, a dopisivali kad je bio u Nemačkoj”, kaže Stojanović, navodeći da je druženje trajalo intenzivno 1987. i 1988, a da je sve počelo kada je primetio njegove tekstove o filozofiji i sociologiji u „Književnoj reči”, posle čega se u beogradskim krugovima, kod profesora Svete Stojanovića i Milana Kovačevića, raspitivao kako da dođe do Đinđića.
„Pozvao sam ga da dođe u Novi Sad i tu smo prvi put razgovarali. Predložio sam mu da sakupi te svoje tekstove, napiše okvirno predgovor, i da od toga napravi knjigu. Rekao je da nije loša ideja. I tako je naše druženje počelo”, seća se Stojanović, navodeći da je u periodu koji je usledio stekao utisak da Đinđić u Beogradu nije imao krug ljudi sa kojima se družio, a da je to uvideo iz njegove potrebe da se „često, dan ili noć”, čuju i razgovaraju.
Bilo je, seća se, celonoćnih razgovora kada su kolima zajedno putovali za Frankfurt, gde je tada Đinđić živeo. Teme su bile literarne, mada se Stojanović seća da su jednom dotakli pitanje stradanja u Jasenovcu.
„Kada je pri kraju života potegao pitanje Kosova, setio sam se tog našeg razgovora. Đinđić nije bio anacionalna figura, kao što to kažu pripadnici tzv. druge Srbije. Imao je svest o pripadnosti jednom narodu i nije bio nezainteresovan za njegovu sudbinu. Iz tog razgovora o Jasenovcu, sećam se da je to za njega bilo dosta važno pitanje. Možda ne presudno, ali važno utoliko da se mora znati šta se desilo našem narodu u Jasenovcu i kako se ta stvar prikazuje, a kakva ona jeste”, kaže Stojanović.
Za bivšeg premijera kaže da je bio „beskrajno briljantan čovek” i da je u njega polagao velike nade „kao našu filozofsku snagu i budućnost”.
Njegova knjiga „Jugoslavija kao nedovršena država” izazvala je u to doba političku reakciju i pre nego što je objavljena.
„Jedan recenzent koji je radio na fakultetu u Novom Sadu panično me je nazvao telefonom i rekao da ne stavljam njegovo ime na knjigu. Valjda se uplašio da ga ne izbace. A današnji korifej demokratske misli, ondašnji visokopozicionirani komunistički političar Žika Berisavljević zapretio mi je da je ni slučajno ne objavljujem jer ću loše proći. Tako da nije bilo jednostavno u to vreme objaviti takvu knjigu”, kaže Zoran Stojanović.
U vreme kada ga je upoznao, Đinđić je u Frankfurtu živeo, prema rečima našeg sagovornika, dosta teško, nije imao nikakvih prihoda.
„Imao je intelektualno okruženje. Rekao mi je dođi da te upoznam sa jednim čovekom. To je bio Habermasov asistent Aksel Honet, koji je sada veoma poznat. Njegove knjige se prevode na francuski jezik kod ’Galimara’, a u Frankfurtu ga na nemačkom objavljuje ’Zurkamp’ – izdavač koji je nastao posle rata u Nemačkoj i danas je jedan od najpoznatijih i najozbiljnijih. Đinđić je u ’Zurkampu’ imao izvesne veze, recenzirao je rukopise za njih”, priča Stojanović.
Ipak, od sitnih poslova nije mogao da živi, pa mu je predložio da u jednom bečkom institutu konkuriše za stipendiju za prevodioce. To je tada bilo oko 4.000 maraka i to je za Đinđića, kaže naš sagovornik, bilo rešenje za šest meseci, koliko je stipendija trajala. Međutim, najpre se Đinđić nije pojavio na sastanku koji je Stojanović organizovao sa Klausom Nelenom sa tog instituta.
„Prođe pola sata, njega nema, prođe još pola sata, ne dolazi. Ja kažem da ne znam o čemu se radi, valjda je bio sprečen da dođe. Ali Nelen je bio konstruktivan kad sam mu rekao da je Đinđić veoma ozbiljan čovek koji će konkurisati sa prevodom Huserlove knjige. Prihvatili su mu, a tu knjigu su posle objavile ’Dečje novine’ iz Gornjeg Milanovca”, navodi Stojanović.
U tom periodu dolazio je često u Novi Sad, u dom Stojanovića, gde su se Dragoljub Mićunović i Zoran Đinđić jednom prilikom dogovorili da Đinđić konkuriše za profesoraFilozofskog fakulteta. Tu je, po rečima Stojanovića, bio izabran u zvanje, ali nije držao predavanja. Bio je zabrinut, dodaje naš sagovornik, kako će postići da bude i na institutu u Beču i u Novom Sadu.
„Kasnije se vratio i punom snagom bacio u politiku, a ja sam osnovao svoju izdavačku kuću u proleće 1989. i nisam više bio ’nadležan’ za te Đinđićeve poslove”, kaže uz osmeh vlasnik „Izdavačke knjižarnice Zorana Stojanovića”.

http://www.politika.rs/rubrike/Politika/Dindjic-nije-bio-anacionalna-figura.lt.html