Uobičajeno, ekonomisti smatraju da je svako homo economicus: dakle, ponaša se u skladu sa vlastitim interesom. Ali, ovaj pristup zanemaruje društvene temelje tržišne ekonomije, gde ugovori imaju tendenciju da se najvećim delom dobrovoljno, a ne prinudno, sprovode. Generalno, postoji kritičan nivo poverenja među ljudima, odnosno spremnost da se poštuju obećanja i pravila. Gde npr. ovaj "društveni lepak" nedostaje, kao što je između Izraelaca i Palestinaca, Makedonaca i Albanaca, ili Srba i Albanaca na Kosmetu, ljudi ne mogu da iskoriste sve raspoložive ekonomske mogućnosti.
Koncept homo economicus priznaje samo pola od onoga što nas čini ljudima. Mi smo nesumnjivo motivisani sopstvenim interesima, ali smo takođe i fundamentalno društvena bića. Kada ljudi steknu skupe automobile, firmiranu odeću i raskošne kuće, oni onda traže društveno priznanje. Kada parovi ili prijatelji daju poklone jedni drugima ili idu na odmore zajedno, oni obavljaju ekonomske transakcije, ali inspirisane i sličnim interesovanjima i pažnjom.
Na globalnom nivou posmatrano, trenutno, uprkos ekonomskoj integraciji bez presedana i novih mogućnosti za saradnju, naše društvene interakcije ostaju atomizirane. Problem je u duboko ukorenjenim podelama baziranim na percepcijama identiteta. Svet je podeljen na nacionalne države, gde svaka kontroliše mnoge od instrumenata javne politike. Ljudi se i dalje dele po veri, rasi, zanimanju, polu, primanjima. Bazična linija podele je na Zapad i ne-Zapad, gde Srbiju nije lako smestiti. Po prihodima svakako pripadamo zemljama u razvoju, dok smo po civilizacijskim odrednicama periferija evroatlantske grupe zemalja.
Gde su socijalne barijere dovoljno jake, ekonomske barijere će se sigurno pojaviti. Ovo može da varira od protekcionističke trgovinske politike i sve strože imigracione kontrole (što je sada goruća tema u EU) pa do verskih ratova i etničkog čišćenja (koja zapadni svet često povezuje sa ratovima sa jugoslovensko nasleđe).
Da li su naši identiteti nepromenljivi, nepropusni, egzogeno generisani, i suštinski suprotstavljeni jedni drugima? Ili pak svaka osoba ima više identiteta, od kojih su najuočljiviji oni koji su kreirani postojećim motivima i okolnostima. Odnosno, da li skup identiteta poput: lekar, Srbin, planinar, ateista, levičar, "partizanovac" dobro odslikava recepciju neke ličnosti.
Ova ideja, koja je duboko ukorenjena u neurologiji, psihologiji, antropologiji, sociologiji, podrazumeva da pojedinac ima značajnu slobodu u oblikovanju svojih identiteta. Ovo ne znači da nacionalni i verski identitet nisu važni, već to da smo kokreatori naših identiteta.
Umesto izbora identiteta koji nas razdvajaju, što onemogućava da rešavamo mnogobrojne goruće probleme, možemo oblikovati identitete koji proširuju naš osećaj empatije i moralne odgovornosti.
Stav da su ljudi u potpunosti samozainteresovani ekonomski akteri negira našu urođenu sposobnost za reciprocitet, otvorenost i moralnu odgovornost. Sve više naučnih dokaza pokazuje da saosećanje, kao i svaki druga veština, može da se kreira i unapredi kroz nastavu i praksu. Obrazovne institucije mogu, tako, raditi na razvoju kapaciteta učenika za brigu u tandemu sa svojim kognitivnim sposobnostima.
Šire posmatrano, društva treba da budu usmerena ka zajedničkom cilju koji prevazilazi njihove različitosti. Rešavanje problema koji se prostiru preko granica je dobro za početak, u traganju za strategijama koje uključuju konkretne zadatke za različite grupe i zemlje u naporima da se preduzmu koraci ka opštem dobru.
http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/drustvo/aktuelno.290.html:538088-Goran-Nikolic-Cilj-pokrece-razlike-koce
Нема коментара:
Постави коментар