Pre 20 godina, Adam Osmajev je bio učenik prestižnog engleskog internata u živopisnoj oblasti Kotsvolds, koji je, poput svojih vršnjaka, razmenjivao domaće zadatke s drugovima, pio jabukovo vino i jurio devojčice. Danas, Osmajev je imenovan za šefa milicije za odbranu opkoljenog ukrajinskog grada Debaljceve, a bio je osumnjičen i za planiranje atentata na ruskog predsednika Vladimira Putina.
Od mirnih dana na travnjacima i u učionicama “Vajklif koledža”, gde školarina košta 10.000 funti, Osmajev je prešao dug put.
Tri hiljade kilometara od idiličnog Kotsvoldsa u Engleskoj, danas 33-godišnji muškarac učestvuje u borbama na život i smrt, borbama u kojima je za samo tri poslednje nedelje poginulo skoro 250 cilivila i koje prete da uvuku Evropu u širi sukob.Adam je na prestižni koledž dospeo 1994, kada je njegov otac Aslanbek bio visoki komunistički zvaničnik u Čečeniji, zadužen za naftne rezerve tadašnje proruske čečenske republike.
Penzionisani Robert Vorkman, koji je nekada radio u industriji prerade drveta iz Bornea, i njegova supruga Maležanka ponudili su da budu staratelji pojedinim učenicima koledža, među kojima je bio i mladi Osmajev.
“Adam je bio divan mladić. Pun života, energije, ponekad sklon nestašlucima, ali uvek pun poštovanja”, kaže Vorkman, koji danas ima 75 godina. On se seća da je Osmajev sa uživanjem pio njihovo domaće jabukovo vino, da je voleo rvanje, zbog čega je do 14. godine osvojio nekoliko nagrada u Evropi.
Voleo je i devojke, a budući da su mu džepovi uvek bili puni dolara, nije mu bilo teško da im pruvuče pažnju. “Bio je okružen devojkama. Kada je bio na poslednjoj godini koledža, ilegalno je iznajmljivao kola i vodio ih u motele”, kaže Vorkman.
Često bi se sa šoping-tura do Londona vratio sa dva-tri nova “Armanijeva” odela. Đaci iz Čečenije su voleli roštilj, i često su provodili večeri pijući votku okupljeni oko kuhinjskog stola. Ipak nikada nije bilo problema, niti nasilja. Samo su voleli da se zabavljaju, priča Vorkman.
Pošto je imao odlične ocene, Adam je upisao studije ekonomije na Univerzitetu u Bakingemu, gde je takođe ostvario izvanredne rezultate.
“Na završnoj godini koledža, Adam je sebi postavio visoke standarde i obično je uspevao da ih ispuni. On je divan i samouveren mladić. Osećam da ima veliki potencijal i odlučnost da ga iskoristi na najbolji način”, stajalo je u jednom od poslednjih izveštaja iz prestižnog "Vajklifa".
Osmajev, koji je musliman poput većine Čečena, nije ispoljavao preteranu religioznost tokom boravka u Engleskoj. Među njegovim prijateljima u "Vajklifu" bilo je i Rusa, a molio se samo kada bi imam posetio školu.
Povratak u Čečeniju
Njegov politički stav je očvrsnuo kada se vratio u Čečeniju 2001. godine. Imovinsko stanje porodice pogoršalo se kada se Adamov otac Aslanbek posvađao sa Ramzanom Kadirovom, liderom Čečenske Republike koji je uživao podršku Kremlja.Adamov otac je nakon te svađe pobegao u inostranstvo.
Adam Osmajev je, međutim, ostao u Moskvi, gde je 2007. optužen za planiranje ubistva Kadirova. Zbog nedostatka dokaza, tužba je odbačena, a Osmajev se preselio u Ukrajinu, gde je februara 2012. ponovo uhapšen, ovoga puta zbog osujećene zavere za ubistvo predsednika Putina napadom na kolonu vozila u kojoj se kretao.
Iako je njegovo izručenje Rusiji sprečio Evropski sud za ljudska prava, Adam Osmajev je zbog nezakonitog posedovanja eksploziva i prevare gotovo tri godine proveo iza rešetaka u Odesi. U oktobru prošle godine - u jeku tenzija između Moskve i Kijeva - ukrajinske vlasti su oborile optužbe za pokušaj ubistva i Adam je, uz pomoć supruge Amine Okujeve, konačno oslobođen.
Njegov sledeći korak je bilo pridruživanje jednoj od brojnih naoružanih milicija formiranih u februaru prošle godine, tokom ukrajinske revolucije protiv ruske kontrole.
Dvadeset godina po okončanju školovanja u Engleskoj, Adam Osmajev je postao veteran sukoba između sada nezavisne republike Ukrajine i ruske etničke većine.
“Da budem iskren, mislio sam da je poginuo”, kaže njegov usvojitelj Vorkman. “Tužno je zato što mislim da bi postao veoma uspešan da nije bilo rata u njegovoj zemlji.”
Od koledža do ukrajinskog fronta
Moto “Vajklif koledža”, škole koju je pohađao Osmajev već 130 godina glasi: “Hrabri i lojalni”. On sada ima nezavidnu priliku da ispuni te ciljeve, i to u najopasnijim mogućim okolnostima.Prošle nedelje, jedan od bivših učenika “Vajklif koledža” u Straudu objavio je vest da je Osmajev imenovan za šefa milicije za odbranu opkoljenog ukrajinskog grada Debaljceve, koji su napale proruske separatističke snage.
Osmajev i borci iz njegovog bataljona “Džohar Dudajev”, učestvovali su žestokim borbama i tenkovskim napadima na pruge i mreže puteve širom grada.
Osmajev je oduvek bio ambiciozan.
“Želim da budem predsednik. Predsednik Čečenije”, rekao je Osmajev jednom prilikom svojim starateljimama, dok je bio pod sigurnim okriljem “Vajklifa”.
Iako još nije dotle dogurao, Adam Osmajev je prošle nedelje unapređen u komandatna milicije međunarodnih dobrovoljačkih snaga, nakon što je njegov prethodnik Isa Munajev ubijen u borbi.
Izvor: Telegraf, Blic
http://www.pressonline.rs/svet/globus/350948/ko-je-covek-koji-je-hteo-da-ubije-putina-od-prestiznog-koledza-do-komandanta-na-ukrajinskom-frontu.html
"Putin kao tiranin iz 20. veka"
London -- Britanski šef diplomatije Filip Hamond je danas optužio ruskog predsednika Vladimira Putina da
Hamond je dodao i da ukrajinska vojska ne može da pobedi rusku, pa krvoproliće može da se okonča jedino političkim rešenjem.
"Taj čovek (Putin) je poslao svoju vojsku preko granice i u 21. veku okupirao teritoriju druge zemlje poput nekog tiranina iz 20. veka. Civilizovane zemlje se tako ne ponašaju", rekao je Hamond u izjavi za "Skaj NJuz".
On je ipak dodao da ukrajinska vojska ne može da pobedi rusku na bojnom polju i da krvoproliće može da bude okončano samo pomoću političkog rešenja.
"Ukrajinci ne mogu da pobede rusku vojsku, to nije praktičan predlog. Mora da postoji političko rešenje", rekao je britanski šef diplomatije.
Hamond je istakao da Britanija ne planira da naoružava ukrajinske snage, ali je snažno podržao produženje sankcija Evropske unije protiv Rusije.
U kombinaciji sa naglim padom cene nafte na svetskom tržištu, sankcije značajno utiču na rusku privredu, što će primorati Putina da okonča svoje "inostrane avanture", naveo je britanski zvaničnik.
On je dodao i da Rusija mora da se povuče sa Krima, poluostrva na Crnom moru koji se u martu 2014. godine pripojio Rusiji, i da mora da počne da poštuje međunarodno pravo.
Rusija negira navode Zapada i Ukrajine da aktivno podržava proruske snage na istoku Ukrajine time što šalje svoju vojsku i oružje na to područje.
Lideri Rusije, Ukrajine, Nemačke i Francuske - članica tzv. Normandijskog kvarteta, trebalo bi danas da razgovaraju telefonom o rešavanju ukrajinske krize i novim mirovnim inicijativama, čiji se detalji ne saopštavaju.
Razgovor Vladimira Putina, Petra Porošenka, Angele Merkel i Fransoa Olanda, dogovoren je i najavljen tokom posete Olanda i Merkelove Moskvi u petak.
Posle sastanka lidera Francuske, Nemačke i Rusije u petak, iz Kremlja je saopšteno da se priprema mogući zajednički dokument o rešavanju krize u koji bi bili uključeni predlozi Putina i Porošenka, usmeren na implementaciju dogovora iz Minska.
"Taj čovek (Putin) je poslao svoju vojsku preko granice i u 21. veku okupirao teritoriju druge zemlje poput nekog tiranina iz 20. veka. Civilizovane zemlje se tako ne ponašaju", rekao je Hamond u izjavi za "Skaj NJuz".
On je ipak dodao da ukrajinska vojska ne može da pobedi rusku na bojnom polju i da krvoproliće može da bude okončano samo pomoću političkog rešenja.
"Ukrajinci ne mogu da pobede rusku vojsku, to nije praktičan predlog. Mora da postoji političko rešenje", rekao je britanski šef diplomatije.
Hamond je istakao da Britanija ne planira da naoružava ukrajinske snage, ali je snažno podržao produženje sankcija Evropske unije protiv Rusije.
U kombinaciji sa naglim padom cene nafte na svetskom tržištu, sankcije značajno utiču na rusku privredu, što će primorati Putina da okonča svoje "inostrane avanture", naveo je britanski zvaničnik.
On je dodao i da Rusija mora da se povuče sa Krima, poluostrva na Crnom moru koji se u martu 2014. godine pripojio Rusiji, i da mora da počne da poštuje međunarodno pravo.
Rusija negira navode Zapada i Ukrajine da aktivno podržava proruske snage na istoku Ukrajine time što šalje svoju vojsku i oružje na to područje.
Lideri Rusije, Ukrajine, Nemačke i Francuske - članica tzv. Normandijskog kvarteta, trebalo bi danas da razgovaraju telefonom o rešavanju ukrajinske krize i novim mirovnim inicijativama, čiji se detalji ne saopštavaju.
Razgovor Vladimira Putina, Petra Porošenka, Angele Merkel i Fransoa Olanda, dogovoren je i najavljen tokom posete Olanda i Merkelove Moskvi u petak.
Posle sastanka lidera Francuske, Nemačke i Rusije u petak, iz Kremlja je saopšteno da se priprema mogući zajednički dokument o rešavanju krize u koji bi bili uključeni predlozi Putina i Porošenka, usmeren na implementaciju dogovora iz Minska.
http://www.b92.net/mobilni/info/955985
Grejem: Ukrajina mora biti naoružana
Američki senator Lindzi Grejem ističe da Evropa ne sme okretati leđa demokratijama koje se bore za
Lindzi Grejem je, u intervjuu bečkom dnevniku Standard, rekao da se, ako međunarodno pravo treba imati nekog smisla, ne sme dozvoliti da se takvi konflikti, kao u Ukrajini, rešavaju ruskim naoružanjem, prenosi Tanjug.
Američki kongres je, kako je objasnio, jedinstven oko toga da, iako su važni ekonomska i politička podrška Ukrajini, ona nije dovoljna.
"Sankcije protiv Rusije su ispravan put, ali, takođe, nisu dovoljne. Vreme je da se Ukrajincima isporuči defanzivno naoružanje", podvukao je Grejem.
Priznao je da to krije i rizike, ali dodaje da je najveći rizik da se okrenu leđa jednoj demokratiji koja se bori za preživljavanje i "lažovima" prepusti pobeda.
"Svet nas gleda. Moramo demokratske pokrete u svetu ohrabriti umesto da ih razočaramo", smatra američki senator.
Grejem je Evropljanima poručio da su dobri partneri i da dele iste vrednosti sa SAD, te podsetio da su ohrabrili Ukrajinu da ide tim pravcem, kao i da ne smeju sada da Kijevu okrenu leđa.
Upitan da li će SAD same Ukrajinu naoružati on je kazao da bi bio srećan ako bi se uspostavila jedna koalicija, ali je dodao da je i pristalica vodeće snage Amerike.
"Ako prednjačimo onda će nas slediti desetine. Niko neće predvoditi ako Amerika to ne bude činila", smatra Grejem.
http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/10/Svet/1824056/Grejem%3A+Ukrajina+mora+biti+naoru%C5%BEana.html
Murphy: Američka politika uspjela ograničiti utjecaj Rusije na Balkanu
MOSKVA - Chris Murphy, senator iz Demokratske stranke koji u Kongresu predstavlja Connecticut, izložio je u Njemačkom fondu Marshall rezultate svoje "inspekcije" na Balkanu. Murphy je zamjenik šefa pododbora za Europu u Senatskom odboru za međunarodna pitanja, tj. odgovoran je za formuliranje europske politike SAD-a na zakonodavnoj razini.
Ton njegovog izlaganja zvuči kao presedan u kontekstu sveukupne američke politike. U njegovoj interpretaciji vanjska politika u balkanskoj regiji izgleda kao popis manipulacija u cilju povratka SAD-a na Balkan, gdje Washington od 2001. nije provodio nikakvu koordiniranu politiku, jer s gledišta SAD-a na poluotoku nije više bilo dostojnih protivnika. Sada je, međutim, Moskva identificirana kao protivnik.
Senator se pozicionira kao "glavni stručnjak" za Balkan u SAD-u. On je otputovao iz Beograda istog dana kada je u Srbiju doputovao Vladimir Putin. Po njegovoj izjavi, "Putin je mislio da će od Srbije dobiti više u sferi vojne suradnje i računao je na Južni tok, ali zahvaljujući tome što su Srbija i druge zemlje u regiji odlučile ostati na euroatlantskom putu i potvrdile privrženost toj svojoj obvezi", spriječeno je proširenje suradnje s Rusijom.
Senator je svojim nastupom potvrdio kako je SAD prešao u napad na Rusiju gotovo na svim mjestima gdje Moskva ima svoje interese ili tradicionalno dobre pozicije.
Kao glavnu prijetnju interesima SAD-a na Balkanu Murphy je okarakterizirao ruski ideološki utjecaj koji se širi putem "moćne militarizirane propagandističke mašinerije". Po senatorovom mišljenju, tome hitno treba suprotstaviti "točne i jasne informacije", kojima će se "korigirati laž ruske medijske mašinerije".
Murphy je uvjeren da "više ne možemo živjeti u svijetu u kojem su zemlje prisiljene birati između političko-ekonomske suradnje s Rusijom ili s EU i SAD-om". Drugim riječima, Rusija nema pravo utjecati na međunarodnu politiku i SAD treba učiniti sve kako bi joj to onemogućile. Konkretno, u Srbiji je SAD spreman stvoriti situaciju u kojoj će Beograd izvana sačuvati prijateljske odnose s Rusijom, ali će ipak ući u EU. On je, doduše, priznao da će "do ulaska Srbije u EU proći mnogo vremena", ali joj je savjetovao da "na pravi način iskoristi" i uzme za primjer Hrvatsku, koja "neće stvarati prepreke Srbiji" kada zaista dođe do realizacije ulaska Beograda u "jedinstvenu europsku obitelj".
Postojeće odnose balkanskih zemalja s Europskom unijom senator shvaća kao nekakvo nasljeđe iz prošlosti, a s nepovjerenjem, pa čak i antipatijom gleda na pokušaje EU da igra svoju igru na Balkanu. Taj pokušaj Europe da se "umiješa" učinjen je upravo u trenutku kada se SAD previše posvetio Iraku i Afganistanu, oslabivši svoj utjecaj na "mlade demokracije".
Murphy smatra da je probleme s kojima se suočava regija potrebno rješavati uzimajući u obzir američke političke i ekonomske interese. Na primjer, on pozdravlja pregovore Beograda i Prištine, smatrajući apsolutnom uspjehom činjenicu što su srpske vlasti "spremne" na dijalog s Kosovom.
Polovičnost politike pojedinih vlada, pa čak i elita balkanskih država (prije svega Srbije i Crne Gore) osigurava dobru startnu poziciju za "povratak" Washingtona u regiju.
"Frapantan uspjeh je i sama činjenica što postoji privremeni sporazum po kojem srpska vlada službeno ne priznaje Kosovo, ali je spremna raditi s njim kao s ravnopravnim partnerom! Nismo mogli ni zamisliti da će se to tako brzo dogoditi. Čak ni prije pet godina. Moj osobni dojam je da je sadašnja vlada Srbije apsolutno naklonjena normalizaciji odnosa s Kosovom", izjavio je Murphy.
Obustavljanje Južnog toka senator ocjenjuje kao pobjedu SAD-a i mogućnost diktiranja svojih uvjeta u energetskoj igri u regiji.
"Bio sam u Bugarskoj sa senatorom McCainom onog dana kad je zamrznut projekt, i također sam želio priopćiti vladi Srbije kako mi je drago što se taj projekt ne razvija. Nije, međutim, dovoljno da se SAD protivi Južnom toku, treba i ponuditi alternativu, i to je prirodno. Alternativu SAD vidi u tekućem prirodnom plinu, tj. u njegovom potencijalnom izvozu iz SAD-a. Za dopremanje ukapljenog prirodnog plina u regiji potrebna je odgovarajuća infrastruktura. Potreban je novi terminal o kojem se govori u Hrvatskoj", rekao je senator.
Smjenu vlasti u Grčkoj Murphy je okarakterizirao kao "samo još jedan povod za uspostavljanje vodeće uloge SAD-a, EU i NATO-a" u regiji. "Točno je da se situacija tamo mijenja i da može utjecati na cijelu Južnu Europu. NATO treba biti otvoren za nove članice i olakšati im pristupanje, a ne im stvarati probleme", rekao je Murphy.
Senator se pozicionira kao "glavni stručnjak" za Balkan u SAD-u. On je otputovao iz Beograda istog dana kada je u Srbiju doputovao Vladimir Putin. Po njegovoj izjavi, "Putin je mislio da će od Srbije dobiti više u sferi vojne suradnje i računao je na Južni tok, ali zahvaljujući tome što su Srbija i druge zemlje u regiji odlučile ostati na euroatlantskom putu i potvrdile privrženost toj svojoj obvezi", spriječeno je proširenje suradnje s Rusijom.
Senator je svojim nastupom potvrdio kako je SAD prešao u napad na Rusiju gotovo na svim mjestima gdje Moskva ima svoje interese ili tradicionalno dobre pozicije.
Kao glavnu prijetnju interesima SAD-a na Balkanu Murphy je okarakterizirao ruski ideološki utjecaj koji se širi putem "moćne militarizirane propagandističke mašinerije". Po senatorovom mišljenju, tome hitno treba suprotstaviti "točne i jasne informacije", kojima će se "korigirati laž ruske medijske mašinerije".
Murphy je uvjeren da "više ne možemo živjeti u svijetu u kojem su zemlje prisiljene birati između političko-ekonomske suradnje s Rusijom ili s EU i SAD-om". Drugim riječima, Rusija nema pravo utjecati na međunarodnu politiku i SAD treba učiniti sve kako bi joj to onemogućile. Konkretno, u Srbiji je SAD spreman stvoriti situaciju u kojoj će Beograd izvana sačuvati prijateljske odnose s Rusijom, ali će ipak ući u EU. On je, doduše, priznao da će "do ulaska Srbije u EU proći mnogo vremena", ali joj je savjetovao da "na pravi način iskoristi" i uzme za primjer Hrvatsku, koja "neće stvarati prepreke Srbiji" kada zaista dođe do realizacije ulaska Beograda u "jedinstvenu europsku obitelj".
Postojeće odnose balkanskih zemalja s Europskom unijom senator shvaća kao nekakvo nasljeđe iz prošlosti, a s nepovjerenjem, pa čak i antipatijom gleda na pokušaje EU da igra svoju igru na Balkanu. Taj pokušaj Europe da se "umiješa" učinjen je upravo u trenutku kada se SAD previše posvetio Iraku i Afganistanu, oslabivši svoj utjecaj na "mlade demokracije".
Murphy smatra da je probleme s kojima se suočava regija potrebno rješavati uzimajući u obzir američke političke i ekonomske interese. Na primjer, on pozdravlja pregovore Beograda i Prištine, smatrajući apsolutnom uspjehom činjenicu što su srpske vlasti "spremne" na dijalog s Kosovom.
Polovičnost politike pojedinih vlada, pa čak i elita balkanskih država (prije svega Srbije i Crne Gore) osigurava dobru startnu poziciju za "povratak" Washingtona u regiju.
"Frapantan uspjeh je i sama činjenica što postoji privremeni sporazum po kojem srpska vlada službeno ne priznaje Kosovo, ali je spremna raditi s njim kao s ravnopravnim partnerom! Nismo mogli ni zamisliti da će se to tako brzo dogoditi. Čak ni prije pet godina. Moj osobni dojam je da je sadašnja vlada Srbije apsolutno naklonjena normalizaciji odnosa s Kosovom", izjavio je Murphy.
Obustavljanje Južnog toka senator ocjenjuje kao pobjedu SAD-a i mogućnost diktiranja svojih uvjeta u energetskoj igri u regiji.
"Bio sam u Bugarskoj sa senatorom McCainom onog dana kad je zamrznut projekt, i također sam želio priopćiti vladi Srbije kako mi je drago što se taj projekt ne razvija. Nije, međutim, dovoljno da se SAD protivi Južnom toku, treba i ponuditi alternativu, i to je prirodno. Alternativu SAD vidi u tekućem prirodnom plinu, tj. u njegovom potencijalnom izvozu iz SAD-a. Za dopremanje ukapljenog prirodnog plina u regiji potrebna je odgovarajuća infrastruktura. Potreban je novi terminal o kojem se govori u Hrvatskoj", rekao je senator.
Smjenu vlasti u Grčkoj Murphy je okarakterizirao kao "samo još jedan povod za uspostavljanje vodeće uloge SAD-a, EU i NATO-a" u regiji. "Točno je da se situacija tamo mijenja i da može utjecati na cijelu Južnu Europu. NATO treba biti otvoren za nove članice i olakšati im pristupanje, a ne im stvarati probleme", rekao je Murphy.
Rusija je protiv američke dominacije u svijetu
Govoreći o Makedoniji, senator je naglasio da SAD može "izvršiti pritisak na Makedoniju kako bi se vratila na pravi put", i da se "vodeća uloga SAD-a mora aktivnije koristiti u rješavanju njezinog spora s Grčkom".
"Da, Makedonija je spremna za ulazak u NATO, možda čak i više nego Crna Gora. Točno je da su to male zemlje, i da one neznatno povećavaju potencijal NATO-a, ali mislim da je svima jasno kako Makedonija neće ući u NATO dok god se ne riješi spor oko njezinog imena", izjavio je Murphy i rezimirao razgovor o Grčkoj i Makedoniji time da "State Department najbolje zna što tamo treba raditi".
"Želim da ovdje svi shvate jedno: Rusija neće 'ispariti', ona će nastaviti vršiti pritisak i sondirati situaciju. Oni su u Crnoj Gori nudili (i to je javna informacija) ugovor o novoj vojno-pomorskoj bazi na primorju vrijedan nekoliko milijardi. Zemlja koja ima toliko ekonomskih poteškoća teško može odbiti takvu ponudu. A oni su odbili, rekli su "ne". I to je dosljedno, jer žele biti dio NATO-a i EU", uvjeren je Murphy.
Senator je svojim nastupom potvrdio kako je SAD prešao u napad na Rusiju gotovo na svim mjestima gdje Moskva ima svoje interese ili tradicionalno dobre pozicije. Polovičnost politike pojedinih vlada, pa čak i elita balkanskih država (prije svega Srbije i Crne Gore) osigurava dobru startnu poziciju za "povratak" Washingtona u regiju.
http://rs.seebiz.eu/murphy-americka-politika-uspjela-ograniciti-utjecaj-rusije-na-balkanu/ar-104851/
PUTIN MERKELOVOJ: Niste pobedili 1915. malu Srbiju, pa nećete ni sada veliku Rusiju!
U pregovorima o mirovnom ređenju krize u Ukrajini koja sve ozbiljnije preti da ceo svet gurne u novi veliki rat, predsednik Ruske Federacije Vladimir Putin je na sto ispred kancelarke Nemačke Angele Merkel kao svoj važan argument izvadio Srbe i Srbiju!
Kako prenosi “Informer” Putin se tokom razgovora sa francuskim šefom države Fransoa Olandom i kancelarkom Nemačke u jednom trenutku direktno obratio Angeli Merkel i rekao:
– Vi Nemci niste pobedili malu Srbiju 1915. godine, pa nećete ni slomiti veliku Rusiju 2015. godine!
Ruski predsednik je Merkelovoj i Olandu rekao da je sve ovo što se radi Rusima u Ukrajini već viđeno na primeru Srba u Bosni, Hrvatskoj i na Kosovu.
http://www.pressonline.rs/svet/globus/350958/putin-merkelovoj-niste-pobedili-1915-malu-srbiju-pa-necete-ni-sada-veliku-rusiju.html
Ponavljajući hladnoratovsku politiku obuzdavanja Moskve, Vašington previđa činjenicu da svet nije isti kao
pre pola veka. – Moguć recept za rešenje krize u Ukrajini: garantovanje neutralnog statusa zemlje
Šta će Ukrajini doneti ubrzana diplomatska aktivnost Angele Merkel i Fransoa Olanda, koji su tokom dva dana održali maratonske sastanke s Vladimirom Putinom i Petrom Porošenkom, donekle će biti jasno danas. Za nedelju je, naime, dogovoren telefonski razgovor lidera Ukrajine, Rusije, Nemačke i Francuske (takozvana Normandijska grupa) u kojem će se razgovarati o predlogu nemačko-francuskog dvojca za rešavanje krvoprolića u kojem je dosad poginulo više od 5.000 ljudi. Iako među evropskim političarima postoje različita tumačenja događaja u Ukrajini čini se da je konfrontacija s Rusijom ipak najvećim delom ohrabrivana iz Vašingtona dok je Stari kontinent u najvećoj meri u toj utakmici bio kolateralna šteta.
Kada neki budući istoričari, međutim, jednog dana budu analizirali krizu u odnosima Istoka i Zapada, čiji smo danas svedoci, ključno pitanje će biti kada je ona u stvari počela. Da li se prelomni trenutak odigrao kada je Viktor Janukovič odbio da potpiše sporazum o pridruživanju s Evropskom unijom, momenat smene vlasti u Kijevu ili ruske aneksije Krima? Stratezi i politički analitičari na različite načine tumače najveću konfrontaciju Vašingtona i Moskve u novijoj istoriji. Za neke je rat već počeo i samo se čeka potezanje nuklearnog arsenala, dok drugi u novonastaloj krizi vide tek pojavni oblik procesa menjanja koncentracije globalne moći. Nova mirovna inicijativa Angele Merkel i Fransoa Olanda pokušava da predupredi ponavljanje jednog ne tako davnog neprijateljstva čiji su glavni protagonisti takođe bili Rusija i Amerika, a posledice je osećao ceo svet.
Paralele s Hladnim ratom iskrsavaju i već negde na početku ukrajinske krize američki predsednik Barak Obama se založio za dugoročnu politiku prema Kremlju koja nije ništa drugo do hladnoratovska politika obuzdavanja (containment).
Da je živ Džordž Kenan ili gospodin Iks – kako je ovaj američki diplomata 1947. potpisao članak u „Forin afersu” o tome kakva treba da bude politika SAD prema SSSR-u – danas bi zadovoljno trljao ruke.
„Glavni element svake američke politike prema Sovjetskom Savezu mora da bude dugoročno, strpljivo, ali odlučno i budno obuzdavanje svih ruskih ekspanzionističkih težnji”, napisao je Kenan u tekstu koji će postati jevanđelje Hladnog rata.
Članak je postao senzacija u Americi, a izraz „obuzdavanje” ušao je u leksikone hladnoratovskih fenomena. Administracija predsednika Harija Trumana odmah je prigrlila Kenanovu (inače kasnije bio ambasador u Beogradu) političku filozofiju i u narednih nekoliko godina nastojala da „obuzda” sovjetsku ekspanziju na više načina, uključujući i osnivanje NATO-a 1949, dok je istovremeno Moskva poslovično ignorisana u sistemu međunarodnih odnosa.
Bezmalo sedam decenija kasnije nema velike razlike između politike Bele kuće prema Rusiji. Američki mediji su preneli, pozivajući se na obaveštene izvore, da Obama, čak i kada bi došlo do zadovoljavajućeg rešenja ukrajinske krize, nikada neće imati konstruktivan odnos s Vladimirom Putinom. Ostatak predsedničkog mandata će, piše „Njujork tajms”, provesti „u nastojanju da minimalizuje neprilike koje bi Putin mogao da izazove, da sačuva onoliko sporadične komunikacije koliko se da sačuvati, a da u drugim okolnostima ignoriše gospodara Kremlja”.
Putin je u javnom obraćanju ruskim diplomatama rekao da ukrajinska kriza pokazuje da SAD nastavljaju hladnoratovsku politiku obuzdavanja, ali da Moskva ipak neće zalediti odnose s Vašingtonom.
„Uvek smo težili da budemo predvidivi partneri. Spremni smo za konstruktivan dijalog, ali na ravnopravnoj osnovi”, naglasio je Putin, rekavši da Rusija ipak nije zainteresovana za učešće u inicijativama u kojima se ne uvažava njen glas.
Razumevanje „novog” hladnog rata, kako se sve češće naziva trenutna kriza, nemoguće je bez upoređivanja s tokom onog prvog, „pravog”. Pad Berlinskog zida označio je labavljenje hladnoratovske surevnjivosti, a na Malti je upriličen susret Džordža Buša i Mihaila Gorbačova gde su deklarativno zakopali ratne sekire. Dogovoreno je i da Sovjetski Savez neće intervenisati u istočnoevropskim zemljama kako bi u njima sačuvao komunističke režime, a Amerika se zauzvrat obavezala da neće zloupotrebiti sporazum.
Džentlmenski dogovor je pogažen kada je za vreme administracije Bila Klintona došlo do ubrzanog proširenja NATO-a na istočnu Evropu. Na iscrtavanje novog svetskog poretka dolaskom Alijanse u rusko dvorište reagovao je i Džordž Kenan (isti onaj koji se smatra ocem doktrine obuzdavanja SSSR-a), upozoravajući na potencijalno opasne scenarije – koji se danas ostvaruju.
Stoga bi bilo pogrešno uzroke ukrajinske krize tražiti u Majdanu ili aneksiji Krima. Klica trenutne konfrontacije SAD i Rusije, nazivala se ona novim hladnim ratom ili nekako drugačije, posejana je prodorom NATO-a na istok.
I pored mnogih sličnosti, još je više razlika između ove krize i one od pre pola veka, pa je utoliko teže naslutiti dalje posledice dešavanja u Ukrajini.
Najpre, Rusija nije isto što i Sovjetski Savez. Osim manjka ljudstva i teritorije, mnogi nekadašnji sovjetski sateliti su sada prišli drugoj orbiti. Zemlje nekadašnjeg Istočnog bloka mahom su postale članice NATO-a i Evropske unije. Estonija, Letonija, Litvanija, Poljska, Češka, Slovačka, Mađarska, Rumunija, Bugarska formiraju maltene neprekinut niz članica Severnoatlantskog pakta u neposrednom komšiluku Ruske Federacije. Ekonomska slabost Moskve izbila je na videlo zbog sankcija SAD i EU, ali i pada cena energenata na svetskom tržištu. Uprkos ogromnim prirodnim bogatstvima i solidno kvalifikovanoj radnoj snazi, Rusija se našla u situaciji da njena celokupna privreda zavisi od izvoza nafte i gasa. Toga je Zapad svestan i upravo su to karte na koje će igrati radi što većeg „obuzdavanja” Kremlja.
Svet se u međuvremenu promenio i za razliku od hladnoratovske situacije Moskva danas ipak ima i druge opcije. Okretanje Kini i istočnim partnerima uveliko je u toku i biće dodatno pojačano ukoliko EU i SAD nastave s politikom sankcija. Od takvog razvoja događaja najviše koristi će na kraju imati Kina. Već se pokazalo da u ruskom partneru pre svega vide izvor sirovina za snabdevanje svoje zahuktale privrede.
Politika obuzdavanja Moskve nije izvodljiva kao u vreme Hladnog rata, i zbog toga što je Rusija u većoj meri nego SSSR američki partner u nizu međunarodnih žarišta. Rešavanje otvorenih pitanja u Siriji, Iranu ili Avganistanu nije moguće bez zajedničkog delovanja, a „obuzdavanje” se po svemu sudeći neće odnositi ni na pitanja nuklearne bezbednosti.
Trenutna situacija izgleda turobno i nimalo obećavajuće, ali opora je istina da bi mogla biti i gora. Da bi se izbegao otvoreni sukob u koji bi bila uvučena cela planeta, jedan od najuglednijih američkih intelektualaca Džon Miršajmer predlaže rešenje: Skloniti sa stola sve ponude za članstvo Ukrajine u NATO ili EU i od nje napraviti neutralnu graničnu zemlju.
Za takav put potrebna je spremnost Vašingtona u čijim su rukama jače karte, dok sa NATO-om pred vratima Moskva nema mnogo prostora za manevar. I ne bi bio prvi put. Predsednik Ronald Regan, koji je rečenicom „Mi pobedimo, oni izgube” jezgrovito objasnio šta misli o odnosima Amerike i SSSR, pristao je 1986. na susret s Mihailom Gorbačovim – na pola puta, u Rejkjaviku. Dvojica lidera su tada napravili istorijski napredak da su oba poverovala da su zauvek stavili tačku na Hladni rat.
Dragan Vukotić
http://www.politika.rs/rubrike/Tema-nedelje/Evropa-izmedju-hladnog-i-pravog-rata/Velika-raskrsnica-za-Ukrajinu-i-svet.lt.html
Niske globalne cene nafte zlatna su prilika za Evropsku uniju da razradi plan formiranja energetske unije, s ciljem da smanji energetsku zavisnost od Rusije.
– Vi Nemci niste pobedili malu Srbiju 1915. godine, pa nećete ni slomiti veliku Rusiju 2015. godine!
Ruski predsednik je Merkelovoj i Olandu rekao da je sve ovo što se radi Rusima u Ukrajini već viđeno na primeru Srba u Bosni, Hrvatskoj i na Kosovu.
http://www.pressonline.rs/svet/globus/350958/putin-merkelovoj-niste-pobedili-1915-malu-srbiju-pa-necete-ni-sada-veliku-rusiju.html
Velika raskrsnica za Ukrajinu i svet
 |
| Ukrajinski borac pored ruševina u okolini Donjecka Foto Rojters |
pre pola veka. – Moguć recept za rešenje krize u Ukrajini: garantovanje neutralnog statusa zemlje
Šta će Ukrajini doneti ubrzana diplomatska aktivnost Angele Merkel i Fransoa Olanda, koji su tokom dva dana održali maratonske sastanke s Vladimirom Putinom i Petrom Porošenkom, donekle će biti jasno danas. Za nedelju je, naime, dogovoren telefonski razgovor lidera Ukrajine, Rusije, Nemačke i Francuske (takozvana Normandijska grupa) u kojem će se razgovarati o predlogu nemačko-francuskog dvojca za rešavanje krvoprolića u kojem je dosad poginulo više od 5.000 ljudi. Iako među evropskim političarima postoje različita tumačenja događaja u Ukrajini čini se da je konfrontacija s Rusijom ipak najvećim delom ohrabrivana iz Vašingtona dok je Stari kontinent u najvećoj meri u toj utakmici bio kolateralna šteta.
Kada neki budući istoričari, međutim, jednog dana budu analizirali krizu u odnosima Istoka i Zapada, čiji smo danas svedoci, ključno pitanje će biti kada je ona u stvari počela. Da li se prelomni trenutak odigrao kada je Viktor Janukovič odbio da potpiše sporazum o pridruživanju s Evropskom unijom, momenat smene vlasti u Kijevu ili ruske aneksije Krima? Stratezi i politički analitičari na različite načine tumače najveću konfrontaciju Vašingtona i Moskve u novijoj istoriji. Za neke je rat već počeo i samo se čeka potezanje nuklearnog arsenala, dok drugi u novonastaloj krizi vide tek pojavni oblik procesa menjanja koncentracije globalne moći. Nova mirovna inicijativa Angele Merkel i Fransoa Olanda pokušava da predupredi ponavljanje jednog ne tako davnog neprijateljstva čiji su glavni protagonisti takođe bili Rusija i Amerika, a posledice je osećao ceo svet.
Paralele s Hladnim ratom iskrsavaju i već negde na početku ukrajinske krize američki predsednik Barak Obama se založio za dugoročnu politiku prema Kremlju koja nije ništa drugo do hladnoratovska politika obuzdavanja (containment).
Da je živ Džordž Kenan ili gospodin Iks – kako je ovaj američki diplomata 1947. potpisao članak u „Forin afersu” o tome kakva treba da bude politika SAD prema SSSR-u – danas bi zadovoljno trljao ruke.
„Glavni element svake američke politike prema Sovjetskom Savezu mora da bude dugoročno, strpljivo, ali odlučno i budno obuzdavanje svih ruskih ekspanzionističkih težnji”, napisao je Kenan u tekstu koji će postati jevanđelje Hladnog rata.
Članak je postao senzacija u Americi, a izraz „obuzdavanje” ušao je u leksikone hladnoratovskih fenomena. Administracija predsednika Harija Trumana odmah je prigrlila Kenanovu (inače kasnije bio ambasador u Beogradu) političku filozofiju i u narednih nekoliko godina nastojala da „obuzda” sovjetsku ekspanziju na više načina, uključujući i osnivanje NATO-a 1949, dok je istovremeno Moskva poslovično ignorisana u sistemu međunarodnih odnosa.
Bezmalo sedam decenija kasnije nema velike razlike između politike Bele kuće prema Rusiji. Američki mediji su preneli, pozivajući se na obaveštene izvore, da Obama, čak i kada bi došlo do zadovoljavajućeg rešenja ukrajinske krize, nikada neće imati konstruktivan odnos s Vladimirom Putinom. Ostatak predsedničkog mandata će, piše „Njujork tajms”, provesti „u nastojanju da minimalizuje neprilike koje bi Putin mogao da izazove, da sačuva onoliko sporadične komunikacije koliko se da sačuvati, a da u drugim okolnostima ignoriše gospodara Kremlja”.
Putin je u javnom obraćanju ruskim diplomatama rekao da ukrajinska kriza pokazuje da SAD nastavljaju hladnoratovsku politiku obuzdavanja, ali da Moskva ipak neće zalediti odnose s Vašingtonom.
„Uvek smo težili da budemo predvidivi partneri. Spremni smo za konstruktivan dijalog, ali na ravnopravnoj osnovi”, naglasio je Putin, rekavši da Rusija ipak nije zainteresovana za učešće u inicijativama u kojima se ne uvažava njen glas.
Razumevanje „novog” hladnog rata, kako se sve češće naziva trenutna kriza, nemoguće je bez upoređivanja s tokom onog prvog, „pravog”. Pad Berlinskog zida označio je labavljenje hladnoratovske surevnjivosti, a na Malti je upriličen susret Džordža Buša i Mihaila Gorbačova gde su deklarativno zakopali ratne sekire. Dogovoreno je i da Sovjetski Savez neće intervenisati u istočnoevropskim zemljama kako bi u njima sačuvao komunističke režime, a Amerika se zauzvrat obavezala da neće zloupotrebiti sporazum.
Džentlmenski dogovor je pogažen kada je za vreme administracije Bila Klintona došlo do ubrzanog proširenja NATO-a na istočnu Evropu. Na iscrtavanje novog svetskog poretka dolaskom Alijanse u rusko dvorište reagovao je i Džordž Kenan (isti onaj koji se smatra ocem doktrine obuzdavanja SSSR-a), upozoravajući na potencijalno opasne scenarije – koji se danas ostvaruju.
Stoga bi bilo pogrešno uzroke ukrajinske krize tražiti u Majdanu ili aneksiji Krima. Klica trenutne konfrontacije SAD i Rusije, nazivala se ona novim hladnim ratom ili nekako drugačije, posejana je prodorom NATO-a na istok.
I pored mnogih sličnosti, još je više razlika između ove krize i one od pre pola veka, pa je utoliko teže naslutiti dalje posledice dešavanja u Ukrajini.
Najpre, Rusija nije isto što i Sovjetski Savez. Osim manjka ljudstva i teritorije, mnogi nekadašnji sovjetski sateliti su sada prišli drugoj orbiti. Zemlje nekadašnjeg Istočnog bloka mahom su postale članice NATO-a i Evropske unije. Estonija, Letonija, Litvanija, Poljska, Češka, Slovačka, Mađarska, Rumunija, Bugarska formiraju maltene neprekinut niz članica Severnoatlantskog pakta u neposrednom komšiluku Ruske Federacije. Ekonomska slabost Moskve izbila je na videlo zbog sankcija SAD i EU, ali i pada cena energenata na svetskom tržištu. Uprkos ogromnim prirodnim bogatstvima i solidno kvalifikovanoj radnoj snazi, Rusija se našla u situaciji da njena celokupna privreda zavisi od izvoza nafte i gasa. Toga je Zapad svestan i upravo su to karte na koje će igrati radi što većeg „obuzdavanja” Kremlja.
Svet se u međuvremenu promenio i za razliku od hladnoratovske situacije Moskva danas ipak ima i druge opcije. Okretanje Kini i istočnim partnerima uveliko je u toku i biće dodatno pojačano ukoliko EU i SAD nastave s politikom sankcija. Od takvog razvoja događaja najviše koristi će na kraju imati Kina. Već se pokazalo da u ruskom partneru pre svega vide izvor sirovina za snabdevanje svoje zahuktale privrede.
Politika obuzdavanja Moskve nije izvodljiva kao u vreme Hladnog rata, i zbog toga što je Rusija u većoj meri nego SSSR američki partner u nizu međunarodnih žarišta. Rešavanje otvorenih pitanja u Siriji, Iranu ili Avganistanu nije moguće bez zajedničkog delovanja, a „obuzdavanje” se po svemu sudeći neće odnositi ni na pitanja nuklearne bezbednosti.
Trenutna situacija izgleda turobno i nimalo obećavajuće, ali opora je istina da bi mogla biti i gora. Da bi se izbegao otvoreni sukob u koji bi bila uvučena cela planeta, jedan od najuglednijih američkih intelektualaca Džon Miršajmer predlaže rešenje: Skloniti sa stola sve ponude za članstvo Ukrajine u NATO ili EU i od nje napraviti neutralnu graničnu zemlju.
Za takav put potrebna je spremnost Vašingtona u čijim su rukama jače karte, dok sa NATO-om pred vratima Moskva nema mnogo prostora za manevar. I ne bi bio prvi put. Predsednik Ronald Regan, koji je rečenicom „Mi pobedimo, oni izgube” jezgrovito objasnio šta misli o odnosima Amerike i SSSR, pristao je 1986. na susret s Mihailom Gorbačovim – na pola puta, u Rejkjaviku. Dvojica lidera su tada napravili istorijski napredak da su oba poverovala da su zauvek stavili tačku na Hladni rat.
Dragan Vukotić
http://www.politika.rs/rubrike/Tema-nedelje/Evropa-izmedju-hladnog-i-pravog-rata/Velika-raskrsnica-za-Ukrajinu-i-svet.lt.html
EU pokušava da se otrgne iz energetskog zagrljaja Rusije
Niske globalne cene nafte zlatna su prilika za Evropsku uniju da razradi plan formiranja energetske unije, s ciljem da smanji energetsku zavisnost od Rusije.
To je izjavio potpredsednik Evropske komisije, komesar za energetiku, Maroš Šefčovič.
"Treba da iskoristimo ovaj period sa niskim cenama nafte i gasa kao zlatnu priliku za izmenu naše energetske politike", rekao je Šefčovič, dodajući da će Komisija do kraja meseca izneti nove predloge na tom polju, prenosi agencija Frans pres.
Plan Komisije uključuje pet "stubova" energetske politike u 28 zemalja EU: smanjenje emisije štetnih gasova, ulaganje u tehnologiju, unapređenje energetske efikasnosti, razvoj jedinstvenog evropskog energetskog tržišta i diversifikacija dostave energije.
Ključni element plana je, kako je naveo, smanjenje zavisnosti Evrope od nafte i gasa iz Rusije u vreme rastućih tenzija između istoka i zapada zbog krize u Ukrajini.
EU je najveći klijent ruskog energetskog giganta Gasproma van Rusije, a veliki deo ruskog gasa u Evropu stiže preko Ukrajine. EU i SAD su Moskvi uvele niz sankcija zbog njenog stava o Ukrajini, ali je uticaj tih sankcija na izvoz ruskih energenata zanemarljiv, zbog velike zavisnosti EU od njih, konstatuje Frans pres.
http://novaekonomija.rs/sr/vesti-iz-sveta/eu-pokušava-da-se-otrgne-iz-energetskog-zagrljaja-rusije
Vaš prijatelj je naš neprijatelj
 |
| Ilustracija Novica Kocić |
Glasovi koji ukazuju na ispravnost postupaka druge strane su maltene potpuno isključeni iz američke javne debate o ukrajinskoj krizi
Etiketiranje „unutrašnjih neprijatelja”, omiljena hladnoratovska metoda obračuna s neistomišljenicima u Rusiji i Americi, kao da se ovih dana ponovo vraća na mala vrata. Liniju podele iscrtava ukrajinska kriza i u oba društva je maltene nemoguće čuti glasove koji ustaju protiv zvaničnih politika svojih vlada. Da ni stručnost i znanje nisu sigurna brana pred naletom diskvalifikacija, na svojoj koži je pre nekoliko dana osetio verovatno najveći savremeni američki poznavalac Rusije Stiven Koen.
Afera vuče korene još od pre dve godine kada su Koen i njegova supruga Katrina van den Huvel (urednica magazina „Nejšn”) započeli pregovore s Udruženjem za slovenske, istočnoevropske i evroazijske studije o mogućnostima finansiranja studijskih programa.
Imućni par je naime bio spreman da pokloni nešto više od 400.000 dolara za podršku projektima iz ovih oblasti, a suma je popunila prazninu koja je nastala nakon što je prestalo finansiranje iz fondova Stejt departmenta.
Do problema je međutim došlo kada su donatori naglasili da bi stipendija koju finansiraju trebalo da nosi ime profesora Koena. Činjenica da je vodeći stručnjak iz date oblasti s karijerom na najprestižnijim univerzitetima nije bio dovoljna preporuka, već je njegovo ime dovedeno u pitanje zbog javnih nastupa u kojima kritikuje američku spoljnu politiku, naročito u Ukrajini.
Sukob koji je već duže vreme tinjao unutar akademske zajednice, izašao je u javnost kada je bračni par Koen – Van den Huvel odustao od ponude. I pre izbijanja afere u javnim diskusijama o ukrajinskoj krizi bio je upadljiv izostanak profesora Koena. Na to je i sam više puta skretao pažnju u manje uticajnim alternativnim medijima, budući da su mu vodeće televizijske i novinske kuće uglavnom uskraćivale prostor.Čak i sporadični nastupi u kojima je nalazio zamerke politici Zapada u Ukrajini pribavili su mu epitet ruskog čoveka ili „Putinove američke ulizice” kako ga je opisao časopis „Nju ripablik”.
Slučaj univerzitetskog profesora ipak nije usamljen, a sličan tretman prolaze i mnogo veći igrači. Početom godine pojavile su se spekulacije da bi ulogu posrednika između Kremlja i Bele kuće mogao da odigra doajen američke diplomatije Henri Kisindžer. Iako se, navodno, računa na njegove dobre kontakte u Kremlju primetno je njegovo izostajanje iz javne debate o ukrajinskoj krizi. Kisindžer je doduše prošle godine u komentaru u „Vašington postu” izneo svoje viđenje nove konfrontacije i naglasio da „demonizacija Vladimira Putina nije politika nego samo alibi za njen nedostatak”. Pojedini analitičari smatraju da mu je takav stav obezbedio ekskomunikaciju iz diskusije o odnosima s Moskvom.
Filtriranje podobnih komentatora odavno je rasprostranjena pojava i u ruskim medijima. Gotovo da je nemoguće pronaći tekstove ili emisije u kojima se kritikuje politika Kremlja, a oni koji se usude da krenu tim putem rizikuju da budu proglašeni izdajnicima i stranim plaćenicima.
Ovakvi trendovi su samo pojavni oblici širih društvenih narativa koji dominiraju u obe zemlje. U Rusiji se spoljnopolitička pretnja koristi da bi se nadomestili svi nedostaci u unutrašnjem vođenju države. Zemlja je oslabljena ogromnom korupcijom i ubrzanim siromašenjem neprivilegovanih slojeva pa se opasnost od Zapada kapitalizuje kako bi se neutralisala unutrašnja nezadovoljstva. Slično hladnoratovskoj propagandi kada je za sve nedaće okrivljivan neprijateljski spoljni faktor.
Gotovo identičan fenomen oblikuje američko javno mnjenje. Veliki deo građana SAD zaista veruje u „izuzetnost” svoje zemlje, kao i da su njene akcije protiv Moskve u suštini opravdane.
Istorijske okolnosti su sada ipak drugačije nego pre pola veka. Unipolarni svet koji se izrodio iz Hladnog ratapolako ali sigurno postaje relikt prošlosti. Novonastala situacija proizvodi varnice koje potresaju moderni svet, ocenjuju pojedini autori. Amerika ne prihvata činjenicu da više ne stoji tako visoko iznad svih ostalih, a neki novi džinovi koji se uspravljaju traže svoje mesto pod suncem. Prvi put u istoriji zemlje „s periferije” insistiraju da su jednake sa Zapadom, a da njihove vrednosti nisu ništa manje važne nego one koje zagovara zapadna civilizacija. Kako to definiše američki sajt „Salon”, nekada neprikosnoveni centri moći odbijaju da prihvate multipolarni svet u kojem modernizovati se ne znači postati više nalik Zapadu.
D. Vukotić
http://www.politika.rs/rubrike/Tema-nedelje/Evropa-izmedju-hladnog-i-pravog-rata/Vas-prijatelj-je-nas-neprijatelj.lt.html
Niko ne želi da udomi medvede alkoholičare
Borci za prava životinja pokušavaju da spasu dva slepa medveda alkoholičara iz Rusije, budući da su evropski azili odbili da ih udome.
Dve životinje koje žive ispred Patskhu – Guria restorana u Sočiju zatvorene su u male kaveze duže od 20 godina, a njihovo zdravlje je ugroženo jer ih gosti redovno hrane brzom hranom i daju im alkohol.
Ana Kogan, osnivač Fondacije Big Hearts kaže da su medvedi postali alkoholičari zbog nebrige vlasnika i da će teško naći novi dom.
"Možete rizikovati i staviti ih na program odvikavanja, ali ne možete biti sigurni da će preživeti tretman", kaže ona.
Iako je kontaktirala brojne azile u Evropi, svi su odbili da ih prihvate upravo zbog alkoholizma. "Skupo je brinuti o medvedima u takvom stanju, a mnoge zemlje jednostavno nemaju sredstava za tako nešto", objašnjava ona.
http://www.021.rs/Zivot/Ljubimci/Niko-ne-zeli-da-udomi-medvede-alkoholicare.html
Afera vuče korene još od pre dve godine kada su Koen i njegova supruga Katrina van den Huvel (urednica magazina „Nejšn”) započeli pregovore s Udruženjem za slovenske, istočnoevropske i evroazijske studije o mogućnostima finansiranja studijskih programa.
Imućni par je naime bio spreman da pokloni nešto više od 400.000 dolara za podršku projektima iz ovih oblasti, a suma je popunila prazninu koja je nastala nakon što je prestalo finansiranje iz fondova Stejt departmenta.
Do problema je međutim došlo kada su donatori naglasili da bi stipendija koju finansiraju trebalo da nosi ime profesora Koena. Činjenica da je vodeći stručnjak iz date oblasti s karijerom na najprestižnijim univerzitetima nije bio dovoljna preporuka, već je njegovo ime dovedeno u pitanje zbog javnih nastupa u kojima kritikuje američku spoljnu politiku, naročito u Ukrajini.
Sukob koji je već duže vreme tinjao unutar akademske zajednice, izašao je u javnost kada je bračni par Koen – Van den Huvel odustao od ponude. I pre izbijanja afere u javnim diskusijama o ukrajinskoj krizi bio je upadljiv izostanak profesora Koena. Na to je i sam više puta skretao pažnju u manje uticajnim alternativnim medijima, budući da su mu vodeće televizijske i novinske kuće uglavnom uskraćivale prostor.Čak i sporadični nastupi u kojima je nalazio zamerke politici Zapada u Ukrajini pribavili su mu epitet ruskog čoveka ili „Putinove američke ulizice” kako ga je opisao časopis „Nju ripablik”.
Slučaj univerzitetskog profesora ipak nije usamljen, a sličan tretman prolaze i mnogo veći igrači. Početom godine pojavile su se spekulacije da bi ulogu posrednika između Kremlja i Bele kuće mogao da odigra doajen američke diplomatije Henri Kisindžer. Iako se, navodno, računa na njegove dobre kontakte u Kremlju primetno je njegovo izostajanje iz javne debate o ukrajinskoj krizi. Kisindžer je doduše prošle godine u komentaru u „Vašington postu” izneo svoje viđenje nove konfrontacije i naglasio da „demonizacija Vladimira Putina nije politika nego samo alibi za njen nedostatak”. Pojedini analitičari smatraju da mu je takav stav obezbedio ekskomunikaciju iz diskusije o odnosima s Moskvom.
Filtriranje podobnih komentatora odavno je rasprostranjena pojava i u ruskim medijima. Gotovo da je nemoguće pronaći tekstove ili emisije u kojima se kritikuje politika Kremlja, a oni koji se usude da krenu tim putem rizikuju da budu proglašeni izdajnicima i stranim plaćenicima.
Ovakvi trendovi su samo pojavni oblici širih društvenih narativa koji dominiraju u obe zemlje. U Rusiji se spoljnopolitička pretnja koristi da bi se nadomestili svi nedostaci u unutrašnjem vođenju države. Zemlja je oslabljena ogromnom korupcijom i ubrzanim siromašenjem neprivilegovanih slojeva pa se opasnost od Zapada kapitalizuje kako bi se neutralisala unutrašnja nezadovoljstva. Slično hladnoratovskoj propagandi kada je za sve nedaće okrivljivan neprijateljski spoljni faktor.
Gotovo identičan fenomen oblikuje američko javno mnjenje. Veliki deo građana SAD zaista veruje u „izuzetnost” svoje zemlje, kao i da su njene akcije protiv Moskve u suštini opravdane.
Istorijske okolnosti su sada ipak drugačije nego pre pola veka. Unipolarni svet koji se izrodio iz Hladnog ratapolako ali sigurno postaje relikt prošlosti. Novonastala situacija proizvodi varnice koje potresaju moderni svet, ocenjuju pojedini autori. Amerika ne prihvata činjenicu da više ne stoji tako visoko iznad svih ostalih, a neki novi džinovi koji se uspravljaju traže svoje mesto pod suncem. Prvi put u istoriji zemlje „s periferije” insistiraju da su jednake sa Zapadom, a da njihove vrednosti nisu ništa manje važne nego one koje zagovara zapadna civilizacija. Kako to definiše američki sajt „Salon”, nekada neprikosnoveni centri moći odbijaju da prihvate multipolarni svet u kojem modernizovati se ne znači postati više nalik Zapadu.
D. Vukotić
http://www.politika.rs/rubrike/Tema-nedelje/Evropa-izmedju-hladnog-i-pravog-rata/Vas-prijatelj-je-nas-neprijatelj.lt.html
Niko ne želi da udomi medvede alkoholičare
Borci za prava životinja pokušavaju da spasu dva slepa medveda alkoholičara iz Rusije, budući da su evropski azili odbili da ih udome. Dve životinje koje žive ispred Patskhu – Guria restorana u Sočiju zatvorene su u male kaveze duže od 20 godina, a njihovo zdravlje je ugroženo jer ih gosti redovno hrane brzom hranom i daju im alkohol.
Ana Kogan, osnivač Fondacije Big Hearts kaže da su medvedi postali alkoholičari zbog nebrige vlasnika i da će teško naći novi dom.
"Možete rizikovati i staviti ih na program odvikavanja, ali ne možete biti sigurni da će preživeti tretman", kaže ona.
Iako je kontaktirala brojne azile u Evropi, svi su odbili da ih prihvate upravo zbog alkoholizma. "Skupo je brinuti o medvedima u takvom stanju, a mnoge zemlje jednostavno nemaju sredstava za tako nešto", objašnjava ona.
http://www.021.rs/Zivot/Ljubimci/Niko-ne-zeli-da-udomi-medvede-alkoholicare.html
Нема коментара:
Постави коментар