Jelena Trivan je poslednja u nizu onih koji su doleteli u Vučićevo jato iz tzv. demokratskog bloka. Prvi koji su to učinili – Goran Knežević i Vladimir Cvijan – dok je Srpska napredna stranka još bila u opoziciji, izazvali su veliku pažnju, a naprednjacima su služili kao živi dokaz početka kraja vladavine Borisa Tadića, uz koga je Jelena Trivan ostala sve dok početkom prošle godine nije otišao iz Demokratske stranke.
Onda je otišla i ona, ali se nije pridružila Tadiću u njegovoj novoosnovanoj partiji.
Ipak, i pre nego što je napustila DS, govorkalo se da bi za nju moglo da se nađe mesto u novoj vlasti, na primer u Kancelariji za evropske integracije. Da nije bila reč baš o njoj, glasnogovornici Tadićeve vlasti, takve spekulacije ne bi izazivale veliku pažnju, budući da je u to vreme Tanja Miščević, takođe prepoznatljiv lik iz vremena vlasti DS-a, već počela da se bavi pregovorima sa EU. A u Kancelariju za saradnju sa Haškim tribunalom stigao je bivši ministar i funkcioner DS-a Milan Marković.
Ne rizikuje li Vučić sada previše sa Jelenom Trivan? Ipak je ona bila simbol vlasti protiv koje su se naprednjaci borili. Politički analitičar Branko Radun kaže da je to teško proceniti. S jedne strane, ona dugo nije bila u fokusu medijske pažnje i pitanje je koliko je ljudi još doživljavaju u tom smislu. Opet, očito je i da Vučić ne mari za kritike tog tipa...
Ali, mogao bi da ima otpor u stranci. Mnogima u SNS-u nije jasno otkud sad Jelena Trivan u „Službenom glasniku”, a to mesto je mogao da dobije i neko iz SNS-a.
Radun smatra da je sigurno da će biti nezadovoljstva i gunđanja, ali da Vučić nema neku opoziciju u stranci, nema figura koje bi mu se mogle suprotstaviti. Mada, kada rejting počne da mu pada, i ovo i mnoge druge stvari ići će na njegovu dušu. Jer, kad ide dobro, ljudi ćute, a kad ide loše, sete se i ko zna čega odranije čime nisu bili zadovoljni.
„On ulazi svesno u taj rizik, da napravi neku kadrovsku kombinaciju koja neće biti stranačka – to je on i najavljivao i 2012. i 2014. Ranije to možda nisu shvatali preterano ozbiljno, pošto se to inače priča u predizbornim kampanjama većine stranaka”, ističe Radun.
Sociologa Milana Nikolića je malo iznenadila odluka o imenovanju Jelene Trivan, ali kaže da je to dobar znak – „da kad nemaju svoje kadrove, uzmu šta imaju”. Ali, dodaje on, voleo bi da vidi i više nezavisnih, stručnih ljudi da dobijaju pozicije vezane za vlast i institucije gde se stiže odlukama vlasti.
Aleksandar Vučić je odmah posle izbora 2012. javno obznanio da želi Milicu Delević za ministra spoljnih poslova, a već je u svojim redovima imao Gorana Vesića i Sinišu Malog. Mali inače nikada nije bio član DS-a, ali je bio deo državnih institucija u vreme vlasti te stranke. Već tada je to bio jasan signal da Vučić želi da privuče na svoju stranu što više nekadašnjih političkih protivnika.
U redove naprednjaka, dok su još bili opoziciona stranka, prešao je nekada visoki funkcioner DSS-a Dragan Šormaz, a pošto su neko vreme proveli zajedno u Vladi Srbije (2012–2013) Vučić je stekao lepo mišljenje i o nekadašnjem velikom protivniku Mlađanu Dinkiću. Prema nezvaničnim informacijama, Dinkić i sada, pošto je izašao iz politike, pomaže Vučiću i vladi u održavanju dobrih veza sa Ujedinjenim Arapskim Emiratima. Uz to, Ivica Kojić, ranije Dinkićev kadar u Ministarstvu finansija, sada je šef kabineta premijera Vučića.
U Vladi Srbije su, recimo, ministri i Kori Udovički i Ivan Tasovac, takođe u javnosti percipirani kao ljudi bliski demokratama. Ali, posebno interesantna je priča o Jasmini Stojanov, čuvenoj „Džesi” iz Tadićevog kabineta na Andrićevom vencu, koju je sam Vučić svojevremeno optuživao da vedri i oblači medijskom scenom. Onda se jedno vreme posle izbora 2012. nije čulo ništa o njoj, da bi se pojavila informacija da je suvlasnik pi-ar agencije „Rajt” (Right) sa Goranom Veselinovićem, koji važi za bliskog Vučićevog saradnika. Ona je pre nekoliko meseci u jednom intervjuu opovrgla da savetuje premijera Vučića.
Već dugo se spekuliše da su na Vučićevoj klupi za rezervne igrače (sa svojim strankama) Boris Tadić, Čedomir Jovanović, Nenad Čanak, a premijer je našao zajednički jezik i sa Ištvanom Pastorom. A nedavno je Vučić otvoreno poželeo da u svom timu ima i ljude poput Sonje Liht i Ivana Vejvode.
„To može da bude i jedna velika otvorenost kojom se poručuje da nije važno kojoj političkoj opciji ti ljudi pripadaju, važno je da vole Srbiju, da bi rado radili za nju. A može da znači i da se na taj način širi neka podrška sebi, svojoj politici... Ali, to po sebi jeste dobar znak – znači da se ne računa isključivo na partijske kadrove”, ocenjuje Nikolić.
I Nikolić i Radun potvrđuju Vučićeve izjave date u više navrata da nijedna stranka u Srbiji nema dovoljno dobre kadrove da bi pokrila sva potrebna mesta u državi... Radun ocenjuje da u Srbiji generalno nema dovoljno kvalitetnog kadra, a Nikolić misli da ima („imamo mnogo kvalitetniji kadar nego što se to vidi na našoj političkoj sceni”), ali problem je i to što oni, tvrde obojica analitičara, neće da uđu u politiku.
http://www.politika.rs/rubrike/Politika/Demokratska-infuzija-Vucicevoj-vlasti.lt.html
Нема коментара:
Постави коментар