Miš beli sreću deli
U nameri da se prikaže velikim i tolerantnim, a pritom na svoj raboš uknjiži još neke jeftine poene, Vučić je ovih dana bio baš široke ruke. Najpre je sugerisao Beogradu da ne povećava cene gradskog prevoza za penzionere, a ovi su, za divno čudo, uvažili tu sugestiju već istog dana.
Naravno, namera je da mu tih nekoliko desetina dinara, učvrste podršku kod onih šeset posto neveselih penzionera, kojima penzije nisu ni umanjene jer nema odakle da se uzme, a kontra onih četrdeset procenata koji mu neće oprostiti duševnu bol zbog umanjenja penzija za desetak hiljada dinara.
Druga velikodušna odluka, da se treneru košarkaša Galatasaraja, Atamanu, ipak dozvoli da dođe u Beograd, mnogo je opasnija igra, mada su njegove namere iste. I jednako providne.
Najpre mu je lično zabranio ulazak u Srbiju, podilazeći najnižim strastima, posle incidenta u Turskoj u kojem je ubijen jedan navijač Zvezde. Tada je to učinio sa očiglednom namerom da se dodvori s pravom raspaljenoj masi u zemlji, a ovo sad, sa ukidanjem te zabrane, smišljeno je za popravljanje imidža napolju.
Mnogo potseća na izum Tadića i Jeremića, koji su najpre proterali ambasadore zemalja koje su priznale Kosovo, a onda hitno, dok još ovi nisu stigli da se spakuju, povukli tu odluku i molili ih da ostanu. Ispada da je Vučić zabranio Atamanu dolazak samo zato da bi posle mogao da mu to dozvoli i tako jednim udarcem ubije dve muve, kod kuće i napolju. Zaslepljen svojim rejtingom u zemlji i svetu, od kojeg čak i više zavisi nego od svojih birača, nije ni svestan sa čime se igra, jer ovo prevazilazi njegove mogućnosti.
Reč je o globalnim procesima, koje on ne razume i na koje ne može da utiče. Igra se sa vatrom koja je zapalila Evropu i svet. Milioni ljudi su na ulicama Pariza, Berlina i drugih metropola, ali u dve kolone. I za mir i za rat. Povod je teroristički zločin koji su počinili militantni islamisti, ali iza brda se valjaju i mnogi drugi razlozi koje proizvodi produžena svetska ekonomska kriza.
U Srbiji, kriza uvek traži krivce i nalazi neprijatelje izvan nje, a sad za to postoji i neposredan povod, posle tragedije u Istambulu. Sam je Vučić raspirivao te strasti i jednom nepromišljenom odlukom usmerio bes prema jednom čoveku, kojeg je proglasio personom non grata u Srbiji. Sad kad to koincidira sa protestima, koji se šire Evropom protiv najekstremnijih pripadnika njegove veroispovesti, mnogi lako mogu u tome da pronađu motiv i opravdanje za svekolika junačenja i osvete.
Sve u svemu, nije trebalo Atamanu ni zabranjivati dolazak, ali kad je već to učinjeno, nije trebalo sad, u ovoj euforiji koju mnogi mogu pogrešno razumeti i tumačiti, ni pozivati ga da dođe mečki na rupu.
On nema drugog izbora, ako ne želi da ispadne kukavica, a baš ta njegova želja, da ne pokaže strah, može da bude shvaćena kao provokacija. Rečju, nije pametno u tako uzavreloj atmosferi testirati otpornost Srbije na već tradicionalnu spremnost huligana da joj pomrse račune, sve tobož braneći joj čast i dostojanstvo.
A, možda neko pomisli da će tako dokazati evropejsku pripadnost, ili baš suprotno, poželi da Evropi pokaže kako se to radi, kako to rade Srbi. Ko zna šta se sve u žaru navijačkih strasti, ne samo košarkaških, može dogoditi u usijanim glavama, naročito ako im situacija na terenu ne bude po volji.
Posle će biti kasno pravdati se najboljim namerama, jer posledice mogu biti katastrofalne. Ako se tako nešto desi, neće nas oprati ni Dunav, ni Sava, ni Beograd na vodi. Možda opet vekovima.
Košarkaška utakmica između Crvene zvezde i turskog Galatasaraja održaće se 16. januara u Beogradu u Kombank areni.Autor teksta je Mile Isakov, nekadašnji ambasador Srbije u Izraelu.
http://www.teleprompter.rs/upozorenje-vladi-zasto-je-ukinuta-zabrana-ulaska-treneru-turskog-galatasaraja.html
Нема коментара:
Постави коментар