U jednom broju Nedeljnika u tekstu posvećenom klubu Akademija naš sagovornik je spomenuo i da je u njemu redovno boravio Čeda Jovanović.
Klub Akademija je izgradio moj karakter, baš kao i Muzej savremene umetnosti, radio emisije "Ritam srca" i "Diskomer" na Studiju B, bioskop "20. Oktobar". Čast je bilo da uspeš da makar jedno veče puštaš ploče na Akademiji. Bilo je to tada važnije od vožnje dobrih kola. Meni je to uspelo i sećam se da sam vrteo R.E.M, ganse, Cult... I onaj fliper Rolling stones na Akademiji. Mogao sam da ga igram vezanih očiju. Na Akademiji sam sreo puno divnog sveta. Naučio sam da posmatram život iz druge perspektive i zato i danas ne mogu potpuno da se adaptiram. Na šanku Akademije sam jednom prilikom pričao sa Nikom Kejvom koji je tu svratio posle koncerta u Beogradu i koga sam otkrio na FESTu preko filma "Nebo nad Berlinom".
Do kada ste izlazili na Akademiju?
Poslednji put sam otišao na Akademiju u noći kada je završen studentski protest 1997. Okončala se ta velika šetnja i otišli smo na piće u Plato. Prošla je ponoć i ja sam rekao "Idem na Akademiju". Mnogo sam se lepo proveo, iako je bila sreda. Ta noć je bila i moja poslednja poseta Akademiji mada sam imao nameru da odvedem Jelenu, kada smo se upoznali, ali smo završili u Zvezdi jer Akademija nije radila.
U istom klubu je često boravio i vaš "zemljak" iz blokova-Zoran Kostić Cane iz Partibrejkersa.
Caneta znam dugo. Često smo se sretali tih godina. I u blokovima i na Akademiji. Prešao je čudan put. Sećam se kada sam došao iz vojske 1992. da sam mu rekao "Ej, predak ti je ubio cara a ti pevaš Rim tu ti tuki". Poslednji put sam ga video u danu naše akcije prikupljanja potpisa da se plato ispred Doma omladine nazove po Milanu Mladenoviću. I Cane je došao da potpiše. Video me je i samo se okrenuo kao da sam đavo. Prošli smo jedan pored drugoga. Ali uvek mi je zanimljiv i često na isti način opisujemo neke pojave u društvu kao što je to da smo mi narod u zbegu.
Posle Akademije u Rajićevoj je došla akademija na Novom Beogradu. Upisali ste se na FDU?
Bilo je nekih stvari pre toga. Išlo je po nekom redu. Završiš gimnaziju, upišeš fakultet i odeš u vojsku, u mom slučaju rat. Do 1994. godine radio sam kao novinar ali sam ubrzo ušao u rutinu koja me je zaglupljivala.
U kojim redakcijama ste radili kao novinar?
Na TV Politici i u NIN-u. U TV Politiku sam ušao "kroz prozor". Aleksandar Tijanić je tada pravio svoju ekipu koja je kasnije išla s TV stanice na TV stanicu. Znam da su svi zanemeli kada sam pustio komentar u večernjem TV Dnevniku. Bio je Dan borca i ja sam napravio prilog o tome. Sećam se da su ga pustili bez provere i kad je krenuo, vrlo brzo je nastao šok. Videli su da to nije normalno i da neko tri minuta govori iz offa. Bio je to jezik Akademije i novog talasa. Kritika društva koje se odriče svog identiteta, a onaj, novi identitet, koji mu se nameće, ne razume i ne oseća se komforno. Svega je tu bilo. Dnevnik se još nije ni završio a Tijanić je s petog sprata, iz svoje kancelarije, došao kod nas na 17 sprat. Ušao je u redakciju, svi su bili u šoku, ja sam držao noge na stolu. Imao sam tri minđuše. Tijanić je ušao i pitao "Ko je ovo uradio"? Odgovorim "Ja".
"Kako se ti zoveš, ustvari, nije važno kako se ti zoveš jer ti si Hegel". Okrene se, izađe napolje, pa se vrati. Pogleda sve i kaže "On je kul tip i dalje drži noge na stolu". Na čudan način Tijanić mi je omogućio da od tog trenutka budem različit od ostalih. Posle toga sam radio priloge kad god bih osetio potrebu. Tijanić mi je tražio jednom prilikom da uradim portret Mirka Marjanovića koji je tada izabran za predsednika vlade. Bio je to moj poslednji komentar u kome sam rekao da je svakom razumnom čoveku jasno šta možemo da očekujemo od Marjanovića pošto dolazi iz FK Partizan. I da bi na osnovu toga neki pomislili i da su pitanju žestoki kompleksi a da svako treba da zaključi da li je to tačno. Ništa mi Tijanić nije prigovorio. Posle sam sa Vladom Marešom otišao na Kosovo. Bio sam mesec dana tamo, pravio reportaže, vratio se u Beograd i rekao da neću više da radim. Nisam hteo da pišem više ni u NIN-u. Zvao me je Ljuba Stojić. I tada sam uzeo dokumenta sa Ekonomskog fakulteta i otišao da upišem Fakultet dramskih umetnosti. Napisao sam "Make my day"- dramu u stihovima. Tu su svi likovi iz Marvela ali imao sam i Klinta Istvuda i Miloša Obrenovića. Prijavio sam to kao rad. I tada, kao i danas, mi je bilo važno da se ponašam onako kako se osećam. I da se ne uklapam u stereotip po kome se podrazumeva da živiš drugačije nego što se osećaš. Da kao svoje orijentire držiš ciljeve koji te ispunjavaju a ne onako kako se podrazumeva.
A na Akademiji profesor zbog koga su one koji su odlazili u vaš omiljeni bioskop "20. Oktobar" zvali "pajkićevcima". Profesor Nebojša Pajkić i ko sve još?
Sećam se tog poslednjeg kruga prijemnog ispita na FDU. Ispred mene su Nebojša Pajkić, Žika Pavlović, Vava Hristić, Slobodan Selenić, Gordan Mihić, Vlada Stamenković, Petret Imami, Filip David, Dubravka Stojanović kao asistent... To je naša poslednja kulturna elita koja se nametala svojim znanjem a ne iz činjenice da može da te obori ili pusti. Sa svakim od njih sam imao specifičan odnos. Žika Pavlović nije mogao da shvati Novi Holivud i Pajkića. "Kakav Konan i gluposti". A u "20 oktobru" nisu bili filmovi kao u Kozari i Jadranu. Tamo si išao na "Moju Afriku".
Da se vratimo na novinarstvo, ali ovo sadašnje. Na tabloide koji su top tema. Ko je napravio i timario tabloide i stvorio situaciju da su oni postali skoro pa jedini medij u Srbiji?
Pitanje ko je napravi otabloide verovatno nema jednostavan a tačan odgovor. Ono što bi verovatno ne bi osporavao niko ko o medijima I njihovoj ulozi u društvu ozbiljno razmišlja je činjenica da od kad je napravljen prvi tabloid našeg doba, Dnevni telegraf, pa preko Nacionala, Balkana I sličnih novina sa početka dvehiljaditih, sve do današnje metastaze tabloidnog novinarstva, sve te novine nikada do kraja nisu imale vidljivu strukturu vlasništva I nikada nije do kraja bilo jasno ko njima upravlja. Ono što je nažalost tačno sve te novine najčešće su štitile interese nekog opskurnog političkog, bezbednosnog I poslovnog andergraunda. Ipak najviše poražava činjenica da je današnju medijsku postavku Srbije u kojoj nisu tabloidizirani samo mediji nego I politika, kultura I društvo uopšte, napravila epoha vladavine Demokratske stranke, uvezavši kontrolu nad medijima, marketinškim novcem I vladajućim kabinetom. Današnja vlast je samo ušla u dobro razgažene cipele svojih prethodnika, preuzevši poluge koje su pre njih podmazali Đilas, Šaper I Tadić koji sada i sami plaćaju cenu. Jer tabloidi su zver koja stalno grize. Sve oko sebe i samu sebe.
Zoran Đinđić, kada je ubijen, je imao 6 % podrške. Kada sam Miloševića odveo u zatvor i ispratio ga do helikoptera koji ga je odveo u Hag, 90% Srbije je bilo protiv toga, ali mi smo svoje odluke donosili i sprovodili razmišljajući kako da zemlju promenimo uprkos tome što ona često te promene i ne razume. Bili smo uvereni da će rezultat toga što radimo marginalizovati osobinu koja je nažalost i u međuvremenu mutirala i potpuno deformisala zemlju. Nadali smo se da ćemo savladati tu potrebu društva i kvazielita da u ogledalu vide samo ono što žele a ne ono što jeste. Kvarc to ne dopušta, ali tabloidi da.
Mislim da su danas tabloidi refleks društva a ne samo mehanizam koji stvara taj sistem vrednosti. Mislim da će u budućnosti glavni generator loših političkih procena, kriza, produbljivanja jaza između države I društva biti tabloidizirana medijska scena na kojoj neće biti prostora za ozbiljnu javnu debatu o onome šta su problemi našeg društva I koji su potencijalni načini njihovog rešavanja. Izlog svake trafike iz kojeg vas zaskaču boldovani naslovi, velike slike I mali tekstovi su najzgodnije okruženje za dalje širenje političke demagogije I jalovosti.
Ali zašto se posle 5. Oktobra nije radikalno menjao kulturni i uopšte društveni milje pa sad imamo to što imamo? Tabloidno društvo.
To je postao način života u Srbiji. To opšte foliranje. Laganje samog sebe. Laganje i sebi i drugima o onome što smo mi Srbi bili devedesetih godina i o onome što smo sada i posle 5. okotobra. Laganje o onome što bi hteli da budemo. Između naše nemogućnosti da se iskreno promenimo I nemogućnosti da ostanemo kakvi smo bili stvorio se prostor u kojem je uspešno moglo da izraste samo jedno takvo, tabloidizirano društvo. Ako pogledate teme oko kojih smo se tukli sa tabloidima pre deset godina jasno vam je da je jedina konstanta taj nedostatak spremnosti da shvatimo šta nam se dešava, da krenemo u susret događajima, da imamo inicijativu. Ni jedna tema od svih zbog kojih su nam lomili kičmu od kad postojimo I mi I oni više nije tema. Hag smo završavali deset godina duže nego što je bilo racionalno. Tako smo se isto tukli oko Crne Gore, Kosova, prajda, svim temama koje to više nisu ili vrlo brzo više neće biti, sve to da bi smo propustili priliku da rešavamo probleme koje suštinski uništavaju naše društvo I naše živote u njemu. Danas su sve te teme nestale iz usta onih koji su na njihovoj zloupotrebi živeli, nestale su I sa horizonta većine ljudi koji žive oko nas, udavile se pred suštinskim strahom da nam je ugrožen opstanak jer smo vreme za sobom, poslednjih deset ili dvadeset godina proćerdali plašeći se da radimo nešto što nije mnogo popularno ili je teško.
Dosta se priča o hrvatskim izborima i ljudi se pitaju kako je moguće da čovek koji ima 60% popularnosti izgubi izbore? Ja sam imao samo jedan problem s Josipovićem u ovoj kampanji a to je da mi nije bilo jasno zašto on uopšte hoće da bude predsednik Hrvatske. On je, kao i Tadić, postao žrtva sopstvenog karaktera. Tadić je imao problem što su svi njegovi ciljevi bili apsolutno lični, i da ne budem suviše grub prema njemu, izraz jedne neiskrene spremnosti srpskog društva da se modernizuje i menja. Kao "Mi smo za Evropu ali na naš način". Mi ćemo stvoriti evropsku Srbiju isključivo na činjenici da su naši protivnici generatori straha koji onda društvo tera da za nas glasa ali ne zato što nas razumeju već što se plaše Vučića i Nikolića. Kad je tog straha nestalo postavilo se jednostavno pitanje "Čoveče šta si radio osam godina i šta želiš da radiš osim da misliš na sebe i svet koji je u tvojoj orbiti"? Oni su hranili Kurir, Press. Oni su napravili Informer. Nije ga Vučić napravio. Samo što je Informer prvo iskidao one koji su ga stvorili i počeo da se bavi poželjnim menijem kao da su ga pravili Crveni kmeri i da na takav način servisira Vučića da bi, kad se i to potroši, počeo da ujeda samog sebe i one koji su isti kao i on.
Vi ste bili jedna od najčešćih meta.
Meni je sve ovo vreme logično bilo da im budem glavna meta. Oni koji su držali te novine na uzici I ja smo uvek bili na suprotnim stranama. Prvo sam bio narkoman I nikakve veze nije imalo što mogu da radim duže nego što oni mogu da ostanu budni. Pa sam bio izdajnik iako će maksimum naših sadašnjih dometa u pregovorima oko Kosova biti smešni u odnosu na ono što smo mogli da postignemo da pre deset godina nismo zabijali glavu pod zemlju. Naravno tu je I omiljena teza da sam lopov iako nikad nisam radio nikakav posao sa državom, nikad nisam uzeo dinar državnog novca I već deset godina nemam nikakvu državnu funkciju. Sada kradu moje privatne slika I maštovito ih interpretiraju za čim očigledno I dalje postoji interes kod nekog broja ljudi.Ali, nešto drugo je tu bitno. Ostavio sam društvu da rasuđuje i donese odluku o meni. A da li je to loše ili ne? Sa stanovištva nekih interesa je svakako loše ali teško da bi mogao da ubedim svet oko sebe u neku svoju istinu jer ti ljudi su svesno izabrali fikciju kao svet u kojem žele da žive. Pa lažu sebe kada govore o odnosu sa svojom decom, brakovima, poslu, planovima za budućnost... Ta činenica da se razlikujem od onoga što je foto robot srpskog političara, da se ne uklapam u taj šablon, uvek je imala svoju cenu I ja sam je uvek jednako plaćao, od kad sam se prvi put popeo na improvizovanu govornicu na protestu ’97. Do danas.
Da li ste posle onih stvari koje su vam pripisivane kao što je Čedina zebra, kokain, zemunski klan... mislili da ste gotovi i da ne možete da očekujete neki rejting?
Ne, jer ne mogu tako da razmišljam. Sve što sam uradio i planiram da uradim je sa stanovištva nekog razumnog, odmerenog političara super ekstremno dok je za mene to sasvim normalno. Moja životna frekvencija je potpuno različita. Kad visiš na užetu 30 metara iznad tla ili kad si na vrhu od 7 000 metara, tada si svoj. Tu nema više tabloida i jalovosti koja nas zatrpava.
U životu ništa nije definitivno. Ne osećam ni potrebu da se bilo kome pravdam. Nisam ja tu zebru odneo sebi kući. Eno je I dalje stoji tamo gde je I bila zamišljena da stoji po planu rekonstrukcije ulice Kralja Milana. Novinar koji je pokrenuo tu priču o zebri vodi emisiju koja se zove Bulevar. Sad verovatno nikom ne izgleda kao ozbiljan sagovornik. Meni nije izgledao ni tad.
Političar ima budućnost do kada je sposoban da formuliše politiku koja ide događajima u susret a nijedan moj stav nije demantovalo vreme. Sa ovakom politikom možda ne bih prošao bolje ni u Evropi. Ona govori o mom karakteru ali i vremenu u kome živimo. To je Evropa u kojoj se posle sastanka ruskog i francuskog predsednika kao jedina vest pojavi ona da Karla Bruni nije nosila brushalter. To je Evropa u kojoj ruski predsednik dođe i zeva u Beogradu na proputovanju, ostane četiri sata dok škripe old tajmer tenkovi I avioni pa ode u Italiju, kod Berlsukonija na žurku bunga bunga, ostane dvanest sati. I Silvija puštaju iz kućnog pritvora jer u njemu ne može da organizuje žur za Putina. Ja u nekoj meri razumem tu potrebu našeg društva da se uhvati za nešto u čemu vidi spas od poniženja koje je nanosilo sebi I koje su mu nanosili drugu ali bih vole da svoja utočišta ne traži stalno u imaginarnom svetu.
A za šta se mi hvatamo? Na mitove koji nisu čvrsta stvar pa se onda može i pasti?
Ta bliskost sa Rusijom ima na tom planu uporište a ne na tome da nam Rusi daju pare. To je vrsta iracionalne emocije koja je prisutna u svakom društvu ali se na racionalan način kanališe. Naš problem je u tome što nam se vlada zapije na putu za Niš pa kao da su brlogu a ne pred kamerama. I onda zavijaju kao šarplanicni sa kubanskim cigarama u rukama pripremajući se za sednicu na kojoj treba da obeleže 100 godina početka Prvog svetskog rata u kojoj je trećina Srba nestalo. Nije odgovoran narod što se identifikuje sa vojvodama ili sa tim pobedama, ta potreba je nekako prirodna I nije samo naša. Ali su političari krivi zato što tome daju pogrešan kontekst. Možda smo danas slepci ali da znaš kakvi smo bili. Dok smo jeli zlatnim viljuškama ovi su šetali četvoronoške. Možda je neko uprkos vojničkoj slavi I junačkoj prošlosti ipak mogao da postavi pitanje zašto je u tom ratu poginulo deset puta manje Bugara nego nas? Jel ima neki drugi kriterijum za veliki narod osim da u svakom ratu ostavi, raseli ili uništi četvrtinu stanovništva? Kažu da je ljubavna poezija, kad je stvarno poezija, bolja od onih koji je pišu I od onih kojima je pisana. Da je nekakav ideal onog što bi mogli da budemo ali nismo. Mislim da isto važi I za mitove. Mitovi su divni kad ih ne shvatate bukvalno. Mislim da je ok da se svaki dan trudiš da ličiš što više na ljude kojima se diviš ali nemoj baš da veruješ u krilate konje. Ni u konje uopšte. Više manje, ceo svoj dosadašnji politički život sam proveo tukući se sa ljudima koji nisu shvatili gde je tačno granica između bajki I beogradskog izdanja Politike.
Ali sad navode da ste postali Vučićev čovek?
Ne mogu da se bavim tim glupostima. Danas je Vučić moja nova "zebra", ili Šilerova, ili novi Tači. Kad Vučić kaže da je ovo 2015, ja treba da kažem da nije. Toliko baš nisam isfrustriran. Ne želim više da vodim glupe ratove. Ljudi su glasali za Vučića i on ima veliku podršku ali nije sav taj svet glasao za njega jer razumeju zakon o privatizaciji ili zakon o radu ili restruktuiranju javnog sektora. Oni su glasali da bi se osvetili petoktobarskoj Srbiji i zato je taj krug ljudi koji su glasali za Vučiča širi od kruga simpatizera SNS. U Srbiji nažalost postoji neko iracionalno uverenje da će biti bolje ako bude gore. Nažalost to se najčešće ne ispostavi kao tačno. Postojao je ceo spektar ljudi koji su glasali za Vučića ili posredno uticali da on dođe na vlast koji sada jednako ili malo više čupaju kosu nego što su to radili prethodnih desetak godina.
Ja sam uvek sam išao korak napred bilo da se radi o pravima homoseksualaca ili zagovaranja potrebe da Srbi napuste mitove i fikcije koji će ih pojesti. Ostajao sam u manjini i bez šanse da pobedim i nisu me podržavali. Glasali su 2008 za Tadića a ne za mene. Nisu nas podržali ni 2011. kad smo pravili Preokret. Nisu me podržali ni 2014. Kada je bilo jasno da će Vučić uzeti svu vlast I kada smo ponudili vrlo iskreno I otvoreno, ideju da budemo ti koji bi ušli u tu vladu, bili nekakav kišobran ljudima I idejama za koje se zalažemo, I ko bi mogao da bude softver Vučićevom hardveru. Iako je većina ljudi I dobar deo naših birača to shvatio kao izdaju ideje zarad ulaska u vlast I dalje sam siguran da bi Srbija danas bila drugačija zemlja da u vladi umesto SPS sedi LDP, da smo u nju uveli trećinu nestranačkih, stručnih ministara I da smo iskoristili da prostor koji dobijemo popunimo ljudima koji bi znali da rade svoj posao jer je danas očigledno da je sva vlast koju je Vučić dobio za njega samo sjapeća rupa koju popunjava ljudima kojima je ova situacija preko glave, koliko god se krili iza naočara bez dioptrije I koliko god ih razvlačili u fotošopu. Danas mi je očigledno da naši problemi nisu individualni i da svoj optimizam gradimo na tome da nekome vidimo leđa. Definitivno mi nismo društvo nego zbeg. Ali šta hoće taj zbeg? Šta je veći problem? Vučić na vlasti ili 6 miljardi evra koje ove godine treba da stvorimo da bi refinansirali javni dug. Činjenica je da se svet oko nas raspada a mi živimo u paralelnoj stvarnosti. Oduvek sam znao da definišem prioritete. A danas je to razumjiv plan koji će biti potreba našeg društva. Da li neko može da kaže šta će biti za zemljom? Mi u svoje vrhunske ciljeve ističemo ambiciju da vratimo u život restlove nečega što je bio ambijent ovog grada. Mislim da se nažalost rascep između Vučića I dela društva bez kojeg će biti nemoguće promeniti Srbiju stalno povećava, mislim da je danas šansa da se takav plan sprovede još manja nego što je bila kad nam to nije uspelo na izborima ali mislim da će sledeći ambijent u kojem će se praviti vlada biti još gori I komplikovaniji od ovog. Mislim da će posle sledećih izbora u parlamentu sedeti petnestak posto desnih partija koje su sad ostale ispod cenzusa, Demokratska stranka mi izgleda kao da je odlučila da se udavi u levom populizmu I demagogiji I zato sve vreme pokušavam da jedni sa drugima pričamo bez režanja, da razumemo potrebe društva I da oko onoga što mislim da mora da se uradi stvorim nekakav konsezus. Mene isključivo motiviše osećaj odgovornosti za svet koji stvaramo i šta ostavljamo našoj deci koja treba da se snađu u tom zverinjaku.
Kako odgovarate kada vas navode kao osobu koja je razočarala nekoliko generacija koja vas je sledila?
Kada sam se noćas vratio sa brda prepričava mi prijatelj vikend epizodu sa srpskim tabloidom i kaže: "Vidi, u tablodima sve može da bude sporno osim kad targetiraju tebe. Čak i Kolinda naiđe na simpatije a tebi se to neće desiti". Naravno da sam svestan tog osećanja pojedinih ljudi i ne ljutim se. Oni nisu dužni da previše razmišljaju o meni. Oni mene vide sa pet policajaca i ja sam zbog toga njima problem. Zatrpani su svojim bagažom svakodnevnog života da bi suviše razmišljali. Onda stignu kvalifikacije "Bio je student kao i mi a sad se šeta sa petočlanim obezbeđenjem. Ili se vozi u džipu". Ali, i kad sam u politiku ušao iz srca i tada sam bio sam. Sam sam došao na FDU. Sam sam bio u šetnjama "Čuvari vatre" 1999. godine. Sam sam bio kod Miloševića u kući, sam u JSO, sam 12. marta kad su Zorana ubili. Okej, političar ne treba da očekuje zahvalnost. Postoji uzak krug ljudi s kojima sam godnama i oni su mi orijentiri. I u svemu sam se slagao s njima ali misle da idem uvek težim putem. Možda bi trebao da se više posvetim porodici, više majci, da nešto napišem, da izađem iz tog ringa u kome me biju, ali ja to ne želim da uradim.
Na tvom Fejsbuku postoje slike u kojima si fotografisan sa badnjakom, česnicom. Postoje i tvoji komentari o Srpskoj pravoslavnoj crkvi kao mutantu.
Trudio sam se da razumem tu potrebu ljudi da veruju da postoji nešto drugo. Dugo vremena sam to opisivao kao neku vrstu slabosti pa se onda ljudi hvataju za ideju da će u nekom drugom životu biti bolje i da je sve ovo privremeno. I onda sam tako obilazio crkve i manastire. Prošao Bosnu, Srbiju, Hrvatsku... Družio sam se i pričao sa popovima i monahinjama. I ja nisam ljut na Srpsku pravoslavnu crkvu. Bio sam razočaran 12. marta 2003. Zaista sam bio razočaran u to odsustvo humanosti i potrebu da očuvaju zatucanost našeg društva jer u tome vide svoj interes. Pre neki dan, na ravnoj Tari, naiđem na seljaka, pozdravimo se, popijemo rakiju i on kaže "Jel ti znaš da su nam uzeli polaTare" Pitam ga ko je to uradio, a on odgovori. "Ovi naši popovi iz Rače. Vratila im država sve. A imao sam i ja šumu ali mi nisu vratili. Pitam ih zašto nisu vratili i oni mi kažu zbog Kosova. Pitam se kakve ima veze Kosovo s tim".
I sad kad pogledam tu našu izveštačenu bliskost sa crkvom moram reći da je ona u velikom delu mera naša gluposti, jeftinog trenda i to ne može, ako ste ozbiljan čovek, da vas drži. Za mene, situacije u kojima se pojavljujem u pravoslavnoj ikonagorafiji, ne predstavljaju trend već nešto mnogo dublje. Meni je otac preneo slavu 2008. Rekao mi je da je došlo vreme da to preuzmem jer čekam treće dete. Uvek se prvi dan okupljamo na ručku i to samo porodica, a drugog dana napravimo veliku žurku. Muzika sa zvučnika, neko svira... Mnogo ljudi sretnem samo tada. Božić i Uskrs su događaji zanimljivi deci. Ćerkice farbaju jaja, a Božić vole zbog česnice. I u tome uživam. I na Božić po Gregorijanskom kalendaru slušamo Christmas eve džez radio i to je okej i potebno je. Crkva je nekada bila i bogomolja i škola a danas je antiteza svega toga. Mi smo sami sebe osudili na izolaciju. Papa govori na 60 jezika da bi ga ljudi razumeli, putuje na sve strane, poruke koje šalje su životne. Pa papa je na biskupsku konferenciju doveo bračni par od preko sedamdeset godna i onda su oni pričali o značaju seksa za stare ljude. Zamislite Irineja da priča o seksu starih osoba. Papa Vojtila je snimao CD sa Britni Spirs. Bulom o ontološkom diskontinuitetu Papa je rekao ok, priznajemo evoluciju i ne kontriramo više ali dozvolite da kažemo da je makar um božansko delo. Koje su to teme dominatne kod našeg sveštenstva? I da li tu ima tvog i mog života? Sva pitanja su dogmatska , stereotipna i u cilju očuvanja svega što je staro. Crkva u devedeset posto svojih javnih istupa izgleda kao neka politička organizacija. I ja sam tu s njima u nesporazumu. Nemam tu potrebu da verujem da postoji nešto više i da će to da kompenzuje ono što nije dobro. Mislim da je tradicija važna ali treba da joj pristupamo na pravi način. Beli anđeo je avangarda svog vremena. I to nisam rekao ja već sam pročitao Krležu, a dajte nam avangardu ovog našeg vremena.
Milan Beko je u intervjuu Nedeljniku rekao da ste najtalentovaniji političar uz Vučića ali da je vaš problem u tome što niste fokusirani samo na politiku?
Iako smo Beko i ja različiti imamo dosta izjednačen pogled na ono što je pred nama. Ta stvar oko defokusiranosti nije samo njegov utisak već i moj. Ali delom je to neka vrsta radoznalosti i stoga što iz te defokusiransoti izvlačim energiju i to je armatura mog karaktera. Ne mislim da političar treba da bude jednodimenzionalan. I ne navodim to kao alibi ali meni je ponekad tesna ova politička koža. Meni je bila tesna i Demokratska stranka 2001, 2002 ili 2003. jer sve što želim da uradim ne može da stane u jedan partijski program. Kad to počne da žulja, onda moram negde da odem. Da se popnem, zaronim i te frekvencije koje su se podigle onako malo gurnem u fejd off. Ono što je meni jako važno je to da nikad zbog svojih potreba nisam ostavio nedovršenu politiku.
Označavali su vas i kao političkog tajkuna. Da li ste imali želju da se pravdate?
Juče mi iz informativne službe stranke jave da su zvali iz jednog tabloida da pitaju "Kako komentarišete to što će poreska uprava proveravati poreklo vaše imovine". Ja odgovorim", pa to rade stalno. Mislim da treba prvo da provere one koji kažu da nemaju ništa." Kao imam juga iz 1948. i platu od 90 hiljada. Izvini, ali odelo ti je od 300 000. Mislim da je OK da se zna ko kako zarađuje novac, ja sam svoja objašnjenja dao sto puta. Ko je hteo mogao je da ih čuje. Pred ljudima koji bi mi presudili na neviđeno teško ću ikad uspeti da se opravdam.
Kao nekadašnji lider studentskog protesta šta mislite o ovim sadašnjim? Da studenti protestuju zbog bodova a ne političke i društvene situacije?
Bio sam na jednoj tribini na FPN i rekao da su nas pokretali neki opšti interesi. Šezdesetosmaši, to je bio virus koji je zahvatio čitav svet. Genaracija koja je odrasla posle rata. Palili su brushaltere, u Če Gevari i hipicima videli idole. Mi smo u svojoj verziji imali Crveni univerzitet. Ali to je bio svetski trend. Devedesetih je bila suština da vratimo Srbiju u svet. A sve ovo što je došlo posle toga je na marginama. Meni je razlog za studenstki protest bio u danu kada je pretučen dekan Vujačić. Ljudi, vama su pretukli dekana a vi pričate o zahtevu manje bodova-više rokova. To je vaš lični problem i što se obraćate meni. Kad pročitam da je neko pretukao dekana FPN pomislim šta će se desiti sutra mom detetu na ulici. Ponašamo se neodgovorno prema životu kao i Rusi. Kod nas život nema nikakvu vrednost i ne postavlja se pitanje cene. Tri miliona Srba je nestalo u 20. veku. A onda, na kraju, million najobrazovanijih, najodlučnijih, najhrabrijih, napusti zemlju. I odlaze i sad u novom talasu. Ne znam ni za jedan toliko neodgovoran narod. Mene te činjenice fasciniraju. Zašto se to desilo nama? Ako smo mi na nezgodnom mestu... Pa zar su na zgodnijem mestu Bugarska, Hrvatska, Rumunija... Niko nije postavio to pitanje. Vreme je resurs i ne možemo da ga besomučno trošimo.
Imali smo oveštali SANU, pa s druge strane Beogradski krug. Sada je inflacija intelektualaca i kod vas u stranci i uopšte u društvu. Da li su intelektualci postali gadljivi na politiku i kao jedini politički angažman smatraju svoju aktivnost na društvenim mrežama?
Meni je na prvom mestu, kad se spomenu intelektualci, te užasne rupe koje ostaju za ljudima koji nisu više sa nama. Od izbora do danas mi smo ostali bez Mirka Đorđevića, Srđe Popovića, Timotija Bajforda, Bore Todorovića, Jovana Ćirilova, Miljenka Derete, Mirka Tepavca.. Uvek sam voleo da razgovaram sa onima čije su misli izraz nekih ličnih uverenja i to je jako korisno. Iza svakog od tih ljudi koji su otišli ostala je da zjapi jedna strašna rupa koju nema ništa dobro da popuni.
SANU je samu sebe pojela, kao i tabloidi što sami sebe jedu. Grešili su kad su imali najznačajniju javnu ulogu i onda su izgubili svaki značaj prvo kod neistomišljenika, pa u celom društvu a u međuvremenu su postali beznačajni i za one koji su njima manipulisali jer se u toj manipulaciji otišlo toliko daleko pa je značajnije postalo šta o nekoj pojavi misli starleta nego predsednik SANU.
Latinka Perović i Čeda?
Često razgovaramo pri čemu vodim strašno mnogo računa da taj odnos ne zloupotrebim. Ona je neverovatno važna za nas u stranci jer je prepuna života. Njeni pogledi na život su toliko savremeni iako nas dele generacije i jedan mir koji ona unosi svojom pojavom. Voleo bih da u tom pravcu ide i moj život.
Da li ste baštinili nešto od tog njihovog liberalizma iz sedamdesetih?
Za mene je najznačajnija ta težnja ka modernizaciji i to je ta nit koja nas spaja. Takođe, i saznanje i očigledna činjenica da taj neki širi kontekst nije dozvoljavao Srbiji da se menja kada je imala unutrašnji potencijal. A kada je širi kontekst otvarao perspektive, iznutra potencijala nije bilo. I to je taj paradoks i raskorak u kome Srbija sama sebe jede. To je jedna istina do koje sam došao baveći se liberalima iz sedamdesetih. To je jedna suštinska razlika između mene i njih. Ne govorim tu o većoj ili manjoj posvećenosti tim idejama već je koren te razlike način na koji smo zakoračili u politiku. Oni su ljudi koji u svom sistemu vrednosti imaju izraženu svest o svetu u kome pripadaju i ako su u tom svetu manjina oni to prihvataju. Njih je partija smenila i oni su to prihvatili. Marko Nikezić se povukao u osamu i njegov način komunikacije su bile skulpture. Latinka je otišla u biblioteku i njena energija političkih borbi je uložena u taj neverovatni istraživački rad i sve te radove koje je ostavila za sobom. S druge strane, ja bih se hvatao i za vazduh da bih ostao u tom svetu u kome sam manjina pa da kao manjina pokušam nešto da uradim. I tu se razlikujemo. Ja ne bih našao svoj mir kada bih se povukao svestan činjenice da većina ne može da me razume ali i spokojan što znam da sam u pravu i da će vreme to dokazati.
Da se na kraju vratimo na dramaturgiju i da vas pitam da li su TV serije zaista uništile film jer su bolje od njega?
Mislim da je fim pobegao u neke produkcije. Mislim da je greška kad danas kažu da film treba da zabavlja narod. I Čaplin ga je zabavljao. Problem filmske umetbnosti je u činjenici da je ona, umesto da oblikuje svet pomerajući granice i da ga objašnjava, počela da ga pravda. Za mene je tu pukao film. Sve drugo je nevažno. Da li su animacije, 3D... Pa i Fric Lang se bavio animacijama na svoj način. I "Pismo nepoznate žene" Maksa Ofilsa i Štefana Cvajga je bio ljubić, ali nije bio Kasandra.
Da li gledate serije?
Ponekad mi bude i malo naporno. Serije koje traju u preko formata. "House of cards" sam više voleo u BBCjevoj verziji od ove nove. Najzanimljivija nova serija mi je "Parade", takođe BBC, a pustili su je i na HBO. Četiri epizode i to me je odvalilo. Ljubavna priča u kojoj ljudi koji se vole meru svoje ljubavi dokazuju kroz bol koji su spremni da nanesu jedno drugome i podnesu sami. Gledao sam i Breaking bad i Mad men. Ali imam problem kada producenti, kada vide da to ide, teraju u nedogled nastavke.
Kad smo kod serija ko je više ličio na Tonija Soprana Čume ili ovi iz Šilerove?
Toni Sporano je karakter koji genijalni David Chase slučajno napipao posle desetina propalih ili nerealizovanih pilot emisija, I u njegov karakter su osim Gandolfinija svoje talente uložili još mnogi talentovani pisci I reditelji. Ako verujete meni više nego tabloidima, moj uvid karaktere stanara Šilerove je bio prilično površan ali mislim da su filmski gledano svi bili zbir opštih mesta.
Koji je to žanr?
Sve je razliveno i moraš da imaš osećaj za to. Upišeš Pravni fakultet i najposećenija tribina je onda koju drže negirajući genocide u Srebrenici i veličaju Ratka Mladića. Ako Pravni fakultet nema senzibilitet za međunarodni su pravde, šta možemo da očekujemo na nekom drugom mestu. Tako da je srpska politka stvorila i Šilerovu i Srebrenicu i propale privatizacije i sve to je posledica greške kad smo pokušali da promenimo matricu po kojoj funkcioniše naše društvo.
http://istina.ldp.rs/Vesti/18687/Verujem-u-ono-sto-govorim.shtml
Нема коментара:
Постави коментар