Svi narodi dobiju vladu kakvu zaslužuju, primetio je Žozef de Mestr, diplomatski izaslanik Kraljevine Sardinije za rusku imperiju, pre oko dve stotine godina. On je komentarisao duboko ukorenjenu političku apatiju među Rusima, što je karakteristika koja traje do danas.
Rusija, naravno, više nije apsolutistička monarhija kakva je bila u De Mestrovo vreme. Nije ni komunistička diktatura u stilu Josifa Staljina. Međutim, predsednik Vladimir Putin je mnogo naučio iz autokratskih taktika svojih prethodnika, dok ruski narod izgleda nije naučio ništa. U anketi javnog mnjenja koja je sprovedena krajem 2014. godine 68 odsto ispitanika je reklo da Putin treba da bude „ličnost godine“. Pošto je u martu preuzeo Krim od Ukrajine i odbio da se pokloni pred zapadnim silama koje osporavaju takvu inicijativu, postao je heroj među običnim Rusima. Zapravo, Putinovi napori da povrati nekadašnju rusku teritoriju zasenili su njegovo gušenje nevladinih organizacija, represiju nad nezavisnim medijima i ućutkivanje glasova opozicije. Iako ruska ekonomija beleži pad, pošto je rublja od juna prošle godine izgubila više od polovine vrednosti u odnosu na dolar, kamatne stope su porasle za 17 odsto, a inflacija je dostigla dvocifrene brojeve, Putin i dalje drži rejting od 85 odsto. Rusi treba da traže rešenje za ekonomske probleme i da ne veličaju vođu koji ih je uzrokovao. Ali Putin, bivši agent KGB-a, ima diktatorsku lukavost.
On zna da su vekovi čvrste vladavine učinile Ruse poslušnim. Oni se možda boje vlade; ali se još više plaše da budu prepušteni sami sebi. Putin je kao i svake godine sredinom decembra organizovao večeru sa oligarsima - gozbu u vreme pomora. Četrdeset privrednih i industrijskih lidera (od kojih većina rukovodi firmama bliskim Kremlju) prisustvovalo je događaju da bi dobili, a i dali, garancije da će oni i vlada zajedno pobediti krizu. Putin je na večeri ponovio svoje obećanje da će štititi bogatstvo oligarha od američkih i evropskih sankcija. Posebno je obećao da će primeniti takozvani Rotenbergov zakon, nazvan po Arkadiju Rotenbergu, finansijeru koji je u septembru 2014. bio prinuđen da italijanskoj vladi preda imovinu vrednu 40 miliona dolara.
Zakon obavezuje Kremlj da oligarsima nadoknadi svu imovinu koju izgube u inostranstvu zbog zapadnih sankcija. Te izjave dopunile su obećanje koje je Putin dao u jednom intervjuu ranije ovog meseca. Ako ruski biznismeni svoje račune iz inostranstva prebace u svoju zemlju, njihove finansijske indiskrecije će biti oproštene i zaboravljene. Uzdanje u takva obećanja bilo bi ravno finansijskom samoubistvu. Pre samo nekoliko meseci Putin je sve uveravao da će ruska ekonomija lako savladati evropske i zapadne sankcije. Slično tome, za vreme finansijske stagnacije 1998. ruski oligarsi su izgubili mnogo i većina se nikada nije oporavila. Ruskoj vladi se očito ne može verovati kada je reč o zaštiti bilo čijeg bogatstva uz mogući izuzetak bogatstva njenih članova. Ipak, odbijanje zagrljaja Kremlja podjednako je destruktivno. Naposletku, u Putinovoj Rusiji političko neslaganje uzrokuje finansijsku propast. Najbogatiji ruski oligarh Mihail Hodorkovski, vatreni zagovornik demokratizacije i neumorni kritičar Putina, 2003. je uhapšen po izmišljenim optužbama za prevaru i utaju poreza, a njegova naftna kompanija Jukos je dovedena do bankrota, rasparčana i prodata pulenima Kremlja.
Obični Rusi imaju mnogo manje uticaja, te će patiti daleko više. Ali možda i zaslužuju da pate. Stroge mere štednje - smanjenje penzija, plata i socijalnih usluga (uključujući odluku da se zatvori više stotina bolnica i da se otpuste hiljade medicinskih radnika) - gotovo da nisu izazvale nikakvu kritiku. Nekoliko hiljada ljudi je krajem decembra organizovalo demonstracije u Moskvi, delom da bi pružili podršku Alekseju Navaljnom, advokatu, borcu protiv korupcije, poznatom blogeru i lideru sve slabijeg opozicionog pokreta, i njegovom mlađem bratu Olegu. Braća Navaljni su osuđena na tri i po godine zatvora za iznuđivanje novca od kompanije koja se bavi kozmetikom. Aleksej je dobio uslovnu kaznu; Oleg, apolitični direktor pošte, moraće celu kaznu da odsluži u zatvoru. Ta taktika - „oprostiti“ neprijateljima, dok ih kažnjavate preko rođaka - bila je Staljinova omiljena. „Neprijatelj“ bi se brzo osvestio, a javnost, koja ne poznaje one iza rešetaka, brzo bi izgubila interesovanje. Današnji Rusi se nadaju da Putin, koji je svoje protivnike neprijatno iznenadio aneksijom Krima, možda u rukavu ima još jedan smeli trik, koji će stabilizovati finansijska tržišta i povratiti cene nafte od koje zavisi ekonomija. Rusi su dovoljno obavešteni da bi strahovali da je Putinu ponestalo ideja. Ali taj strah se ne poredi s njihovim strahom od toga šta bi moglo da se desi ako promene situaciju. A Putin to dovoljno dobro shvata da bi znao da mu nisu potrebni gulazi, već lukava upotreba straha i praštanja da bi ostao na vlasti. Autorka predaje međunarodne poslove u Novoj školi i viša je saradnica Instituta za svetsku politiku u Njujorku
http://www.danas.rs/danasrs/svet/globus/putinove_ideje.12.html?news_id=296406
Činjenice, naši vekovni neprijatelji
Sad očekujem kako će Putin obznaniti da su Rusi nebeski narod. Domaći mediji se utrkuju sa ruskim ko će ionako proruskoj i antiameričkoj javnosti približiti ruske interese i prokazati američku „prljavu“ politiku. To je okvir u koji se stavlja svaka slika iz Ukrajine. Niko da se zapita zašto Ukrajina ne može suvereno odlučivati o svojoj političkoj budućnosti? Ko je to Ukrajinu proglasio ruskom zonom interesa i kojom logikom? Ko je to odredio da Rusi imaju pravo da određuju Ukrajini unutrašnje političke prilike?
U subotu sam sa ženom otišao do Metroa da kupimo lososa za nedeljni ručak. Kad smo stigli do odjeljenja sa ribom preko razglasa se čula pjesma Middle Of The Road - Chirpy Chirpy Cheep Cheep. Vjerujem da većina ne zna, ali to je neki hitić iz moje mladosti, dakle, neđe oko 1970. i neke godine. Nije da sam u to vrijeme bio fan pop muzike, to su godine kada sam preferirao malo složenije muzičke forme moderne muzike, ali me je iznenadio taj susret sa mladošću. Kako smo moja žena i ja skoro muzički istomišljenici, komentarisali smo otkud se neko sjetio nekog pop pjesmičurka iz naše mladosti. Čuo radnik u odjeljenju ribe o čemu pričamo pa se umješa u razgovor. Kaže on kako je kod kuće pustio neki song od Zeppelina, a kćerka, tinejdžerka, napade ga „što sluša te seljačine“. Produži on kako njeno društvo sluša aktuelni treš i vrlo radikalno ismijava sve one koji slušaju nešto smisleno. Vjerovatno se pitate kakve veze ima ova priča sa naslovom o zlim Amerima i braći Rusima? Pa, za mene je to dio jedne te iste priče. Nekako me to podsjeća na parlament Srbije prije 25 godina, kada je onaj Marković iz SPO-a, sa leptir mašnom, koga su tadašnji nacoši od milošte zvali Cimermanov konobar, izašao za govornicu i sasuo tadašnjim egzaltiranim, nacionalno nadrdanim nacionalistima kako im čitav svijet mora izgledati naopako kad dube na glavi. To dubljenje na glavi traje do danas. Ili, u kontekstu priče o ćerki radnika na odeljenju ribe u obrnutom smislu, džiberi su nam došli glave.
Beograd se sedamdesetih godina lagano otvarao prema zapadnoj kulturi, sa vrlo malo otpora tadašnje političke i kulturne javnosti. Ako je u umjetnosti i kulturi važna tradicija, mnogo je važniji novum, tj. kreativna sfera kulture i umjetnosti, ona koja stvara nove vrijednosti. U to doba nije bilo dileme odakle dolazi taj novum i na čemu se mogao izgraditi sopstveni kulturni i umjetnički izraz kao dio opšte, planetarne buduće baštine. To zasigurno nijesu bili učmali, jednoumni, diktatorski sistemi sa idejom umjetnosti primitivne, megalomaske, kičaste i ideološke direktive. Pjevao je i Milan Mladenović o Beogradu koji je nekada bacao svijetla daleko. Danas, jedva da dobaci do Žitorađe. Ili, bolje rečeno, Žitorađa dobacuje svoj mrak do Beograda. Oni koje nekada ni stražarno nijesi mogao sprovesti do Guče, danas se ponose i pjevaju hvalospjeve tom trivijalizmu zasmočenom hektolitrima otrova od šljiva, svinjocidom i atmosferom seoskih svadbi pod šatrama. Novina su samo uparađene cure u minićima koje igraju neku imitaciju istočnjačkih plesova po stolovima dok im obeznanjeni posjetioci vrše ginekološki pregled.
Po završenoj gimnaziji obreo sam se u Beogradu, djelimično da studiram, a više da budem dio urbanih vjetrova koji su tada zapljuskivali Beograd, kao jedan od rijetkih megapolisa u ondašnjoj Jugoslaviji. Doduše, tada sam otkrio da u Beogradu postoje i oni koji slušaju Marinka Rokvića, ali sam bio ubjeđen da će oni „izumrijeti“ ubrzo. Kakva zabluda. Gledajući ovogodišnji novogodišnji program skoro na svim televizijama, apsolutno su trijumfovali u svakom pogledu. Pašnjaci su opustjeli, dobili smo estradne zvijezde. Praziluk je skriven ispod firmiranog perja. Ličnosti koje mrdaju usnama kad čitaju svoje ime su dobile stiliste, agente PR-ove i slične matrage. Tješimo se da je tome kriv veliki odliv Beograđana u zapadne zemlje. Mada je suvišno određenje destinacije, jer su nepoznati slučajevi da je neko iz Beograda devedesetih izbjegao u danas „bratske“ zemlje. Ko bi rekao da ćemo danas slušati pravoslavno–ideološka trabunjanja, veličanje tradicije do imbecilnosti, uzdizanje vrijednosti XIX vijeka kao recept za novomilenijusko osvješćavanje „zabluda“ zapadne demokratije (kao da ih ima više) i okretanju pravim, panslovenskim, pravoslavnim zaglupljivanjima. Kako Igo reče – učitelj pali svijetla u selu, a pop ih gasi. E, mi živimo u društvu u koje su popovi najcjenjija sorta, a učitelji najponiženija. Prije neki dan sam dobio fotografiju u kojoj Grigorije od Sutorine, onaj što bi da hrišćanski šamara novinare u Trebinju, ulazi u svoj maseratti. Vlasnik maserattija i lanca hotela i restorana je na najbolji način pokazao u kojoj mjeri su ljudi imali više samopoštovanja u vrijeme jednoumlja nego u ovom vremenu maloumlja.
Prije neki dan, u dnevniku B92, u Kažiprstu, gosti su bili Danijel Cvjetićanin, estradni ekonomista, ekonomski analfabeta i bivši savjetnik političara slične upotrebljivosti, Vojislava Koštunice, i Miladin Kovačević, ekonomista i vršilac dužnosti direktora Republičkog zavoda za statistiku. Komentarisali su skup u Davosu. Danijel je, u svom prepoznatljivom stilu, na ekonomska pitanja odgovarao političkim i ideološkim baljezgarijama. U stilu, Amerika sprovodi nasilje u svjetu, napala je sjever Afrike, napala je Ukrajinu, Srbiji ne treba EU... i sve u tom stilu. To je ono dubljenje na glavi. Svaki čovjek sa vidom i sluhom, IQ-om većim od broja svojih cipela, nesumnjivo će primjetiti da je Rusija vojno otela dio teritorije Ukrajine (ako neko kaže da je Krim ruski, baciću mu gomilu istorijskih činjenica kojima je destkovan ukrajinski narod i na Krimu i u Ukrajini), uprkos tome što je dva puta potpisala ugovor kojim garantuje cjelovitost Ukrajine u zamjenu za opstanak svoje flote u Sevastopolju.
Čovjek istih sposobnosti, takođe će primjetiti da se u Donjeckoj oblasti događa nešto slično kao u Hrvatskoj i Bosni, kada je Śokica umislio da pravi državu od onih koji „hoće da ostanu u jugoslaviji“, a vi to nazovite kako hoćete. Možete i Velika Srbija. No sada je mnogo više buradi benzina oko kojih se jedan novi Śokica igra šibicama. Tugaljivo je kako umišljeni diktatorčići liče jedan na drugog. Skoro je Putin prosuo budalaštinu kako zapad vodi rat protiv pravoslavlja. Umjesto da prestane da snabdijeva paramilitarne snage u Ukrajini (koje domaći mediji iz milošte zovu „proruske snage“) i povuče svoje vojnike, pa se onda uvjeri da li je pravu. Sjećate li se onih Śokičinih bulažnjenja kako se čitav svijet zavjerio da uništi Srbe? Kako to danas smiješno zvuči. Pardon, za one što ne dube na glavi. Sad očekujem kako će Putin obznaniti da su Rusi nebeski narod. Domaći mediji se utrkuju sa ruskim ko će ionako proruskoj i antiameričkoj javnosti približiti ruske interese i prokazati američku „prljavu“ politiku. To je okvir u koji se stavlja svaka slika iz Ukrajine. Niko da se zapita zašto Ukrajina ne može suvereno odlučivati o svojoj političkoj budućnosti? Ko je to Ukrajinu proglasio ruskom zonom interesa i kojom logikom? Ko je to odredio da Rusi imaju pravo da određuju Ukrajini unutrašnje političke prilike? Ne prizivajte Ameriku kao argument, tim prije što je kritikujete za sve i svašta! Baltičke zemlje su postale dio EU i NATO pa se nije srušio svijet. Dakle, to nije kums. Ipak će biti da je neko umislio da je imperator i krenuo da vraća svoje „istorijske“ teritorije. Ukrajina se nekako sama namjestila Majdanom i svojim većinskim opredjeljenjem da bude dio evropskih integracija. Ubjeđenje da će prevagnuti pragmatičnost kod korisnika ruskog gasa, ispipavalo se dokle se možće ići. Ima tu još zemalja i zemljica đe bi bivši KGB-ovac (jednom KGB-ovac, uvijek KGB-ovac) mogao poraditi za vraćanje sjaja novoj ruskoj imperiji. A i građani Rusije su se dvotrećinski opredjelili da im je najvažnije vraćanje Rusije na svjetsku scenu kao velike sile. Važnije i od standarda, političkih sloboda i bilo čega drugog. Zapad je odgovorio onako kako je trebalo. U četvrtoj deceniji XX vijeka propustilo se, u jednoj sličnoj prilici, da se kaže „popu pop, bobu bob“. Istorijski je dokazano da zemlje sa odsustvom demokratije, zemlje apsolutizma, u kratkom roku mogu se samo imperijalnim ambicijama nametnuti kao respektabilna sila. To može odvesti u avanturizam nepredvidljivih posljedica. Rizično je kad demokratska zemlja rješava silom oružja pojedine krize, a ne kad zemlja diktature krene u teritorijalno proširenje.
Ono što mene flustlila, što bi rekao Šešelj, jeste da u Srbiji velika većina misli da Ukrajina treba da preda Rusiji svoje teritorije bez otpora. Kako bi se to učinilo racionalnim iskrivljuje se sve. Proglašava se Ukrajina fašističkom zemljom dok sa druge strane se ne primjećuju hiljade evropskih fašista koje se bore na strani „proruskih snaga“. Onaj kvazisitoričar, Čedomir Antić, na RTS-u izjavi da je Ukrajina u toku Drugog svjetskog rata imala kvinslišku državu kao Hrvatska. Pridružio mu se još jedan „stručnjak“ za vojna pitanja idiotskom tvrdnjom da su snage Njemačke na istočnom frontu činili 2/3 Ukrajinaca. Za obojicu ovih kvazi stručnjaka preporučujem da pročitaju ovaj tekst. Vjerujem da će njihova ljubav prema Rusiji prevagnuti i da neće povjerovati u činjenice. Jer su činjenice njihovi najveći neprijatelji.
http://www.e-novine.com/stav/115710-injenice-nai-vekovni-neprijatelji.html
Grčka „revolucija“
Pre gotovo godinu dana u evropskoj štampi pojavile su se analize prema kojima Aleksis Cipras i Siriza više nisu ono što su bili, odnosno radikali. U međuvremenu su se ista štampa i mnogi evropski političari prema Sirizi, iščekujući njenu pobedu na izborima, postavili kao da je reč o nečemu strašnijem od Islamske države i „agresora“ Vladimira Putina zajedno.
Siriza i Cipras uglavnom se označavaju kao „ekstremna levica“. Šta su onda komunisti? Istina, u programu ove stranke pominje se, kao cilj, i nacionalizacija banaka. Međutim, jedno su programi, predizborna obećanja i opoziciona stranka, a drugo ta ista stranka kada dođe na vlast.Zato izbori u Grčkoj ne liče na Oktobarsku revoluciju 1917 - mada su kao takvi predstavljani - pa će samim tim izostati uspostavljanje sanitarnog kordona oko „crvene opasnosti“ i daleko bilo strana intervencija. Atina će tražiti kompromis sa svojim poveriocima. A tražiće i poverioci. Pitanje je koji će principi prevladati - oni koji vuku korene iz „kolevke demokratije“, prema kojima je volja naroda sveta, ili oni drugi oličeni u interesima EU i finansijskih institucija. Da će nova vlada tražiti dogovor sa kreditorima jasno je i samim tim što ne traži otpis celokupnog duga od 240 milijardi evra već polovinu te sume, što je doduše „neprihvatljivo“ za „spasioce“ - Evropsku komisiju, Evropsku centralnu banku i Međunarodni monetarni fond.
Niko ne očekuje da Grčka isplati ceo dug i niko ne misli da je taj dug održiv, izjavio je juče za britanski javni servis Euklid Cakalotos, portparol Sirize za ekonomska pitanja. Zvuči kao nagoveštaj.Evropi treba novac, ali još više joj treba Grčka. Evropskim glavnim igračima biće potrebna dobra kalkulacija - kako da pomire narodnu volju sa obavezama koje je Atina prihvatila i kako doći do dogovora koji neće izazvati lančanu reakciju ostalih dužnika, među njima Italije i Španije. I sama Angela Merkel, kao oličenje ne samo Nemačke već i Evrope, potvrdila je saznavši rezultate izbora šta je najvažnije: da Grčka ostane u EU. Merkelova je, inače, uoči izbora pozvala Grke da glasaju odgovorno. Zna se šta je htela da kaže. Ali ostaje dilema - ako isključimo teorije zavere - zašto je najomraženija osoba među Grcima, dala preporuku glasačima koga da zaokruže.
http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/grcka_revolucija.46.html?news_id=296424
Proglasite Rusiju agresorom
Prethodno je ukrajinska Vrhovna rada usvojila izjavu kojom se Rusija definiše kao država agresor, što otvara put za posledice po međunarodnom pravu.
Poslanici su takođe potpisali saopštenje koje je prosleđeno vodećim evropskim i svetskim međunarodnim organizacijama, u kom zahtevaju od njih da načine istovetan potez i proglase Rusiju agresorom, piše Raša tudej.
U Vrhovnoj radi je doneta i odluka da se predsedniku Ukrajine Petru Porošenku predloži uvođenje ratnog stanja u državi koje bi trajalo sve dok ne prestane “ruska oružana agresija protiv Ukrajine“.
Vanredno stanje je prethodno, ukazom premijera Arsenija Jacenjuka uvedeno na istoku države, gde se odvijaju žestoke borbe ukrajinskih i proruskih snaga.
Poslanici su apelovali i na strane partnere da dostave Ukrajini vojnu pomoć, kako bi ona mogla da ojača svoje odbrambene kapacitete, kao i humanitarnu pomoć za civilno stanovništvo ratom zahvaćenih područja.
Vrhovna rada je takođe zaključila da međunarodna zajednica treba da Donjecku i Lugansku Narodnu Republiku terorističkim organizacijama.
http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2015&mm=01&dd=28&nav_category=78&nav_id=951748
AvtoVAZ
najavio smanjenje broja zaposlenih
Kako prenosi Tanjug, vodeći ruski proizvođač automobila Avtovaz je prvi od
automobilskih koncerna kojiposluju u Rusiji najavio smanjenje broja zaposlenih.
Kompanija planira da otpusti 1.100 radnika, piše list Vjedomosti pozivajući se na predsednika zvaničnog sindikata preduzeća Sergeja Zajceva i predstavnike kompanije.
Smanjenje broja zaposlednih pogodiće samo menadžere - kategorije rukovocilaca, stručnjaka i službenika. Sada u kompaniji ima oko 52.000 radnika, uključujući 10.000 menadžera. Očekuje se da broj menadžera bude smanjen 11 odsto, navodi list. Pretpostavlja se da će otpuštanja početi u aprilu.
Osnovni razlog novog smanjenja je situacija na tržištu. Prodaja "lada" u Rusiji prošle godine je pala 15 odsto, na 387.000 automobila. Celo tržište je bilo u padu 10,3 odsto.
U oktobru prošle godine predsednik Avtovaza Bu Anderson izjavio je da se smanjenje broja zaposlenih u 2015. godini ne planira.
Prema rečima Zajceva, sada su se sindikati dogovorili s menadžmentom koncerna, da sadašnje smanjenje bude poslednje u ovoj godini.
Prošle godine je broj radnika Avtovaza smanjen oko 20 odsto, a samo menadžera za trećinu, navode Vjedomosti.
Izvor: Tanjug
http://auto.blog.rs/blog/auto/vesti/2015/01/28/avtovaz-najavio-smanjenje-broja-zaposlenih
Bankar ubio troje kolega, a potom i sebe
MOSKVA -
Menadžer ogranka ruske Centralne banke u gradu Blagovešćensku na krajnjem istoku Rusije ubio je danas
troje svojih kolega, nakon čega je izvršio samoubistvo, zbog toga što je ostao bez posla, prenose ruski mediji.
Menadžer ogranka ruske Centralne banke u gradu Blagovešćensku na krajnjem istoku Rusije ubio je danas
On je ušao u jednu od kancelarija i lovačkom puškom ubio svog šefa, a kasnije još dva radnika u drugoj sobi. Nakon toga se ubio.
On je, pre nego što je otpušten, radio kao zamenik šefa kancelarije Centralne banke u Blagovešćensku, koji se nalazi blizu ruske granice sa Kinom, prenose mediji.
Centralna banka Rusije potvrdila je danas pogibiju četvoro pomenutih ljudi i incident opisala kao "užasnu tragediju".
Istraga je u toku.
http://www.rtv.rs/sr_lat/hronika/bankar-ubio-troje-kolega-a-potom-i-sebe_562269.html
Нема коментара:
Постави коментар