Od Vučelićeve „pobede“ još kleči cela Srbija

Dok sam tkao priču na osnovu dokumenata i činjenica o Principu Gavrilu, Vidovdanskom atentatu i odgovornosti Srbije, moj kritičar Vučelić prede istu vunu. U knjizi, intervjuu i prvom odgovoru Vučeliću pokrenuo sam mnoge bolne probleme, dok je on u odgovoru - "Klekni, Ljušiću", u svom "Pečatu", skoro sav bes usmerio isključivo na ideju pokornosti pred jačim.

 
Osnovna ideja koja baca u vatru Vučelića, gospodara Srpstva, jeste glagol klečati, koji sam upotrebio u prenesenom značenju, a on i njegovi poslušnici koriste ga u bukvalnom značenju, s namerom da me vređaju i omalovaže moje tekstove.
Vučelić polazi od ideje da je "klečanje nedostojno srpskog naroda". I ja tako mislim, osim u slučaju 1914, 1941. i 1999. godine. Polazeći od ideje da "smo po svojoj tradiciji veliki narod", što je strahovita zabluda njegova i njegovih sledbenika, u navedenim godinama doživeli smo teške poraze, od kojih se, možda, nikada nećemo oporaviti.

Tačno je da je Milošević prezirao filozofiju klečanja, kao i mnogi njegovi sledbenici. Ti si, Vučeliću, u tome bio besprekorno najdosledniji kao direktor RTS, zbog čega ne snosiš malu odgovornost. Milošević je sa Tobom i ostalim poslušnicima proglasio da smo 1999. godine dobili rat, i nikada se od te laži niste postideli niti izvinili svom poraženom narodu. Od te vaše "pobede" još uvek kleči Srbija, kleči sav srpski rasuti narod, klečiš i Ti... Pogledaj svoja kolena, malo više svoju crvenu dušu, osvetniče Kosova, sokole razjedinjenog Srpstva!

Ljuti osvetnik polazi od uverenja da moj tekst: "Vučeliću, moj nacionalizam nije lažan" "odiše dubokim nerazumevanjem istorije", čime hoće da kaže da je bolji povesnik od mene, a nije se usudio da polemiše ni o jednom pokrenutom istorijskom problemu, već je u pomoć pozvao poslušnike. Potom tvrdi da je odgovor "sam po sebi beznačajan" i odmah dodaje: "ali je važan..." Već tu se Vučelić spotakao o logiku, pošto ne može tekst biti beznačajan a važan!

Osuđujuću rečenicu "Zbog vas Srba izgubili smo Carstvo" čuo sam od urednika moskovske redakcije uglednog časopisa "Rosi", a ne u kafani. To je veliki problem o kojem se može raspravljati, ali se ne sme prećutkivati.

Jedini sam istorik srpski koji je napisao temeljnu kritiku na knjigu Holma Zundhauzena, "Istorija Srbije od 19. do 21. veka", Beograd 2009, koju su objavila dva naša ugledna časopisa. Vučelić to ne zna jer čita samo svoje kolumne.

Negirajući moj nacionalizam, on piše: "Takođe sam bio uveren da srpski nacionalista ne može prihvatiti bečku propagandu da optuži sopstveni narod i državu za učešće u atentatu na Ferdinanda." Vučeliću, gde si pročitao "otkriće" da sam zbog ubistva Ferdinanda optužio "sopstveni narod i državu"? Ovo je čista podmetačina i laž, pouzdana slika Tvojih moralnih kvaliteta. Apis nije personifikacija srpskog naroda i Srbije!

Niti si Ti, Vučeliću, nacionalista (bio si komunista, u duši si to i danas), niti sam ja drugosrbijanac. Čak si me i unapredio tvrdnjom da sam postao "njihov vođ" i "novi predvodnik", svrstavši me uz "majku drugosrbijanaca" Latinku Perović. Gospođi Perović mogu da odam priznanje kao povesniku i kao komunisti, koja se ne odriče svoje ideologije, kao Ti, prevrtljivi srbijanski Crnogorče. Latinku poznajem kao i Tebe i verujem da je iskreniji i pošteniji pripadnik srpske nacije nego što si Ti. I, kad je reč o "drugosrbijancima", bar onim koje, po Tebi, ja predvodim, tvrdim da su dobri Srbi, možda bolji od Tvojih, i ko ima pravo da se njih odrekne, kao što se Srpska crkva odrekla Srba rimokatolika i Srba muslimana, a to prihvatila osakaćena srpska nacija, koju danas čine samo pravoslavni Srbi. Da li ćete, Ti i Tvoji sledbenici, toga ikada biti svesni?

Sejući uvrede, Vučelić priziva u pomoć vladiku Irineja i istoriografa Ekmečića, na čije usputne primedbe u intervjuima neću odgovarati, ali hoću na jednu neprimerenu rečenicu, nedostojnu da se pojavi čak i u ovakvom "Pečatu". Reč je o tekstu vrlo učenog Dragomira Antonića, "Ko se jednom sagne, nikad se ne ispravi", istog autora ranije citiranog članka, "Oj Vido, oj Vidovdane", kojeg se sada odriče, a koji sam iskoristio u prvom odgovoru Vučeliću. Gospodarev poslušnik nigde nije mogao da pročita da se zalažem za odricanje Kosova i Metohije, jer je to moj zavičaj, drugi nemam.

Antonićevo sluganjstvo Vučeliću manje je ponižavajuće od njegovog klečanja ispred mene, jedne davne godine, kada je kao ostareli postdiplomac s etnologije polagao ispit. Stidim se i sad kad se setim kako je ova neznalica klečeći molila šesticu. Crveneo je od neznanja, a zbog ove ogavne rečenice trebalo bi da ponovo pocrveni pred profesorom koji je tada bio milostiv i nije mu dopustio da posrne do kraja, i nedostojno klečećeg podigao i časno ispratio. U pravu su oni koji su tvrdili da je neizbežna osveta lošeg studenta, u ovom slučaju budućeg kuvara posnih jela i Vučelićevog poslušnika.

Ovim završavam dopisivanje sa Vučelićem i njegovim poslušnikom, jer ne želim da polemišem sa ljudima koji koriste isključivo uvrede, a zapostavljaju goruće probleme i utemeljene činjenice.

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/drustvo/aktuelno.290.html:528685-Rados-Ljusic-Od-Vuceliceve-pobede-jos-kleci-cela-Srbija