Na godišnjici Aušvica osam šefova država, nema Putina

VARSSAVA, 13. januara 2015. (Beta) - U Aušvic će 27. januara doći osam šefova država da sa oko 300 preživelih logoraša obeleži sedam decenija od oslobadjanja tog najvećeg logora koji su nacisti podigli u okupiranoj Poljskoj, ali Rusiju neće predstavljati niko od visokih zvaničnika, već ambasador u Varšavi.

U nastojanju da se izbegne politička senka sukoba u Ukrajini i zategnutih odnosa Rusije sa Zapadom, Poljska je odlučila da na ovoj jubilarnoj godišnjici političari ne dobiju pravo obraćanja, kao pre 10 godina, kada je Rusiju predstavljao sadašnji predsednik Vladimir Putin, pa će na odavanju pošte žrtvama holokausta progovoriti samo bivši logoraši.

"Ova 70. godišnjica će biti drugačija nego prethodne jubilarne. Moramo to otvoreno da kažemo - to je poslednja jubilarna godišnjica koju ćemo obeležavati sa brojnijom grupom preživelih. Njihov glas je postao najpoptunije upozorenje pred našom ljudskom sposobnošću da nanesemo krajnje poniženje, prezir i masakre", kazao je danas direktor Državnoj muzeja nekadašnjeg nacističkog logora Aušvic-Birkenau, Pjotr Civinjski.

Medjunarodni savet bivšeg logora uputio je pozive u preko 40 zemalja a svakoj od njih je prepušteno da sama odluči rang svoje delegacije na obeležavanju godišnjice Aušvica.

Rusiju neće predstavljati njen predsednik Vladimir Putin zato što kao ni ostali šefovi država ili vlada nije dobio direktan lični poziv, već, kako je saopštio portparol Kremlja Dmitrij Peskov, ambasador Rusije u Varšavi Sergej Andrejev.

Do sada je dolazak potvrdilo 28 delegacija a neizvesno je ko će predstavljati SAD i Izrael, saopštio je u utorak portparol Državnog muzeja Aušvic-Birkenau Bartoš Bartizel.


http://www.beta.rs/?tip=article&kategorija=vestiizsveta&ida=3178279&id=&ime=

Navaljni kao ogled

Aleksej Navaljni, jedan od najuglednijih ruskih blogera, borac protiv korupcije koja izjeda sve strukture u državi, takođe i beskompromisni borac za ljudska prava, odlučio se na neuobičajen korak: sam je presekao „nanogicu” koju su mu prikačili nadležni posle osude na kućni pritvor i krenuo put Manježnog trga da sa svojim sledbenicima protestuje protiv politike ruske vlasti.

Kako je napisao na svom tviter nalogu: „Došli su pripadnici federalne vlasti, fotografisali nogu bez ’nanogice’, potom ’nanogicu’, bez noge, sastavili izveštaj i – otišli. ’Nanogicu’ nisu poneli...”

Epizoda sa Navaljnim na specifičan način pokazuje kakva atmosfera vlada ovih dana u Rusiji, posebno među njenim intelektualcima. Naime, sve je to inicirano političkom igrom koja se već mesecima vodi na relaciji Vašington i Brisel, a protiv Moskve.

U taktiku zapadnih ekonomskih i političkih pritisaka na Rusiju sve više počinju da sumnjaju i oni koji su počeli da je primenjuju i to čine i danas. Kako se, naime, ispostavilo, odbijanje Moskve da se povinuje zahtevima SAD i Evropske unije nije puka tvrdoglavost predsednika Ruske Federacije Vladimira Putina ili pak njegovo nerazumevanje svetskih tokova.

Pokazalo se da onih 85 odsto Rusa koji, prema nedavnim istraživanjima javnog mnjenja, stoje iza šefa države, to ne čine iz idolopoklonstva ili shvatanja sopstvene otadžbine kao imperije. Razlog nije ni u ubeđenosti da Putin poseduje magični štapić kojim će sadašnje nevolje jednim zamahom oterati u prošlost.
Jednostavno, Rusi ne žele da svoju domovinu prodaju bilo kome. Ona je njihova, i u dobru i u zlu. I tu diskusije nema.

Činjenica koja potvrđuje ovakav stav jeste nepostojanje bilo kakve iole konkretnije opozicije sadašnjoj vlasti. Svi pokušaji zapadnih mešetara da u tom smislu među Rusima nađu sagovornike razbijaju se o zid – patriotizma i vere u sopstvenu moć.

Drugim rečima, u najvećoj državi na svetu „igre” u Gruziji ili Ukrajini, jednostavno, ne prolaze. Uostalom, nisu prolazile ni u doba prvog predsednika Borisa Jeljcina, koji među zapadnim političarima i tamošnjim narodom svakako nije uživao ugled kakav prati njegovog naslednika – Putina.Upravo u tome i leži snaga Rusije. Putin je samo kanališe onako kako to želi većina njegovih podanika.

Pomenuti slučaj Navaljnog možda i najbolje odslikava gore pomenute tvrdnje. Kako je za britanski „Independent” pre neki dan napisao ser Toni Brenton, bivši britanski ambasador u Moskvi: „Navaljni kao osoba oličava sve ono što je najbolje u Rusiji. On pozdravlja zapadne sankcije protiv ’lopova i mangupa’, ali je oštro protiv takvog delovanja Zapada koje bi moglo da naudi ruskom narodu u celini.”

A upravo taj pokušaj da se naudi svima ne bi li se tako osiromašeni narod digao protiv vlasti, taktika je na koju su računali na Zapadu.

Drugi pravac išao je direktnije: sankcijama uvedenim pojedinim ruskim oligarsima trebalo je da ove udalji od Putina i da kod njih izazove želju da aktuelnom predsedniku, na neki način, nađu – zamenu. Dakle, tipičan ukrajinski scenario. Ali, ispostavilo se da ni jedna ni druga taktika ne funkcionišu.

A onda su se pojavile i sumnje: šta ukoliko bi Putin zaista bio svrgnut sa vlasti? Ko bi došao umesto njega i kakvu bi politiku donela pridošlica? Da li bi se priklonio zahtevima Zapada ili bi, naprotiv, krenuo linijom populizma, jačanjem nacionalnih osećanja, pa i otvorenim nacionalizmom opasnim po sve, posebno po najbliže susede?

Jer zemlja mora da funkcioniše na koji god način. Eventualnom smenom predsednika ne bi bile zatvorene prodavnice, škole, univerziteti, fabrike bi morale da nastave da rade... Ali kako sve to uskladiti kada većina građana izađe na ulice, bez jasnog saznanja šta ih čeka, ali sa ogromnim gnevom u dušama?

Upravo to je borba koju, između ostalog, vodi Navaljni. Borba da se stvari menjaju, ali ne i da se hrli u haos. Uostalom i velika većina zapadnoevropskih zemalja zazire od scenarija haosa. Svesni su posledica koje bi ih pogodile, jer Rusija je i dalje najjeftiniji i najsigurniji snabdevač Evrope energentima.

U SAD, koje su i danas „jedina preostala zemlja na svetuuljuljkana na jastucima hladnog rata”, razmišljaju drugačije. To je i navelo uglednog intelektualca Noama Čomskog da primeti da su se SAD našle u opasnosti da se od nekadašnjeg lučonoše demokratije pretvore u autokratsku vojnu državu koja, oslanjajući se na sopstvenu ekonomsku i vojnu moć, ne uvažava principe kojima se regulišu sveukupni međunarodni odnosi.

Da li će apeli Navaljnog i Čomskog biti dovoljni?

http://www.politika.rs/rubrike/Svet/Navaljni-kao-ogled.lt.html