U SIROMAŠNIM zemljama kakva je Srbija, kod mnogih je ključni motiv za bavljenje politikom da preko nje unaprede materijalni položaj. U nekim ključnim istorijskim periodima, kada su političke strasti uzburkane, nemali broj građana ulazi u partije iz idealizma.
No, idealizam ne traje dugo. Tim pre učešće u vlasti, pokazuje ne samo naše već i iskustvo razvijenijih zemalja od Srbije, stranke postepeno pretvara u interesne zajednice. U meri u kojoj se sve svodi na hladni račun, odnosno ne održava se bar kakav-takav ideološki naboj ili makar osećanje nekakve nacionalne misije, taj proces je potpuniji.
U našem slučaju on je najviše maha uzeo u slučaju Demokratske stranke i partija koje su posle 5. oktobra iz nje proizašle kao što su LDP i Tadićeva stranka. Dugoročno participiranje u vođenju države u surovim tranzicionim vremenima, kada se gotovo sve svodilo na ličnu korist, od te grupacije partija stvorio je političke parazite. A kada stvari do toga dođu, a takve stranke ostanu bez potrebnih resursa, samo je pitanje vremena kada će se ugasiti.
Njihovi aktivisti nisu spremni da rade za preduzeća koja im ne donose korist.
Tu se nalazi odgovor na pitanje zašto se Tadićeva stranka i Jovanovićeva Liberalno demokratska partija - koje za razliku od, u Vojvodini vladajućeg, DS-a nemaju feude od kojih mogu da žive - jagme da uđu u vlast. Bez vlasti i mogućnosti koja ona nosi u vezi sa zadovoljavanjem velikih apetita u ranijem periodu njihovih razmaženih funkcionera i aktivista ili bar bez održavanja iluzije da će se dokopati vlasti - njihovi prvaci bi ostali generali bez vojske. Ona bi još brže, i to od najviših činova pa nadole, bežala u tabore onih koji su već na vlasti, uz nadu prebega da će uspeti da se kroz partijske džungle probiju do izvora lične koristi.
http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/politika/aktuelno.289.html:527582-Dragomir-Andjelkovic-Jagma-za-vlast-i-korist
Нема коментара:
Постави коментар