SVAKE godine za Božić srpske televizije kao da se utrkuju koja će da nađe zabitije selo sa više snega kako bi prigodno podučile gledaoce o prazničnim običajima.
Kadrovi su slični - starica sa maramom unosi drva u oronulu kuću, loži vatru u čađavom šporetu, mesi česnicu u zarđaloj tepsiji i dočekuje brkatog položajnika kome je spremila vunene čarape na dar.
U redu, ima smisla da vidimo kako zaboravljeni i napušteni krajevi zemlje obeležavaju Božić po tradicionalnim obredima. Ima smisla i da se podsetimo kako nam izgledaju i narodne nošnje, potisnuti rituali, pesme iz davnina.
Ali, zašto se bar toliko vremena ne bi posvetilo i modernim generacijama u srpskim gradovima koji slave rođenje Hristovo.
Gotovo ispred svakog stana beogradskih solitera moglo se u utorak videti badnje drvo. Hramovi Božji bili su krcati novim "internet naraštajima" koji su radosno dočekali veliki hrišćanski praznik.
Mlade mame i supruge pekle su ukusnu česnicu i u šporetu sa ravnom pločom, čak i ako su recept pronašle na "Guglu", a očevi nisu morali sa sekirom da zapucaju u cerovu šumu, ali su poranili po badnjak na obližnju pijacu.
Kliše u američkim filmovima je da se Božić prikazuje scenama na bleštavoj njujorškoj Petoj aveniji, sa poklonima i modernim prazničnim melodijama.
Zašto se u Srbiji, iz godine u godinu, stvara utisak da je Božić, taj večni praznik, neki zastareli relikt tradicionalizma?
I zašto nas neprestano i detaljno upoznaju sa azbukom - kad se unosi badnje drvo, šta radi položajnik, a šta simboliše dinar u česnici. Kao da se radi o nekom tuđem, a ne našem prazniku.
Kao da zaboravljaju da Srbi slave Božić vekovima!
http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/drustvo/aktuelno.290.html:527867-KOMENTAR-Cesnica
Нема коментара:
Постави коментар