Последњих дана сукоб између украјинске војске и проруских снага поново се распламсава, гинесе на обе стране, страдају и цивили, а званични Кијев отворено је оптужио Москву за „агресију” и распоређивање више од 9.000 војника на истоку Украјине. Све се то дешава у тренутку када је Србија преузела председавање Оебсом, организацијом која би, декларативно, требало да има пресудну улогу у смиривању украјинског конфликта. Међутим, како то оцењује и председник Атлантског савета Владан Живуловић, и да неко други данас председава Оебсом, могао био да буде само посматрач „са малим ефектом успешности” – сем уколико се Русија и САД не договоре о томе како да се криза расплете.
– Кад геополитички промишљамо ситуацију, Украјина је одавно предвиђена да буде жариште – наводи Живуловић. – Она већ годинама тихо гори, с тим да се тај плам разбуктао оног тренутка када су Украјинци показали јасну жељу да уђу у ЕУ и НАТО. То је изазвало одлучнију реакцију Москве, јер Кремљу не пада на памет да дозволи излазак америчких трупа, преко Северноатлантске алијансе, на руске границе. Када се томе дода чињеница да је сама Украјина подељена на западни део, који ни у нека друга времена није био наклоњен Москви, и источни, који је превладавајуће проруски, ситуација није нимало охрабрујућа и све више подсећа на збивања у бившој Југославији. Да ли ће разум да превлада – бојим се да не и све су прилике да би грађански рат, на несрећу тамошњих људи, могао још дуго да траје, без обзира на све активности Оебса.
* Стиче се утисак да Европа из поменуте југословенске кризе ништа није научила?
– Није ЕУ та која овде вуче конце, већ је пре посматрач него озбиљан учесник. Код распада СФРЈ јесте Европа била веома активна, али зато што је активна била Немачка, док су Американци били посматрачи. У случају, пак, Украјине, ЕУ ни не показује жељу да буде јака. Напротив, разједињена је у својим идејама како да се постави и понаша, те заправо само следи политику Сједињених Држава. А Америка повлачи потезе којима је циљ да се Русија сведе на ниво регионалне силе, а не да буде важан глобални играч. У исто време Вашингтон спроводи и властиту одбрамбену доктрину, према којој се потенцијални проблеми што је могуће више удаљавају од граница САД, а истовремено се ствара притисак на границама могућих противника.
* Како да се ми поставимо у оваквој ситуацији, када су све хладнији односи Москве и Вашингтона?
– Ми морамо да гледамо наш национални интерес. Е сад, да бисмо га јасно формулисали потребан је консензус, а то код нас не иде лако, напротив. И наше је друштво негде подељено, при чему половина тај национални интерес везује за Запад, а друга половина за Русију. Морамо да будемо свесни да смо мала земља, изузетно слабих капацитета, и не би се требало заносити тиме да је Србија геополитички важна. У борби између Русије и САД свако од актера користи и најмању шансу да науди оном другом, па тако и Кремљу итекако добро дођу земље које су им блиске – попут Србије, али пуцају и на Бугарску и Грчку – да би преко њих могле да остваре одређени утицај на европску политику и тако посредно покваре неке америчке планове. Другим речима, ми смо тек пиуни у шаховској игри великих који ће нас радо жртвовати ако процене да ће тиме нешто добити. Невоља је што у таквој игри често и ми сами себи креирамо проблеме.
* Београд очито покушава да задржи неутралну позицију, али да ли ће то у перспективи бити изводиво или ћемо на крају ипак морати да се приволимо једном од царстава?
– И тренутно постоје благи притисци из ЕУ да, ако већ тежимо Унији, морамо да с њом ускладимо своју спољну политику. На том фону је и скорашња порука нове председнице Хрватске – а не треба заборавити да је реч о чланици и ЕУ и НАТО - која је инсистирала на томе да прекинемо с подршком Русији. Притисака који ће ићи у том правцу биће све више. У сваком случају, треба бити свестан тога да нам једноставно неће дозволити да водимо неутралну политику. Истина, још увек седимо на две столице, и било би идеално да можемо да задржимо ту позицију, али прича о несврстанима је давно прошла и бојим се да ћемо врло скоро морати да се опредељујемо.
* Како, односно у ком правцу: ка истоку или западу?
– Свако изјашњавање за један или други пол неминовно ће нас довести у непријатну ситуацију, и то не само због последица на спољнополитичком плану, него првенствено због поменуте поделе у српском јавном мнењу. Јер, део грађанства – а у то сам се уверио на низу примера – као да више воли Русију од властите земље. За њих је сарадња са сваким другим „издаја”, док је сарадња с Русима „патриотски чин”. И бојим се да ту не дође до гужве. Стога треба бити јако осетљив и водити се искључиво реалним српским националним интересима. Нажалост, невоља је што ми, заправо, још увек, како већ рекох, немамо јасно дефинисане националне интересе, и отуда је велика моја забринутост у ком ћемо се правцу кретати и какве ће репрекусије имати сви ови догађаји око нас.
Мирослав Стајић
http://www.dnevnik.rs/politika/vladan-zivulovic-uskoro-cemo-morati-da-se-opredelimo
Нема коментара:
Постави коментар