IOLE pažljivijem posmatraču naših političkih prilika nije moglo promaći da je poslednjih dana u medijima i u javnom mnjenju došlo do „eksplozije“ senzacionalnih vesti o novim dilemama našeg spoljnopolitičkog opredeljenja, a posebno o novim i novim uslovima koji nam se, navodno, nameću u pogledu procesa priključivanja Evropskoj uniji.
To je praćeno neuobičajeno velikim brojem medijskih komentara i reagovanja čitalaca ili gledalaca. Na prvi pogled, stekne se utisak da se u političkoj sferi našeg društva dugo nakupljao eksplozivni gas, kojeg je nekakva varnica aktivirala i da je došlo - ako ne do tragedije - barem do jakog udara. Zaista, opet na prvi pogled, ne baš mala „varnica“ u vidu vesti o ruskom odustajanju od izgradnje „Južnog toka“ poslužila je mnogima kao „detonator“ za otvaranje diskusije koja je puna emocija, uglavnom antizapadno i antievropski intoniranih.
A šta se može uočiti i zaključiti ako se situacija analizira i „na drugi pogled“?
Očito je da se, ne samo među političarima i onima koji ih u medijima prate, nego i u širem javnom mnjenju „krčka“ ideja o nepovoljnom međunarodnom položaju zemlje i o navodnoj potrebi da se konačno „izabere strana“. S obzirom na značajan uticaj spoljne politike na unutrašnju situaciju u Srbiji, to i nije nešto što bi se moglo smatrati neočekivanim. Ali nije lako nazvati očekivanim i upornost da se spinovanjem katastrofičnih vesti proizvede što veća snaga pritiska javnog mnjenja na kreatore politike. Tu, očito, nešto „iza brda leži“.
Da li se može prevideti da su prethodnih mesec-dva ispoljene dve dosta jasno formulisane ideje vezane za našu spoljnu politiku: treba nastaviti s politikom evropskih integracija, uz istovremenu odbranu osnovnih državnih interesa - jer je to moguće - s jedne strane, te opredeljenje za evrointegraciju treba preispitati - jer nije moguće ostvariti ga bez žrtvovanja Kosova - s druge strane? To je suština, koja se onda, zavisno od konkretnih zastupnika nekog stava, razlikuje u pojedinostima „pravog rešenja“. Ali se svoj stav ipak još ne otkriva u potpunosti, posebno od strane vodećih ljudi u srpskoj politici.
I otuda dilema i među analitičarima: da li se radi o ozbiljnim podelama i pripremi za politički obračun, ili su u pitanju samo „probni baloni“ za javno mnjenje?
Ono što meni izgleda, ipak, najznačajnije jeste utisak da se Srbija ponovo deli, ovaj put najdirektnije po pitanjima spoljne politike. A u tome postoji i dosta konfuzije, jer ne samo da više ne postoje „dve Srbije“ (sada imamo i „treću“!), nego su linije novog rascepa (s iznimkom „treće“) i unutar njih, možda i više nego među njima. „Prva“ Srbija napustila je ili napušta, barem na ovom planu, stara opredeljenja i orijentisala se na ono što je bio lajtmotiv „druge Srbije“, a ona, pak, rastrzana svim mogućim razlikama i sukobima i začuđena onim što ju je snašlo, ne snalazi se i ne nalazi dovoljno snage da posve jasno kaže šta želi i kako da se to postigne. Nagoveštava li to mogućnost da se zaista izvrši „pregrupisanje“ političkih snaga, ovaj put motivisano, naizgled ili stvarno, spoljnopolitičkim konceptima? Da li se baš zbog toga toliko forsira emotivni naboj koji izazivaju vesti tipa „opet nas ucenjuju“ i da li se tome u prilog fabrikuju „prava braća“ i „zla maćeha“ (sintagme čiji nisam autor, nego su preuzete iz komentara u medijima)?
Ako je tako, onda ćemo ponovo proći jedan težak period. Ali ako nije - a voleo bih da to nije slučaj - onda bi bilo mnogo uputnije ne vršiti stalni pritisak na kreatore spoljne politike „otkrivanjem“ senzacija i njihovim tumačenjem kao ploda „kuhinje“ one „zle maćehe“, da bi se uznemirilo javno mnjenje. Ne sporim da i u opredeljenjima i u taktici pojedinih velikih zemalja prema nama ima podosta nepotrebnog i, posebno, previše forsiranog. No, naša se i politička vrhuška i diplomatija - u okvirima onoga što je naša realna moć, a to se ne bi smelo nikako zaboraviti - do sada prilično uspešno nosila s tim i uspevala da nas ne konfrontira ni sa kim, sledeći ono što je shvaćeno kao državni interes, s jedne, i čineći to onako kako dozvoljavaju međunarodne okolnosti, s druge strane. Sigurno da svaki konkretan potez nije bio jednako dobar i uspešan, ali je glavnina doprinosila strateški najvažnijem cilju - integraciji u evropsku zajednicu zemalja kao načinu da Srbiju učinimo boljom za život većine građana.
A oni koji se s tim ne slažu (što je, da ne bude nesporazuma, njihovo posve legitimno pravo) trebalo bi da to jasno i bez uvijanja kažu. I da, konačno, navedu argumente za svoj stav (a ne stalna sumnjičenja prema suprotnom stavu), što za sada - uz časne iznimke - nekako stalno izbegavaju. A posebno bi bilo dobro da fabrikovanjem „otkrića“ o ucenama prema Srbiji ne izazivaju nepotrebne reakcije onih s kojima se ionako teško nosimo. Umesto toga bolje bi bilo da o svemu što izaziva dileme u pogledu spoljne politike zemlje razgovaramo direktno, među sobom, a ne „preko leđa“ drugih, ma koliko nam (ne) bili dragi.
http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/politika/aktuelno.289.html:524399-Ivo-Viskovic-Spinovi-ometaju-put-drzave
Нема коментара:
Постави коментар