„Rusija neće učestvovati ni u kakvim geopolitičkim sukobima, ali će uvek biti spremna da zaštiti sopstveni suverenitet”, izjavio je ovih dana predsednik Ruske Federacije Vladimir Putin. Njegova izjava odnosila se, pre svega, na zapadna mešetarenja povodom budućnosti građanskim ratom zahvaćene Ukrajine.
Sa druge strane, Semjuel Čejrep, stručnjak američkog lista „Forin polisi”, smatra da je jedini izlaz za preživljavanje Ukrajine – zaključenje sporazuma sa Rusijom. „U kratkoročnoj i srednjoročnoj perspektivi za Kijev je mnogo važniji politički dogovor sa Moskvom nego podrška Zapada, pa makar ista bila izražena i u vojnoj pomoći”, zaključuje Čejrep.
Nema sumnje da je Ukrajina ključ budućnosti evropskog kontinenta. Toga su svesni i u Moskvi i u Briselu. Ali i u Vašingtonu. Najbolji dokaz za to je nedavna poseta američkog potpredsednika Džozefa Bajdena Kijevu i njegova neskrivena „zainteresovanost” za stvaranje nove koalicione većine u Vrhovnoj radi.
Međutim, veliko je pitanje da li su toga dovoljno svesni i u ukrajinskoj prestonici. Ili se tamo rukovode inercijom izazvanom krvavim neredima u centru grada sa početka godine, u nadi da će neko drugi, moćniji, umesto samih Ukrajinaca razrešiti čvor u koji se zaplela druga po veličini evropska država.
Zainteresovanost su pokazale najbliže komšije i nekadašnja sovjetska braća – Rusi. Ništa manje pažnje nisu iskazali ni sa druge strane Atlantika, u Vašingtonu. Nažalost, i jedni i drugi su pri tome istakli prvenstveno želju da zaštite, pa i ojačaju sopstvene interese u regionu. O interesima samih Ukrajinaca nema mnogo objašnjavanja. Valjda svi smatraju da je to nešto o čemu brigu moraju da vode u Kijevu. Ko god da je tamo na vlasti.
Moskva je još 15. marta, prilikom susreta šefova diplomatija Rusije i SAD, Sergeja Lavrova i Džona Kerija, naglasila da je njen cilj opstanak Ukrajine kao neutralne zemlje. SAD i Evropska unija, međutim, podržavaju aktuelno rukovodstvo u Kijevu da se integriše u Zapad i od zemlje stvori „prosperitetnu i demokratsku državu”. Nažalost, želje planera razbijaju se o svakodnevnu činjenicu da je zemlja na samoj ivici bankrotstva i da bez obustave ratnih operacija na jugoistoku ono biva sve izvesnije.
Tako gledano, i sam Sporazum o asocijaciji sa EU – o kojem vladajuća kijevska garnitura govori maltene kao o overenoj ulaznici u EU, pa i u NATO – mogao bi da ostane samo neprimenljivo slovo na papiru. Naime, nedavno se u medijima pojavio podatak da bi eventualni ulazak Ukrajine koštao EU najmanje 25 milijardi evra godišnje. Pri tome se niko u Briselu nikada nije zamislio nad činjenicom da bi dodatno raskidanje ekonomskih veza Ukrajine sa Rusijom trebalo nadoknaditi iz nekih drugih, evropskih izvora. Sigurno je, takođe, da bi prijem ratom raskoljene zemlje i te kako nepovoljno uticao na druge zemlje EU, obuzete sopstvenim privrednim i separatističkim nevoljama.
Bekstvo Ukrajine od ekonomske, pa i humanitarne katastrofe leži u normalnom funkcionisanju privrednih potencijala koji se nalaze u Donjeckoj i Luganskoj oblasti. Ali tamo, umesto da cveta proizvodnja, sve češće niče cveće na grobovima poginulih u ratu kojem se kraj teško nazire.
Ispada da se ključ oporavka ipak nalazi u zajedničkim rukama Kijeva i Moskve i nigde drugde. To je pokazao i dogovor u Minsku o prestanku oružanih dejstava. Doduše, dogovor se svakodnevno krši, ali činjenica je da su velike vojne operacije ipak zaustavljene.
Ni nedavni samit G-20 u australijskom gradu Brizbejnu, gde je povodom situacije u bivšoj sovjetskoj republici bilo mnogo oštrih reči, nije otišao mnogo dalje. Konačni rezultati skupa svetskih predsednika u pogledu ukrajinske krize ostali su – nedorečeni.
Predsednik Petro Porošenko nije čovek sa kojim je nemoguće postići dogovor. Nije to ni šef ruske države Vladimir Putin. Pitanje je koliko međunarodni mešetari prihvataju da se pomenuta dvojica sastanu i razgovaraju oči u oči, bez sufliranja bilo koje treće strane. A dve zemlje su veoma važne jedna drugoj i na ekonomskom i na političkom planu. I samo kao dobri susedi garant su prosperiteta celog evropskog kontinenta.
Treba pomenuti i da Rusija i Ukrajina nisu samo susedi. Veliki broj stanovnika dve zemlje radi u u komšiluku, odakle pare šalju porodicama u domovini. Preduzeća su povezana proizvodnim procesima, kultura zajedničkim korenima… Sve to je, u najvećoj meri, zaostavština sovjetskih vremena. Ali zaostavština koja je do kijevskih nemira funkcionisala na dobrobit oba suseda. Veštačko prekidanje takvih veza izazvalo je dramatične događaje. Povratak pređašnjem poverenju mora zato biti što prirodniji.
Нема коментара:
Постави коментар