Srbija bi trebalo da promeni svoj zvanični naziv u “Stranačka Republika Srbija”. Srbijom ne vladaju zakoni, kao što se to čini na prvi pogled kada pročitate reč “republika”, već stranke. Ne donosi skupština zakone, već stranke. Ne sude sudovi, već stranke na osnovu stranačkih zakona i procena.
Vladajuća politička stranka je vrhovni zakon u Srbiji. Ako postoji akt koji ima jaču snagu od ustava, to je onda zakon političke stranke.
Ovo je evidentno kada pogledamo kako se formira najviši zakonodavni organ u Srbiji.
Zvanični naziv Skupštine Srbije je “Narodna Skupština Srbije”. Dakle, u njoj sede izabranici naroda, odnosno, njihovi predstavnici. Pogrešno.
Kada izađete na izbore, vi glasate za političku stranku, imaginarni entitet koji nije opipljiv, a ne za narod. To nisu narodni poslanici, odnosno, predstavnici, već predstavnici i zastupnici političkih stranaka, tj. stranački poslanici. Dakle, Narodna Skupština Srbije bi trebalo da se zove “Stranačka Skupština Srbije”, što nas dovodi do zaključka da je Srbija ustvari “Stranačka Republika Srbija”.
Po svojoj prirodi, stranke predstavljaju centre moći. Ti centri moći su snažniji o zvaničnih državnih institucija kao što su Vlada, Skupština, Predsednik Republike, Ustavni Sud, Kasacioni Sud, Vlada autonomske pokrajine, itd. Zvanične institucije podređene su stranačkim centrima moći.
Stranke svoju vrhovnu moć koriste kako bi u ime zvaničnih institucija, a preko svojih stranačkih satelita, odnosno, stranačkih funkcionera, sprovodile stranačke ideologije koje idu u korist isključivo strankama.
Naš izborni sistem je tako osmišljen i dizajniran. Namerno. Decenijama unazad naš izborni sistem se nije menjao, niti postoje naznake da će se menjati. Kada ste poslenji put nekog političara čuli da se u predizbornoj kampanji zalaže za promenu izbornog sistema? Nijednoj stranci to ne ide u korist, jer svaka ima koristi od ovakvog izbornog sistema.
Pitate se zašto se godinama smenjuju jedno te isti političari? Odgovor je izborni sistem.
Dakle, ako znamo da su stranke izvor svih, ne većine, već svih problem u Srbiji, potrebno je da usmerimo našu pažnju na fundamentalni proces pomoću kojeg te stranke dolaze i opstaju na vlasti. Osnovu čini izborni zakon.
Ako promenimo način na koji biramo vlast, postoji veća verovatnoća da će na odgovorne funkcije doći pojedinci koji će zastupati interese naroda. Ako ne, makar nećemo gledati jedno te iste ljude kako nas uvlače, izvlače pa ponovo uvlače u krizu.
Recept za uništenje SVIH političkih stranaka
Kako promeniti izborne zakone u cilju uništenja političkih stranaka?
Krenimo prvo od Zakon o izboru narodnih poslanika. Pričalo se jedno vreme o pokretanju inicijative za uspostavljanje direktnog izbora za narodne poslanike. Bile su to samo prazne priče.
Skupštini ćemo vratiti nezavisnosti jedino onda kada bude uspostavljen sistem da građani direktno biraju narodne poslanike po imenu i prezimenu. Laički gledano, to bi bio veliki problem, jer ko će pamtiti 250 imena, kako svim tim ljudima obezbediti medijsku promociju, ko će sve to finansirati…
Ovaj problem se rešava na jedan veoma prost način. Potrebno je napraviti sistem u kojem će se narodni poslanici birati u gradovima, odnosno, opštinama. To znači da bi svaka opština imala svog predstavnika i zastupnika u parlamentu.
Zapanjujuće je to da u sadašnjem skupštinskom sazivu čak 100 opština nema svoje predstavnike! Mahom su to ljudi iz Beograda i drugih većih gradova. Međutim, ko će zastupati interese građana ostalih 100 opština?
U nekim državama, kao što je na primer Australija, svaka oblast, po ustavu, mora da ima svog predstavnika u parlamenetu. To je demokratski.
Dakle, promenom zakona bi trebalo omogućiti svakoj opštini da ima svog predstavnika u parlamentu. U Srbiji ima ukupno 198 opština, dakle, 198 poslaničkih mesta u parlamentu.
Neki bi rekli da nije fer da jedan čovek predstavlja dva miliona Beograđana. Rešenje tog problema leži u podela stanovništva po novima administrativnim teritorijama. Na primer, jedan poslanik na svakih 30.000 stanovnika, to znači da bi 7 miliona stanovnika imalo 233 poslanika, grubo rečeno.
Izbori za narodne poslanike odvijali bi se na lokalnom nivou. Uzmimo za primer grad Kragujevac. Svaki građanin Kragujevca koji smatra da bi mogao da prikupi dovoljno podrške svojih sugrađana, može da se kandiduje za republičkog poslanika.
Kada dođe dan za glasanje, na izbornom listiću dobijate imena pet Kragujevčana koji su prikupili dovoljno potpisa da učestvuju na izborima. Kandidat koji osvoji najviše glasova odlazi u republički parlament. Dakle, glasate za živog čoveka kojem znate ime, prezime, biografiju, radno iskustvo, itd.
Takav sistem primeniti na svaki grad, odnosno, administrativnu teritoriju ukoliko se vodimo sistemom podele stanovništva.
Tada bismo u Skupštini imali 198 nezavisnih poslanika koje je izabrao narod iz svih gradova Srbije. Na takvog jednog poslanika teško bi bilo vršiti pritisak. Svako skupštinsko glasanje bi bilo neizvesno. Niko ne zna ko će glasati za koji zakon ili amandman.
Šta mislite, da li bi zakon o smanjenju plata i penzija prošao u takvoj skupštinskoj atmosferi?
U današnjoj Srbiji, vlada ima vrhovnu izvršnu, pa čak i prikriveno zakonodavnu i sudsku moć. Kada bi se primenio novi način izbora narodnih poslanika, skupština bi istinski postala najviši organ u državi. Prosto je nemoguće manipulisati da velikim brojem slobodnih ljudi. Skupština bi u svakom trenutka mogla da odbaci zakone vlade koji bi bili štetni za narod. Skupština bi u svakom trenutku mogla i da smeni vladu ili pojedinačne ministre.
Po sadašnjem sistemu, vanredni izbori se raspisuju kada vlada izgubi većinu u skupštini. Zašto postojanje skupštine zavisi od vlade kada je skupština najviši organ u državi? Besmisleno je jer u Srbiji na papiru postoji princip podele vlasti. Zašto ne padne sudska vlast kada, na primer, padne izvršna ili zakonodavna?
To ne bi bio slučaj da su poslanici nezavisni. U teoriji, vlada bi mogla da se menja i bira na svakih godinu dana, ali bi ta vlada morala da izvršava naređenja Skupštine. Smisao je da vlada izvršava naređenja Skupštine, a ne obrnuto, kako je danas.
Troškove izbora snosile bi lokalne samouprave pojedinačno. Na taj način bi se rasteretio republički budžet iz kojeg se, po sadašnjem sistemu, svake izborne godine izvuče nekoliko milijardi dinara.
Svaka lokalna samouprava bi bez problema mogla da snosi takve troškove.
Ukidanje gradskih i opštinskih skupština
Lokalne skupštine i samouprave su u Srbiji lego kriminala, zloupotreba, krađe novca i malverzacija. Razlog su opet političke partije. Da li vam je jasno zašto se toliko krvi oko lokalnih skupština? Zato što ih niko ne kontroliše, a na raspolaganju imaju velike količine novca.
Ukidanje lokalnih skupština bi rešilo stagnaciju gradova i opština širom Srbije.
Neki bi rekli da se na taj način ruši demokratija. Ako demokratija znači kriminal, onda vredi dovesti demokratiju u pitanje.
Drugi razlog za ukidanje je taj što gradske skupštine nemaju apsolutno nikakvu moć. Centar moći su izvršne gradske uprave i gradska veća.
Uzmimo za primer Sjedinjene Američke Države. Svaka pojedinačna država u sebi ima stotine velikih, srednjih i manjih gradova. Vrhovno telo u tim gradovima nije skupština, već gradsko veće, odnosno gradska uprava.
Imamo i mi gradska i opština veća i uprave, ali te organe u Srbiji biraju lokalne skupštine sačinjene od stranačkih funkcionera. U SAD se direktnim izborima biraju svi članovi gradskog veća.
Uzmimo za primer Beograd. Ukinuta je skupština i potrebno je izabrati gradsko veće od, na primer, deset članova. Kada Beograđani izađu na izbore, neće glasati za spisak stranačkih odbornika, već za sposobne ljude, tj. menadžere koji će voditi grad.
Recimo da se za tih deset mesta prijavi dvadeset kandidata, za svako mesto po dva. Beograđani će na svom listiću zaokružiti ne jednog, već deset ljudi za koje oni smatraju da bi uspešno vodili grad. Kada se saberu svi glasovi, deset pojedinaca sa najviše glasova biće imenovano za članove gradskog veća.
Ovde bi se mogao primeniti drukčiji sistem prebrojavanja glasova. Australija ima možda najpravedniji izborni sistem. Njihov izborni sistem se zasniva na alokaciji, odnosno, premeštanju glasova.
Najprostije rečeno, na glasačkom listiću ispisana su tri imena: Pera, Marija i Jovana. Recimo da se vama najviše dopada Jovana, vi ćete pored njenog imena stavit broj 1. Drugi kandidat po vašem odabiru je Pera i pored njegovog imena ćete staviti broj 2 i broj 3 pored Marije.
Prvo se prebrojavaju svi glasovi pod brojem 1. Ukoliko nakon prvog prebrojavanja niko nije osvojio apsolutnu većinu, eliminiše se kandidat sa najmanje glasova i njegovi glasovi se raspoređuju na preostala dva kandidata. Ukoliko niko od kandidata ni nakon prebacivanja glasova ne osvoji apsolutnu većinu, posmatra se sledeći kandidat koji ima najmanje glasova i njegovi glasovi se raspoređuju dok se ne dođe do kandidata koji prelazi apsolutnu većinu.
Prebacivanje glasova se ne vrši slobodno, već na osnovu tog koga je glasač označio pod rednim brojem 2, 3, 4… Glasački listić je nevažeći ukoliko glasač ne numeriše sve kandidat.
Pogledajte animaciju koja detaljnije objašnjava ovakav izborni sistem.
Predstavnici izabrani na ovakav način će donositi sve odluke, pravilnike, statute, budžet, itd. Dakle, imaće apsolutnu moć da uređuju svoj grada po volji svojih sugrađana. Uticaj republičke vlasti na takvu jednu lokalnu vlast je u potpunosti umanjen, možda čaka i eliminisan u teoretskom smislu.
Razni teoretičri će imati primedbe na pojedinosti ovog predloga, ali suština je stabilna: ukinuti skupštine, osnovati gradsko veće sačinjeno od pojedinaca koji se biraju direktnim glasanjem.
Tada bi se izgubila privilegovana funkcija gradonačelnika. Tu ulogu bi donekle preuzeo predsednik gradskog veća. Ovo je veoma bitno jer je neophodno uništiti osećaj da su gradonačelnici nedodirivi privatni vlasnici gradova.
U Srbiji su sednice gradskih veća i uprava zatvorene za javnosti. U SAD, na primer, sednice gradskih veća ili uprava su otvorene za javnost. Građanima je omogućeno da prisustvuju sednicama i da postavljaju pitanja članovima gradskog veća. Sve sednice su otvorene za javnost, jer gradsko veće ne bi trebalo ništa da krije od svojih sugrađana.
Imajući to u vidu, statuti gradova bi slobodno mogli da se ukinu i da se donese jedan republički zakon kojim bi precizno bilo uređeno pitanje svih lokalnih samouprava.
Smena u svakom trenutku
Donji dom američkog Kongresa bira se na osnovu broja stanovnika, dakle, svaki reprezentaticav predstavlja određeni broj građana. Donji dom ima ukupno 435 poslanika.
U SAD živi oko 316 miliona ljudi i imaju 435 poslanika. U Srbiji živi oko 7 miliona ljudi i imamo 250 poslanika. Ne bi čak ni taj broj bio problematičan da svaki grad ima svog predstavnika u parlamentu.
Vođeni primerom iz SAD, mandat narodnih poslanika bi trebalo ograničiti na dve godine. Nije nužno, ali bi u svakom slučaju sprečilo potencijalne zloupotrebe i pojavu korupcije. Ukoliko su građani određenog grada zadovoljni radom svog poslanika, oni će ga ponovo izabrati.
Ograničenje trajanja mandata narodnih poslanika bi imao i psihiloški uticaj na građane. Ukoliko građani određenog grada vide da ih njihov predstavnik ne zastupa, oni znaju da neće morati da ga trpe pune četiri godine, već će ga kazniti za samo dve. Na ovaj način se moć vraća u ruke slobodnih građana. To je prava demokratija.
Imenovanje predsednika i premijera
Prema sadašnjem zakonu, mandatara za sastav vlade predlaže predsednika republike. Po nepisanom pravilu to su uvek lideri političkih stranaka koje su osvojili najviše glasova na izborima. Ne mora tako da bude, ali je sadašnji sistem namešten da mora.
Na osnovu novog izbornog sistema, predsednika vlade bi mogao da bude biran direktno, predsednik vlade bi mogao da bude ujedno i predsednika republike (prime: SAD), ili da sistem ostane isti, da predsednik republike predlaže mandatara za sastav vlade, ali njihovu vladu moraće da potvrdi skupština sačinjena od nezavisnih poslanika sa svih krajeva Srbije.
Tada bismo možda i imali stručnjake u ministarskim foteljama.
Izbori za sudije
Naše sudstvo je sve osim nezavisno. Potrebno je uspostaviti izborni sistem za sudije. Ova ideja se uspešno sprovodi u SAD i zato se može reći da ta država zaista ima nezavisno sudstvo.
Dakle, građani svih opština i gradova koji se nalaze pod ingerencijom određenog suda biraju sudije tih sudova na izborima. Na izbor sudija bi možda bilo teže primeniti sistem iz SAD, jer su njihovi sudovi drukčije organizovani, ali izborni bi mogli da se sprovedu, na primer, samo za predsednike sudova.
Naši sudovi mogli bi da postanu mnogo efikasniji kada bi u njima sedele nezavisne i stručne sudije, a ne stranačke.
ZAKLJUČAK
Najveći problemi Srbije nisu deficit, nezaposlenosti, dugovi, pad proizvodnje, rasprodaja imovine, itd. Naš najveći problem i naš najveći kočničar su političke partije. Sami sebi su obezbedili vrhovnu moć. Sistem je tako napravljen da je veoma teško za nekoga sa strane da se uključi u slobode izbore.
Zato gledamo iste ljude već 20 godina, pa čak i više.
Stranački sistem je jedino moguće uništiti na ovaj način. Potrebno je promeniti par zakona i odredbu u ustavu koja kaže da lokalne samouprave imaju svoje skupštine.
Međutim, mislite li da današnji političari ne znaju za istinske reforme koje su napisane u ovom tekstu? Naravno da znaju i nikome ne pada na pamet da ih sprovode, jer znaju da im je opstanak na vlasti zagarantovan čim se dočepaju neke fotelje.
Ovaj sistem zahteva da građani, odnosno, glasači koriste mozak tokom glasanja, da se obrazuju, informišu o kandidatima, da znaju kako sistem funkcioniše, da znaju koja su njihova prava, da budu mudri i da brzo reaguju ukoliko uoče da neko ne radi u njihovom interesu. Međutim, ko bi u Srbiji dao moć odlučivanja narodu?
Svaki sistem je podložan korupciji i manipulacijama. Sadašnji je izgrađen na temeljima korupcije i manipulacije. Novi sistem u srži uvek ostavlja moć u rukama naroda. Kako narod odluči, tako će mu biti.
Za ovakvo stanje u države ni možemo u potpunosti da krivimo sami sebe, jer ne postoji niko ko je zaista vredan nečijeg glasa. Zato smo došli u situaciju da u Srbiji izbore pobeđuju oni koji su najpopularniji i najzastupljeniji u medijima. Zato se svi političari grčevito bore za kontrolu nad medijima jer znaju da se u trulom izbornom sistemu tako pobeđuju izbori.
Obavezno se oglasite u komentarima povodom ovog teksta!
http://www.teleprompter.rs/ovo-je-smrt-za-stranke-recept-za-unistenje-svih-politickih-stranaka.html
Нема коментара:
Постави коментар