Prosto ne mogu da se zaustavim

Pošto mu majka nije dozvoljavala da upiše akademiju, a on nije želeo da studira građevinu, što je bila majčina želja, Predrag Koraksić je upisao arhitekturu. Na trećoj godini studija zaposlio se u sindikalnom listu Rad, gde je radio pet godina. Onda ga je Slobodan Glumac pozvao u upravo osnovane Večernje novosti. To su prve godine neverovatno uspešne karijere danas verovatno najpoznatijeg karikaturiste u Srbiji, Predraga Koraksića Coraxa, (1933) iz zaseoka Koraksići kod Čačka. Prvu karikaturu objavio je kao gimnazijalac, sa 17 godina, u „Ježu“.

Bavite se isključivo političkom karikaturom. Zašto? Kako ste uopšte ušli u taj svet?
Ja sam oduvek voleo da crtam likove, konkretne ljude, ali u ono vreme to je prosto bila tabu tema, nisi mogao nikoga da crtaš, pa čak ni one na nižoj hijerarhijskoj lestvici.

Dobro, likovi su jedna stvar, ali u političkoj karikaturi glavna je ideja. Šta je vama u tom razvoju i pristupu bilo glavno, šta vas je opredelilo?
To je nepristajanje. Ja nisam mogao da ostanem ravnodušan, nikad. Uvek sam bio antiprotivan. Kako čovek može da se pomiri sa glupostima, sa budalaštinama, sa kičerskom politikom, kako je Kris rekao: kič – to je radost za neobrazovane. Nisam mogao s tim da se pomirim.

Ali, kako se desilo da se krajem osamdesetih godina ne opredelite za stranu na kojoj je bila ogromna većina srpske inteligencije, pa i mnogi vaši prijatelji?      
Zbilja, ja sam tada mnogo prijatelja izgubio. Čak ni sa nekim najbližim rođacima nisam više hteo da se viđam. Milošević ih je sve omađijao. A meni je odmah bilo jasno o čemu se radi, ne znam ni odakle mi to, i odmah sam počeo da crtam karikature u kojima sam ta svoja razmišljanja i osećanja izražavao, gde god sam mogao, a malo je bilo listova koji su to hteli da objavljuju, jedan je bio i Demokratija danas, koju su pokrenuli Zoran Gavrilović i Leka Bogosavljević, gde su pisali Ivan Đurić, Vlada Gligorov i mnogi drugi.

Od tada je prošlo više od četvrt veka. Odmara li vas to svakodnevno crtanje?
Nisam se umorio. Prosto sam morao da radim. To je postao već kao neki miks nemačke upornosti i srpskog inata. I dan danas, čim završim jednu karikaturu, ja odmah razmišljam šta ću za sledeći broj, stalno mi se to vrti u glavi. Jeste da sam sebi upropastio život, ali imam neku satisfakciju.

Kakvu satisfakciju?
Mislim da sam svojim crtežima uspevao da razgolitim te ljude, političke i nacionalne moćnike, da pokažem karikaturalnu suštinu njihovog karaktera. Činio sam ih smešnim iako su bili opasni, što se, bar sudeći prema reakcijama koje su do mene stizale, običnim ljudima dopadalo.

Jeste li se bojali kad ste pravili te karikature?
Ne, nikada nisam osećao nikakav strah, prosto na to nisam obraćao pažnju

A jeste li imali neke kočnice, da kažete: ovo je ipak preoštro?  
Samo sam gledao da crtež ne bude uvredljiv po ličnost onoga koga crtam, drugih kočnica nisam imao.

Šta kod ljudi u politici najpre želite da razotkrijete, šta vas najviše ljuti kod njih?
Bahatost, koja je inače dominantna kod tih ljudi, beskrupuloznost, laž, prevara... Posebno nacionalizam. Ne znam da li je to posledica okolnosti da sam dete iz mešovitog braka, ali sam glupost i primitivizam nacionalizma i nacionalista oduvek, što se kaže, prepoznavao iz prve.

Vi zapravo imate vrlo izražen politički nerv. Kao da imate neki nasledni gen.
Da li je to razlog, ne znam. Moj otac je bio revolucionar. Bio je učitelj, kao i moja majka. Zbog svog rada sa seljacima svake godine je premeštan u neko drugo selo, a po pravilu su to bila najzabačenija sela zapadne Srbije. Moja majka je isto radila sa seoskim ženama, pokušavala da ih emancipuje... Kao posledicu tih stalnih selidbi i ja imam jednu falinku. Naime, prilikom jedne od tih selidbi, kad sam imao 4-5 godina, ja sam u vozu dobio male boginje. I meni je od toga jedan živac u levom oku popustio, tako da ja na to oko vrlo slabo vidim. Tako da sam sve karikature nacrtao samo sa jednim okom. Ko zna šta bi od mene bilo da sam mogao da radim sa oba oka.

Jeste li se zato opredelili da radite čist crtež, bez teksta?
Bio sam ubeđen da je to nabolje. Počeo sam tako da radim i video sam da takve karikature imaju najviše efekta. Pravio sam ja ranije i karikature sa tekstom, ali sam uvek mislio da je tekst u karikaturi suvišan.

Imate li neki omiljeni lik?
Nemam nekog omiljenog, ko mi padne pod ruku.

A po broju karikatura ko je prvi, Milošević?
Za Miloševića je vezana jedna zanimljiva stvar. U početku sam ga crtao tako da mu se vide oči. Ali, u jednom trenutku, sedeći za stolom i pokušavajući što bolje da napravim taj lik, povukao sam tu liniju i video da on strahovito liči na taj crtež bez očiju. I tako sam nastavio da ga crtam. Inače, ja uvek istražujem i pokušavam da napravim nove varijante istog lika. Dosadno mi je da stalno crtam na jedan isti način. Skupljam fotografije gde su oni opušteni i gde najviše liče na sebe. To je materijal od kojeg pravim samo portret, a druga je stvar u kakav ću posle kontekst taj portret da stavim.

Danas najviše crtate Vučića.
Naravno. Vučića i Nikolića. Ima tu i čitava lepeza ovih čankoliza oko njih, pre svega oko Vučića, kao što je, recimo, ovaj Babić. To je isto kao za vreme Miloševića. Ali, da idemo redom, bio je Milošević, pa Koštunica, pa Tadić, pa je sad Vučić, dočekaćemo i njegov kraj, ja mislim…

Niste tu spomenuli Đinđića. I njega ste crtali.
Nisam ga pomenuo u tom nizu zato što je to bio jedan kratak period neke nade. Mada sam, naravno, i njega crtao „u negativnom kontekstu“ kada je za to bilo razloga.

Uglavnom, udarate „pravo u glavu“.
Postigao sam tu „radnu temperaturu“ i ta temperatura me stalno drži. Opredelio sam se za to i prosto ne mogu da se zaustavim.

Tri musketara i karikatura

U mom razredu u zemunskoj gimnaziji bila su čak četiri izvanredna crtača, od kojih su trojica postali poznati karikaturisti – Dragan Rumenčić, Nikola Rudić i ja, dok je četvrti, Saša Dodik, postao profesor na Akademiji likovnih umetnosti. Sećam se i da je negde pred kraj trećeg razreda u gimnaziju za profesora došao Milan Besarabić, koji je bio vajar, ali se bavio i tzv. terakotama, karikaturama u obliku skulptura. On je odmah osnovao crtačku sekciju i crtali smo na tavanu u gimnaziji ili kod njega u ateljeu na Starom sajmištu. To je bio moj prvi susret sa karikaturom.

 

Ceo dodatak posvećen Predragu Koraksiću Coraxu možete da pornađete u prazničnom dvobroju Novog magazina, u kojem vas čekaju i VREDNE NAGRADE među kojima su i 30 njegova knjiga.

http://www.novimagazin.rs/vesti/predrag-koraksic-corax-prosto-ne-mogu-da-se-zaustavim