Konačno, demokratski potencijal ta nova stranka bi, po mišljenju autorke, trebalo da demonstrira izborom svog lidera. Par dana kasnije, ovom predlogu Pešić je dodala i svojevrsni dodatak – naime, bez pomoći EU, kaže ona u svom sledećem tekstu, i ovako ujedinjena opozicija ne bi imala nikakve šanse u političkoj borbi protiv stranaka koje su trenutno na vlasti. Dakle, Pešić se prvo založila za strukturne promene unutar jednog broja opozicionih stranaka i potom na neki način pozvala članice EU da svojom podrškom daju „vetar u leđa“ tako formiranoj novoj opoziciji.
Sve su to elementi jednog na svaki način suvislog odgovora na pitanje od koga se pošlo. Ubrzo su stigle i reakcije na taj predlog, uglavnom negativne, i to upravo od onih aktera kojima je predlog pre svega i bio upućen. Te reakcije dale bi se svesti na konstataciju da je za opoziciono ujedinjavanje rano budući da još nema novih izbora na vidiku. To je naravno neozbiljan odgovor, koji ipak pokazuje u kom smislu je predlog Vesne Pešić, iako krajnje razuman i dobronameran, ipak nerealan – taj predlog bi naime trebalo da realizuju akteri koji su i svoje stranke i Srbiju upravo i doveli u situaciju da nam pitanje „Šta da radi opozicija?“ zvuči tako dramatično. No, ako oni kojima su i pitanje i odgovori prevashodno upućeni ne misle da je vreme da se njima pozabave, mi bismo se mogli nadovezati na tekstove Vesne Pešić i još malo razraditi temu.
Da bismo to uradili, potrebno je ovim analizama dodati i sliku konteksta unutar koga se traži rešenje. Prvo, Pešić se ne bavi opozicijom u Srbiji u načelu, nju zanima samo jedan određeni segment te opozicije i ona ga, nabrojavši stranke, jasno definiše – to je opozicija koja se barem deklarativno kreće u rasponu od liberalnih do socijaldemokratskih opredeljenja. Uprkos razlikama, ove stranke nam deluju kao međusobno bliske zbog toga što je nacionalizam u njihovom angažovanju ili sasvim potisnut ili je barem u drugom planu. Sva je prilika da otpor prema nacionalizmu kao ideji vodilji za političko delovanje povezuje te stranke i sa „pokretom“ belih listova: za građane koji su odlučili da svoj glas ne daju nijednoj stranci na izborima 2012. takođe bismo s razlogom mogli pretpostaviti da dele jedan sličan pogled na svet. Tako Pešić pokušava da objedini (ili obnovi) politički blok koji se raspao verovatno još 2002. ili 2003. godine.
Jedna bitna posledica tog raskola, koji se s vremenom samo produbljivao, između samih stranaka pa onda i glasača koji su im bili skloni svakako je odustajanje sve većeg broja potonjih od politike, a reč je, da ponovimo, o građanima kojima je blizak jedan antinacionalistički politički svetonazor. Kada se gleda iz tog ugla, pitanje koje je postavila Vesna Pešić može se i preformulisati, to jest proširiti: Šta da radi opozicija kako bi jedan nemali broj građana koji u najširem smislu sa njom deli isti svetonazor vratila u politički život? Ako na situaciju u Srbiji pogledamo iz ugla tih građana, problem nam se pokazuje u novom svetlu. On onda izgleda ovako: postoji jedan nezanemarljiv broj ljudi u Srbiji koji su nedvosmisleno i izrazito nezadovoljni učinkom tekućih vlasti; prema nekim procenama njih bi moglo biti upravo onoliko koliko ima i pristalica stranaka koje čine vladu. Nevolja je međutim u tome što su ti isti građani čvrsto odlučili da uskrate poverenje i opoziciji, dakle strankama čije su nekada bile pristalice, a to demonstriraju neučestvovanjem u političkim procesima.
Tako su se i ti građani i ta opozicija našli u dvostrukoj blokadi koja ide naruku isključivo strankama koje su sada na vlasti. Stoga je ključno pitanje za opoziciju kojoj se obraća Vesna Pešić sledeće: Kako ponovo zadobiti poverenje građana koji su se povukli iz politike potpuno svesni cene koju će za to platiti? A cena se, kako vidimo, manifestuje u šteti koju prave diletanti koji su se zahvaljujući upravo pomenutom raskolu ponovo popeli na vlast. Na tako postavljeno pitanje, ujedinjenje opozicije, baš kao i pomoć „sa strane“ ne deluju kao dovoljno uverljiv odgovor. Jer, kakva je korist od ujedinjavanja onih koji su već jednom izneverili poverenje i razvejali nade u oporavak Srbije? Međutim, kada se tako postavi, ovo pitanje sugeriše jedan drugi mogući odgovor: sa svojih pozicija u strankama moraju se povući svi oni koji su propustili da realizuju šanse koje su se ukazale Srbiji u dvehiljaditim. Samo bez njih te stranke mogu računati na novu političku šansu.
Kada se iz politike sklone svi akteri za koje se vezuju politički porazi i neuspesi „petooktobarske“ Srbije, otvoriće se mogućnost za obnovu antinacionalističkog segmenta domaćeg političkog polja. Do tada, svaki razgovor o ponovnom ujedinjavanju i novim platformama biće izlišan, jer poverenje nije izgubljeno u načelnom zalaganju za određene političke ideje; poverenje su prokockali konkretni akteri kojima do tih ideja očito nije bilo stalo i oni sada moraju da odu. Dok se to ne dogodi, te političke ideje će, kao i do sada, služiti samo kao dekor na koji razočarani glasači više ne obraćaju pažnju.
http://pescanik.net/problem-je-u-akterima-a-ne-u-dekoru/
Нема коментара:
Постави коментар