Razgovor sa Mikijem Manojlovićem započet u Radionici integracija na istorijskom mestu Bara Venecija trebalo je da bude o novom pozorišnom projektu u kojem deci oboleloj od Daunovog sindroma ova institucija, čiji je on osnivač, daje priliku da se osete važnim i da svima pokažu, u toploj i iskrenoj režiji još jedne velike glumice Anite Mančić, kakav je zaista njihov svet. Ipak, kao u nekoj od građanskih drama Henrika Ibzena čija naizgled jednostavna struktura postane opasan društveni i politički ogled, tako se i ovaj razgovor veoma brzo otarasio početnih formalnosti i pretvorio u ozbiljnu vivisekciju savremene srpske istorije i društva.
Šta Radionica integracija nudi što bi trebalo srpsko društvo da vidi, a nema prilike na drugom mestu?
Radionica integracija menja kulturni sadržaj Srbije u jednom malom segmentu, a u kolikoj meri ne znam. To mora javnost da oceni. To znači nama u Radionici i čini nas radosnim, ali ne znam kako je drugima. Na široj srpskoj ili užoj beogradskoj javnosti je da to oceni, ukoliko je čula ili nešto uradila ili imala nekog udela u ovome što se dešava u Radionici. Ja Radionicu smatram veoma važnom i to nije stvar samo moje, lične prirode, ni svih drugih ljudi koji ovde rade, već društveno odgovornog ponašanja koje je zaboravljena i izlizana kategorija. To vam je kao i ljubav, kada se prečesto ta reč ponavlja ona postaje izlizana. Malo je ljudi koji žele da menjaju svet u kojem se nalaze.
Hoće li Radionica preživeti u okolnostima u kojima trenutno živimo?
Siguran sam da će preživeti. Zato što politički autoriteti, koje mi možemo voleti ili ne, protiv kojih možemo biti, za koje možemo glasati, sadašnji politički autoriteti to razumeju, ma kako to neverovatno izgledalo. I Radionica ne samo da će preživeti, nego i napredovati.
Zar nije čudno da ovakve stvari ne mogu da prežive bez političkih autoriteta? Zar ovo ne bi trebalo da je društvena i socijalna stvar koja bi trebalo da funkcioniše bez nekog političkog uticaja ili angažmana?
Pristojan odnos politike i umetnosti oduvek je bio klackalica i imao je svoje bolje i gore trenutke. Umetnost je starija od politike i pozorište je starije od politike i ono će preživeti. Preživeće svaku politiku. Ali, neophodan je definisani odnos politike i umetnosti i oni koji to umeju, mogu i razumeju uspevaju da stvore neke institucije, da izvedu projekte do kraja. Pa, šta vi očekujete u ovakvoj situaciji? Mislite da je ovo ovde najvažnija stvar? Nije! Sem za nas. Dobro je da politika povremeno ima sluha za Radionicu integracije i znaju šta ona znači ili šta bi mogla da bude i koliko je ona važna za inkluziju svih koji imaju vidljivih i nevidljivih hendikepa koje imamo vi ili ja.
Zar ne dolazimo onda u situaciju da nam umetnost i kultura zavise od politike?
Ne mislim da kultura zavisi od politike. Zavisi uvek od nas samih. Postoje samo uslovi u kojima ljudi mogu bolje ili lošije da stvaraju u kulturi. Istočni blok, ceo taj Varšavski pakt, Rusi, Poljaci, Česi... Pogotovo su Česi imali taj underground život koji je, u stvari, bio vrhunska umetnost. Ali, nekakvi uslovi moraju da postoje, institucije moraju da funkcionišu po nekim zakonima koji se poštuju i na nekim finansijicama. To je nešto što treba da bude zakonski regulisano i onda više nećemo razgovarati o politici. Da se razumemo, Radionica integracijanije nastala dobrom voljom nekog političara, nego sadašnji političari imaju sluha za radionicu, da pomognu, i hvala im.
U kakvom mislite da se trenutku nalazi srpska kultura? Da li je ovo vreme kada će sređivanje zakonske regulative obezbediti neke bolje uslove?
Ništa nije počelo ni danas niti juče. Sve je jedan dug proces i to proces žrtvovanja. Kada je Mitra Mitrović ujahala ovde na belom konju na kraju Drugog svetskog rata kao ministar kulture oslobodilac, pa svedo danas – to je proces u kojem smo svi mi učesnici, svedoci i savremenici. Dvesta deset godina postojanja moderne srpske države, od 1804. do 2014, veoma je kratak proces percipiranja kulture sa ovakvim našim mentalitetom. Ne znamo baš tačno šta je bilo pre toga.
Pomenuo sam Mitru Mitrović koja je prvi ministar kulture u FNRJ i zatim su se ređali mnogi, do danas. Bilo je i ovakvih i onakvih. Bilo je i perioda kada su političari znali koliko ne znaju, ali su imali poverenja u one koji znaju. To su bili svetli trenuci. Bilo je i umetnika i ljudi koji su znali da se nametnu političarima i da stvore institucije. Danas vi imate ministra Ivana Tasovca koji je pre trenutne pozicije napravio instituciju koja je za svaku pohvalu, a to je Beogradska filharmonija, a ona ima ugled koji uopšte nije za šalu. Sa druge strane, imate tog istog čoveka sada kao ministra koji radi stvari, očigledno, po planu i veoma dosledno. Možete ga voleti ili ne, ali on menja krvnu sliku institucija.
U smislu nekog okvira u kojem će institucije funkcionisati ili će dovesti prave ljude?
Čovek nešto pokušava i ima rezultate. To je tako – kratko i jasno.
Ako stavimo institucije po strani, mislite li da snaga pojedinca može nešto da promeni. Vaša radionica je dokaz toga. Ta individualna energija koja može nešto da promeni?
Neće biti da je većina uvek u pravu. Svet pokreću pojedinci i ideje, a ne masa i pokreti. Ne vidim ništa loše u tome. To je objektivna pojava. Ako pojedinci imaju ideje i znaju da ih sprovedu, onda je to dobro. Mislim da institucija treba da bude iznad pojedinca, a mi smo svi tu da doprinesemo da ta institucija što bolje funkcioniše. Mi smo svi deo toga, svi smo u tom procesu i treba da doprinesemo da nam bude što bolje.
http://www.novimagazin.rs/vesti/miki-manojlovic-odnos-politike-i-umetnosti-je-uvek-klackalica
Нема коментара:
Постави коментар