NEMIRI U MOSKVI

Bezbednosne službe procenjuju da se na skupu podrške Alekseja Navalnom, najpoznatijem protivniku
predsednika Vladimira Putina, okupilo oko 1.500 ljudi, kao i da je privedeno oko 100 ljudi zbog neprimerenog ponašanja, prenosi televizija Raša tudej

Ruska policija rasturila je večeras u Moskvi neodobrene demonstracija pristalica opozicionog vođe Alekseja Navalnog pošto je prethodno oko dva sata trajao protest zbog sudskog procesa protiv njega.

Navalni koji je u kućnom pritvoru od februara zbog još jednog procesa, uhapšen je na početku protesta na
kojem se, prema agenciji Asošijetid pres, okupilo više hiljada ljudi.

Više od 130 ljudi uhapšeno je na protestu, preneo je AFP pozivajući se na rusku nevladinu organizaciju OMD-info. Ruska televizija RT prenosi procene bezbednosnih službi da se na skupu podrške Navalnom, najpoznatijem protivniku predsednika Vladimira Putina, okupilo oko 1.500 ljudi, kao i da je privedeno oko 100 ljudi zbog neprimerenog ponašanja.

Demonstranti na trgu blizu Kremlja uzvikivali su “Nećete moći sve da nas uhapsite“. Neki od učesnika
protesta su uzvivali slogane podrške Ukrajini. Gradske vlasti Moskve saopštile su danas da će sprečiti sve skupove za koje nije izdata dozvola.

RUSIJA: Lider opozicije dobio 5 godina uslovne kazne

Protest je sazvan pošto je sud juče najavio da će presuda Navalnom, biti izrečena danas a ne 15. januara, za kada je takođe sazvan protest. Manji protesti podrške Navalnom organizovani su i u Sanktpetergburgu i drugim ruskim gradovima.

Navalni je danas osuđen za prevaru na uslovnu kaznu od tri i po godine zatvora. On je optužen da je s bratom Olegom proneverio 27 miliona rubalja (546.000 evra) i time oštetio francusku kozmetičku firmu Iv Roše.

Oleg Navalni je osuđen na zatvorsku kaznu od tri i po godine, ali on nije dobio uslovnu kaznu. Evropska unija ocenila je da su presude Alekseju i Olegu Navalnom politički
motivisane.

RUSIJA: Sud zaplenio imovinu braće Navalni (FOTO)

U saopštenju portparolke visoke komesarke za spoljnu i bezbednosnu politiku EU Federike Mogerini navodi se da optužbe protiv braće Navalni “nisu dokazane na suđenju”.
Advokat i popularni bloger, postao je istaknuta ličnost opozicije sprovođenjem istraga korupcije državnih zvaničnika i organizovanjem demonstracija protiv Putina u Moskvi 2011. i 2012. godine.

Uhapšeno 200 demonstranata ispred suda u Moskvi

- Dovezli su me kući, ne puštaju me iz stana – napisao je on na “Tviteru” a prenosi RIA Novosti.
Navaljni je nameravao da prisustvuje na nedozvoljenom mitingu koji su njegove pristalice planirale da održe na centralnom Trgu Manjež, ali je nedaleko odatle zadržan.

(Telegraf.rs / Beta)

PUTIN: Ako neko napadne Rusiju, odgovorićemo nuklearnim bombama!  

- Rusija zadržava pravo korišćenja svog nuklearnog arsenala u slučaju napada na nju ili njene saveznike - piše u ruskoj vojnoj doktrini

Ruski predsednik Vladimir Putin potpisao je u petak novu verziju ruske vojne doktrine u kojoj se NATO naziva temeljnom pretnjom za sigurnost zemlje.

U doktrini se navodi zabrinutost zbog “jačanja ofanzivnih kapaciteta NATO-a na ruskim granicama i preduzetih mera za raspoređivanje globalnog sastava protivraketne odbrane” u istočnoj Evropi.
Ukrajina je u sredu napravila korak prema Severnoatlantskom savezu odustavši od statusa nesvrstane zemlje, a taj simboličan gest izazvao je bes Moskve i omogućava Kijevu da traži pristup  NATO -u.

Moskva je nekoliko puta upozorila na odluke Saveza da rasporedi postavke u nekoliko zemalja članica smeštenih na ruskim granicama, poput baltičkih zemalja i Poljske, kao i na plan protivraketnog štita u istočnoj Evropi.

Obeležje ruske vojne doktrine je zadržano i stavlja naglasak na vojni angažman Rusije samo u slučaju da se iskoriste sva nenasilna rešenja, prenosi Hina.

Doktrina navodi da “postoji manja verovatnoća velikog rata protiv Rusije”, ali takođe navodi i popis pretnji koje su se intenzivirale u nekim područjima poput teritorijalnih potraživanja, uplitanja u unutrašnje poslove država i slanja strateškog oružja u svemir.

Rusija zadržava pravo korišćenja svog nuklearnog arsenala u slučaju napada na nju ili njene saveznike ili u slučaju “pretnje za samu državu”.

Moskva takođe navodi da je jedan od glavnih zadataka njenih oružanih snaga u vremenu mira “garantovanje nacionalnih interesa Rusije na Arktiku”, strateškoj regiji za budući razvoj gospodarstva i energetske opskrbe Rusije, oko koje se Moskva spori s SAD-om i Kanadom.

(Telegraf.rs)

http://www.telegraf.rs/vesti/1369427-putin-ako-neko-napadne-rusiju-odgovoricemo-nuklearnim-bombama

Paradiranje uz vetar

Konačno, šta ima još da se kaže o sumarnim rezultatima Vojske Srbije u 2014? Skoro ništa. To da je izvela nekoliko taktičkih vežbica, da je „priskakala narodu u pomoć“ u elementarnim nepogodama, da je poslala neke manje sastave na nekoliko međunarodnih lokacija da budu na straži mira – radila je i prošle, i pretprošle, i one godine pre nje. Može biti da je tek vredna pomena vojna parada u oktobru, ali nikako da se zvanično prizna da je paradiranje organizovano Vladimiru Putinu u čast, što nema ama baš nikakvog uporišta u zdravom razumu. Dakako, parada je koštala, ali koliko – javnost ni o tome nikako da dobije potpunu i pravu informaciju, pa se onda rasplamsava mašta u kojoj se nađe svega i svačega. Ali, šta se radi kad ta banalna mozgalica nikako da stigne do svesti onih koji odlučuju

I na kraju dve hiljade četrnaeste Vojska Srbije se ne pomera sa vrha lestvice ovdašnjeg opštenarodnog poveranja. Tako stoji u izjavi misistra odbrane Bratislava Gašića, a tek se od generalskog kora ne može očekivati da se spusti za koju stepenicu. Dakle, kraj je dvehiljade četrnaeste, pa bi po logici stvarit rebalo da je i u Srbiji okončana prva godina obeležavanja stote godišnjice Velikog rata. Čini se, međutim, da ta logika u ovom slučaju nije primenjiva, pa će se na domaćim malim i velikim ekranima junaci vojvode Stepe, na primer, i jurišnici generala Potioreka, odnosno po Vukovoj transkripciji Poćoreka, i u dve i petnaestoj hvatati za gole vratove u živom blatu reke Kolubare. Naravno, posle slede bojevi i bitke u petnaestoj, pa u šesnaestoj i sedamnaestoj, i tako do kraja, ako kraja uošte i bude.

Dobro, a kakve to veze ima sa današnjom Vojskom Srbije? I zvanično i nezvanično, ima i te kako. Najpre, njena moralna vertikala, opet po zvaničnom tumačenju, upravo je u Velikom ratu šiknula u astronomske visine. Na toj vertikali, tvrdi se dalje, utemeljene su fundamentalne vrednosti ovovremene vojske, počevši od borbenih i moralnih, pa sve do duhovnih, patriotskih i slobodarskih. A drugo, da nije bilo kadeta Vojne akademije, da nije bilo „nesalomivih ratnika“ Spcijalne brigade Vojske Srbije, da nije bilo Vojnofilmskog centra „Zastava film“, i najposle, da nije bilo i finansijske i logističke podrške Ministarstva odbrane – ne zna se kako bi se na dan obeležavanja stote godišnjice Kolubarske bitke, dakle sredinom decembra, uopšte i završilo snimanje igrano-dokumentarnog filma i odgovarajuće serije pod nazivom „Srbija u Velikom ratu“. I s tim u vezi, ako bi bilo kome pala na pamet jeretička ideja pa da priupita nadležne u resornom Ministarstvu koliko je sav taj vojni angažman opteretio ionako tanak vojni budžet, odgovoriće mu se, po svemu sudeći, da je pitanje deplasirano najmanje iz dva razloga: prvo, jer patriotizam nema cenu; a drugo, učešćem najvećma u masovnim filmskim scenama, pripadnici Vojske su usavršavali svoje taktičke veštine baš kao da su na redovnoj borbenoj obuci, a povrh toga, popunili su svoje saznajne praznine o ulozi Srbije u Velikom ratu.

Neka sve to bude tako. Međutim, u trećoj decembarskoj dekadi takođe su bile dve godišnjice, dve u jednom danu, istina ne „okrugle“, ali takođe bitne i za vojsku, i za državu, i pogotovo bitne za društvo. A prošle su apsolutno nezapaženo tako što su sva tri ovde pomenuta subjekta ignorisala karakteristike obeju tih godišnjica, smeštenih u 22. decembar 2014. Podsećanja radi: 22. decembra 2014. navršile su se 73 godine od onog (svakako istorijskog!) formiranja Prve proleterske brigade u maloj bosanskoj varoši Rudo, prve regularne jedinice jugoslovenkih partizana. S obzirom na nacionalni sastav te proleterske jedinice i, napose, s obzirom na to da je u Titovoj Narodnooslobodilačkoj vojsci – čiji su slava i heroizam odjekivali diljem antihitlerovske koalicije, i na čijim je zasadima u mirnodopskom razdoblju izrasla Jugoslovenska narodna armija – preovlađivao borački i komandni kadar srpske nacionalnosti, Vojska Srbije ima dovoljno razloga da svoj barjak izdigne takođe na najvišu tačku moralne vertikale. Ali, paradoksalno i nažalost, njen politički i vojni vrh (ovde ne ulazimo u razloge), ni juče ni danas, kao da nisu uvažavali niti uvažavaju tu prostu istinu, ili su je tek uzgredno i nevoljko pominjali kao da je se stide, pa antifašističkoj borbenoj tradiciji iz Drugog svetskog rata ne samo da nema mesta u domaćoj vojničkoj praksi, nego je ona i u civilnom sektoru potisnuta na društvenu i istorijsku marginu.

Druga godišnjica: od tog istog 22. decembra 2014. prohujale su tačno 23 godine kako je poslednji put proslavljen Dan Jugoslovenske narodne armije. Baš proslavlejn, a ne obeležen,  zato što je usledio nakon „teško, ali slavno izvojevane pobede nad ustašama i oslobađanja Vukovara“, odnosno nakon „86 dana vukovarskog pakla“ i tako dalje sve u tom stilu i smislu, kako su se već u naslovima svojih imbecilnih umotvorina iživljavala jurišna piskarala naročito vojne štampe. Ali, to više nije bila ni jugoslovenska ni miroljubiva, nego neka sasvim neprepoznatljiva vojska, u stvari, bile su to srpsko-crnogorske vojne formacije koje su pripadale onoj, tada već osramoćenoj „oružanoj sili svih naših naroda i narodnosti“. Hronika ratnih zbivanja tih dana morala bi biti dobro poznata naročito građanima prestonog srpskog grada  jer su Gardijsku motorizovanu brigadu, koja je „podnela glavni teret borbi na ulicama Vukovara“ (reče njen komandant general Mile Mrkšić), ispratili cvećem na vukovarsko (raz)bojište, a njene su ostatke, istina, dočekali s nešto nižim stepenom egzaltacije jer su valjda očekivali brže i veće učinke svojih ratnika.

Uprkos tome, svi nas indikatori opominju da je u Srbiji vukovarska tragedija prekrivena kolektivnom amnezijom. Stoga možda i ne bi bilo preterano zamorno da se podsetimo makar dveju ključnih činjenica: prve, da je grad bukvalno bio sravnjen sa zemljom i temeljno opljačkan, i druge, da su oko dve stotine vukovarskih civila, zarobljenika i ranjenika svirepo pobijeni na stratištu obližnjeg negdašnjeg gazdinstva „Ovčara“. Međutim, sav taj zločin o Danu armije 1991, rekosmo li, posebno je u glavnom gradu slavljen kao uspeh „dostojan ratnih predaka“, i to bez trunke stida i griže savesti. Pred postrojenim gardistima-ratnicima u kasarni na Topčiderskom brdu orio se glas generala Vidaka Vujovića: „Oslobodioci Vukovara, borili ste se za Jugoslaviju, a protiv fašizma...“ Negde oko tri stotine ratnika bilo je što odlikovano, što nagrađeno, da bi predsednik tadašnjeg tzv. krnjeg Predsedništva savezne države koja više nije postojala, dr Branko Kostić, okitio generala Veljka Kadijevića Ordenom jugoslovenske zvezde sa lentom za lični doprinos „velikoj pobedi“. Završni čin te tragikomedije odigrao se u Kući cveće: delegacija „veličanstvenih pobednika“ u sastavu: generali Veljko Kadijević i Blagoje Adžić i admiral Stane Brovet položila je cveće na grob Josipa Broza.  Mora da se maršal tada okrenuo u grobu! Naravno, posle Vukovara (i ne samo posle Vukovara, ali o njemu je ovde reč) onaj barjak srpske vojske morao je da se stropošta sa vrha moralne vertikale na samo dno.

Međutim, država Srbija, njena vojska, a kako izgleda i gro odrasle populacije, poriču skoro bilo kakvu vezu sa Jugoslovenskom narodnom armijom, pa dakako i sa njenim tragovima nečoveštva. Ali, džaba im koprcanje, činjenice su neumoljive. Jesu li oni ratnički srpsko-crnogorski ešaloni bivše Jugoslovenske narodne armije hokus-pokus veštinom pretvoreni u Vojsku Srbije i Crne Gore? Jesu. Da li je Vojska Srbije nastala tako što je ostala usamljena nakon što su se Crnogorci izdvojili iz tog vojnog konglomerata? Tačno je.  Da li Vojska Srbije još i danas koristi i neke važne infrastrukturne objekte upokojne armije? Koristi. Je li aktuelni vojni komandni kadar, sve od majora pa do generala, školovan u vojnim akademijama one tzv. velike armije? Ni to se ne da poreći. Ima toga još, ali i nabrajanje nagriza strpljenje. Ukratko, mogu vojni stratezi i istoričari konstantno izmeštati rodno mesto Vojske Srbije iz Jugoslovenske narodne armije, ali ono se uporno tome odupire.

I biće tako sve dok se ne nađe neko dovoljno pametan, pošten i hrabar pa da Vojsku Srbije oslobodi teške ratne hipoteke tako što bi, zajedno sa timom stručnih i kompetentnih saradnika, konačno podvukao crtu ispod ratova vođenih u Miloševićevoj deceniji i izveo pošten ratni bilans koji bi iziskivao precizne i objektivne odgovore na mnoga, pored drugih i na sledeća pitanja: zašto su srpske vojne formacije ušle u ratove; kakvi su politički i vojni ciljevi srpske strane bili u tim ratovima; kakve su bile posledice  po zaraćene strane, naročito po civilno stanovništvo; gde su uzroci bestijalijama kakve istorija ratovanja jedva da pamti? Ali, sve bi to valjalo da se uradi bez onog ovde omiljenog, a odvratnog kontrapitanja: „A šta su ONI nama radili?!“ Jer, ratni bilans i kontrapitanje „ a šta su ONI...“ međusobno se isključuju. Drugo, to „šta su ONI nama radili“ –  pitanje je NJIHOVE časti, ugleda i poštenja, i ONI ga sami sebi moraju da postave i da na nj iskreno i odgovore; u protivnom, sve se gubi u ambisu besmisla. Samo, toga se ne treba pribojavati. Jer, ni u Srbiji, a ni tamo s druge strane, izgleda da još nije ni rođen takav NEKO koji bi imao ovlasti i intelektualnu i moralnu snagu da izvede takav poduhvat, jer u našim  državicama baš caruju nacionalizmi, a demokratija je tek na krhkoj zelenoj grani, pa nosioci vlasti moći mogu zaustave i izigraju svaku ideju, svaku inicijativu koja im ugržava interes. A kad bi se, svemu uprkos, kakvim čudom, recimo Srbiji,i dogodio rečeni poduhvat, mnogi bi se problemi urušili sami od sebe. Tada bi nam se, između ostalog, vrlo je izvesno, otvorio put ka ličnim dosijeima.

Konačno, šta ima još da se kaže o sumarnim rezultatima Vojske Srbije u 2014? Skoro ništa. To da je izvela nekoliko taktičkih vežbica, da je „priskakala narodu u pomoć“ u elementarnim nepogodama, da je poslala neke manje sastave na nekoliko međunarodnih lokacija da budu na straži mira – radila je i prošle, i pretprošle, i one godine pre nje. Može biti da je tek vredna pomena vojna parada u oktobru, ali nikako da se zvanično prizna da je paradiranje organizovano Vladimiru Putinu u čast, što nema ama baš nikakvog uporišta u zdravom razumu. Dakako, parada je koštala, ali koliko – javnost ni o tome nikako da dobije potpunu i pravu informaciju, pa se onda rasplamsava mašta u kojoj se nađe svega i svačega. Ali, šta se radi kad ta banalna mozgalica nikako da stigne do svesti onih koji odlučuju. Na tradicionalnom prijemu povodom novogodišnjih i božićnih blagdana, ministar Gašić, pored drugog, reče i to da je „obezbeđeno stabilno funkcionisanje sistema odbrane“, da su „stvoreni uslovi za dalji razvoj, i to u uslovima smanjenih budžetskih sredstava“ (kao da se i tako skromna sredstva i uzaludno ne troše!), da je time pokazano da „Vojska deli sudbinu naroda“; da je Vojska spremna i sposobna da da zaštiti „zemlju, građane i njihovu imovinu“.

Dakle, samo se ministri odbrane menjaju, a jalove fraze ostaju iste ili vrlo slične. Međutim, ta jalovina koju produkuje establišment ima jaku medijsku podršku. Evo, naprosto je žalosna činjenica da u pedeset i dva broja sedmičnog magazina „Odbrana“ ne možete ni lupom pronaćini jedan jedini kritički koncipiran tekst. Naprotiv, sve je ogoljena apologetika garnirana teško probavljivim hvalospevima. Izostavimo li tlapnje Miroslava Lazanskog, ništa nije bolja slika ni u civilnim medijima. Svima je jasno da od takvog neprofesionalnog i neodgovornog odnosa nema koristi, ali od toga nikoga glava ne boli. Naprotiv, taj je praktikum poželjan jer ne iziskuje ama baš nikakav intelektualni napor i nikakav rizik. Da apsurd bude veći, jedino takav praktikum u nas biva redovno i nagrađivan. Čoveku ostaje da se kiselo nasmeši kad se, istina vrlo retko, u vojnom ili civilnom tisku sudari sa nekakvim tekstom gde se tvrdi kako su nastavljene vojne reforme. Ma kakve crne reforme! One su na onoj istoj početnoj poziciji na kojoj ih je ostavio Zdravko Ponoš pre četiri godine. I ne mogu da mrdnu bez konstruktivne kritike postojeće vojne prakse, i pogotovo ne mogu da se pokrenu bez da se izvede pomenuti ratni saldo. Druga je, pak, stvar što se u nas krsti reformom bilo kakvo reorganizacijsko pomeranje.

http://www.e-novine.com/stav/114517-Paradiranje-vetar.html