Nedavni izveštaj Ujedinjenih nacija navodi da je od aprila ove godine gotovo pola miliona Ukrajinaca napustilo zemlju. Podatak da porodice beže iz ratnog područja je bolan, ali očekivan. Uznemirujući su neki detalji – od otprilike 454.000 ljudi koji su do kraja oktobra napustili Ukrajinu, više od 387.000 je otišlo u Rusiju. Većina izbeglih su govornici ruskog sa istoka, ali to i dalje postavlja otrežnjujuće pitanje: ako je ovo konflikt između Ukrajine i Rusije, zašto je toliko Ukrajinaca izabralo da okuša sreću sa neprijateljem?
Poricanje Moskve da je umešana u sukobe u istočnoj Ukrajini svakako je apsurdno: jasno je da su separatiste u Donjecku i Lugansku opremile i obučile ruske snage. Međutim, da je Vladimir V. Putin slanjem komandosa bez obeležja zaista pokušao da osnuje pseudorepublike u zapadnoj Ukrajini, gde su antiruska osećanja veoma jaka, njegovi ljudi bi se u Kremlj vratili u mrtvačkim sanducima. Da, Putin zakuvava nevolje na istoku, ali ih zakuvava sa lokalnim sastojcima. On se povezuje sa stanovništvom govoreći isti jezik kojim i oni govore i koristeći zajedničke simbole.
Neprijatna realnost je da značajan deo istočnih Ukrajinaca – onih koji tamo i žive i stradaju u ovom sukobu – nema poverenja u Kijev i Zapad, i bar prećutno podržava Rusiju i separatiste. Budimo iskreni, to je bilo očekivano.
Prošlog meseca, ukrajinski predsednik Petro O. Porošenko odlučio je da zamrzne državne penzije i prekine finansiranje škola i bolnica u istočnim oblastima Donjeck i Lugansk. Nažalost, separatističkim banditima koji se tamo bore nisu potrebni bonovi za hranu kako bi kupili oružje – dobijaju ga od Rusije. Sve što je Porošenko postigao bilo je da je Putinu dao „šlagvort“ da izgladnelim penzionerima u regiji kaže: „Vidite – Zapad ne mari ako vi umrete“. I to je stav koji sada prevladava, sudeći po izveštajima koji dolaze iz regije.
Podjednako je loša i odluka Kijeva da održi vezu sa bataljonom Azov, ultranacionalističkom paravojnom formacijom od oko 400 ljudi koji koriste nacističko salutiranje i oznake. Svakome kome je poznata krvava prošlost istočne Ukrajine tokom Drugog svetskog rata, dopuštanje bataljonu Azov da se bori u regiji pomalo liči na sponzorisanje Večeri zahvalnosti Timotiju Makveju[1] u Oklahoma sitiju. Time se samo razjaruje lokalno stanovništvo, a Putinu pruža još jedna prilika da se ratosilja stigme osvajača i postavi se kao zaštitnik.
Efekat koji je Drugi svetski rat – ili Rat, kako ga većina lokalaca zove – imao na svest istočnih Ukrajinaca nije za potcenjivanje. Moje detinjstvo u severoistočnom gradu Harkovu (koji se sada zove Harkiv) kasnih osamdesetih, bilo je okruženo Ratom, iako je on bio gotov još pre 40 godina. Svaka porodica – ruska, ukrajinska, romska, jevrejska – imala je rođake koji su netragom nestali ili stradali. Jedno od mojih najranijih sećanja je kada sam pitao oca odakle su rupe u malteru na fasadi naše zgrade; jedno od najranijih sećanja moga oca je bekstvo iz Harkova nekoliko sati pre nego što će nacisti zauzeti grad. Danas istočni Ukrajinci, a naročito starije generacije, na svastiku i dvostruku runu – nacističke simbole koje sada koriste ukrajinski ultranacionalisti – reaguju otprilike kao što Afroamerikanci reaguju na zapaljene krstove.
Putin i ruski mediji govore da su zapadni Ukrajinci u Porošenkovoj vladi – neonacisti. Zapad poriče takve navode, tvrdeći da u ukrajinskoj vladi nema neonacističkih elemenata. Obe strane su u krivu. Vlada u Kijevu i vojske koje se bore u istočnoj Ukrajini sadrže neznatan broj neonacističkih ultranacionalista. Istočnim Ukrajincima, međutim, i jedan je previše.
Vašington i zapadni mediji su većinom ignorisali negativne posledice akcija Kijeva. Stejt department nije rekao ništa o tome kako će zamrzavanje penzija uticati na stanovništvo istočne Ukrajine; izveštajima da bataljon Azov koristi nacistička obeležja nije posvećena značajnija pažnja. Najjače Putinovo oružje može postati odbijanje Zapada da se direktno obrati građanima istočne Ukrajine. Kada razgovaram sa porodičnim prijateljima koji još uvek žive u Harkovu, pitaju me: „Zašto Zapad misli da smo im mi neprijatelji?“
Zapad kao da je zaboravio lekcije iz sopstvene istorije. Na kraju Hladnog rata 1989, komunizam je propao i ostavio za sobom nespokojstvo i neizvesnost. U tom haotičnom trenutku, građani Istočne Evrope okrenuli su se ka zapadu. To se nije dogodilo slučajno, nego kao posledica decenija diplomatskih zalaganja – od „Ich bin ein Berliner“, preko „Gospodine Gorbačev, srušite ovaj zid“, do noćnih emisija Glasa Amerike i radija Slobodna Evropa – sve to je neprestano uveravalo ljude iza Gvozdene zavese da ih Zapad nije zaboravio. Te godine, moja porodica je bila jedna od mnogih koje su iz istočne Ukrajine pobegle najpre u Beč, a potom u Sjedinjene države.
Godine 2014. građani istočne Ukrajine našli su se u mnogo goroj, strašnoj i pogubnoj situaciji. Oni će se okrenuti bilo kome ko im ponudi hleb, bezbednost i poštovanje njihovog jezika i kulture. I čini se da se oni sve više okreću istoku.
Lev Golinkin, The New York Times, 08.12.2014.
http://pescanik.net/kako-putinu-izruciti-ukrajinu/
Putin će nam oprostiti šta nas je tukao
Trebalo je bogami čitavih nedelju dana Vlah Aliji kodnog imena Džordže Vukadinovič da se povrati od šoka izazvanog nenadanom smrću Južnog toka što nesrećno skonča nakon kraće ali, pokazalo se, teške bolesti. Razumemo Džordža u potpunosti; nije lako kad ti nož u leđa zabije onaj u koga si se toliko uzdao i godinama mu verno služio, neumorno i na svakom mestu lobirajući za njegove imperijalne ambicije
Ali, tvrd je orah Vukadinovič. Odbolovao je koliko je mogao, dao pokojnom gasovodu prvu subotu, obrisao suze, pa duboko uzdahnuo i stao da osluškuje šta brbolje moskovska čaršija, Putinovi dežurni analitičari, ali i večiti kritičari. Kad je sve to lepo ispovezao, sede Džordže za računalo te prosu na papir u Word formatu sve što mu minulih dana stajaše u grlu kao knedla, a zatim preko drugarice Ugrice uredno isporuči Politikinom cenjenom publikumu.
VUKADINOVIČ SE U GEOPOLITIKU RAZUME KAO ACA LOKNICA U NOGOMET: Pre tačno godinu dana, a pod utiskom iznenadnog obrta i odluke ukrajinske vlasti da u poslednji čas odustane od potpisivanja sporazuma sa EU i okrene se Rusiji, mnogi mediji su objavili naslove tipa „Putin–Zapad 4:0” (pri čemu se pod ta četiri ruska „pogotka” u 2013. mislilo na Ukrajinu, Siriju, Edvarda Snoudena i u tom trenutku na još uvek dobrodržeći „Južni tok”). Godinu dana kasnije, moglo bi se konstatovati da je zapadna imperija žestoko „uzvratila udarac” i gotovo preokrenula rezultat. Bivši američki tajni agent Snouden, demokratski „zviždač” i više nego neprijatan svedok brojnih nepočinstava u „prvoj zemlji demokratije”, sišao je s naslovnih stranica svetskih medija. U Siriji su se, s pojavom i ekspanzijom IDIL-a frontovi definitivno izmešali, a ishod je i dalje neizvestan. U Kijevu je u međuvremenu izvršen puč, predsednik Janukovič svrgnut, a Ukrajina (bez Krima) potpisala sporazum sa EU. I konačno, prošle nedelje, predsednik Putin je zvanično objavio da Rusija, „zbog opstrukcije EU”, odustaje od „Južnog toka”.
Bilo je, dakle, kao u bajci. Putin je nizao napad za napadom, četiri puta rutinski savladao nemoćnog Obamu, a njegovi vredni veznjaci uspešno su zatvarali sve prilaze ruskom šesnaestercu i tako sprečavali Amere i njihove eurosatelite da makar pokušaju izvesti iole pristojan kontranapad. No, kako to već u fudbalu biva, došlo je do opuštanja, koncentracija poče da pada i u drugom poluvremenu neprijatelj u potpunosti preuze inicijativu. Dogodi se preokret dok si rek’o – Majdan!
Šteta što Putin nije prljav borac poput Tajsona pa da Obami odgrize uvo dok su u klinču, ili da ga bar drmne ispod pojasa kad sudac ne gleda. Ovako, dopustio je suparniku da ga uhvati na spavanju i zada mu aperkat od kojeg će se teško oporaviti. Ipak, nije sve izgubljeno, teši se Džordže, jer mu se pulen umesto na patosu obreo među konopcima, a odatle mu je kudikamo lakše da uzvrati udarac. Ne daj se, Putine, seti se Rokija I, II i III; četrvti deo zajebi, tu se bije sa Rusom, a nikako ne bi valjalo da mi ti, kao tamo dotični Rus, nagrabusiš dibidus.
UTAKMICA ULAZI U ZAUSTAVNO VREME, JOŠ SAMO PET MINUTA NADE ZA BAĆUŠKE MLADE: Jer, kao što se onaj prošlogodišnji ruski politički trijumf pokazao prilično varljivim, raspršivši se već u prvim mesecima 2014, tako ni aktuelni zapadni uspesi (ako se uspehom može smatrati devastacija jedne velike zemlje i miniranje jednog za sve učesnike profitabilnog ekonomskog projekta) nisu bez senke i pukotina, iz kojih se mogu iščitati nagoveštaji daljih preokreta. Naime, posle prvog šoka, krimska „operacija” prisajedinjenja matici izvršena je hirurški precizno. Uprkos izvesnom kolebanju, Moskva ipak nije dozvolila pad Donjecke i Luganske „narodne republike”. A „dupli pas” koji je prethodnih dana odigrao sa Erdoganom predstavlja pravo malo remek-delo Putinove političke taktike i briljantan primer kako se situacija preokreće, a realan hendikep u vidu zapadnih sankcija i kolebljive balkanske pravoslavne braće, podložne pritiscima, pretvara u priliku za otvaranje novih strateških perspektiva.
Ovde nam Džordže pokazuje osobinu koja krasi samo najveće asove: nikad ne gubi veru u sebe, a naročito u Putina, jer utakmica se igra do poslednjeg sudijskog zvižduka! Seti se, imaš na klupi sjajnog džokera Erdogana; šta čekaš, ubaci ga u igru, nema ti druge, sad ili nikad. Rečeno-učinjeno: iskusni Turčin ulazi na teren i kroz svega par minuta poravnava rezultat. Pogledajte semafor, pogledajte semafor – egzaltirano skandira Džordže, potprckujući Amere iz svečane lože.
PUTINOV TURSKI MARŠ – OH, IT WAS SO HARSH: Nije nimalo slučajna panika koja je sutradan nakon Putinovog (ne)očekivanog „turskog marša” nastala u briselskim, a naročito berlinskim diplomatskim krugovima. Ukoliko se dogovoreni projekt realizuje – i ukoliko Erdogan u narednim mesecima ne padne kao žrtva nekog „turskog proleća” ili „istanbulskog Majdana” – i Brisel, i Vašington i Berlin bi mogli imati mnogo glavobolje zbog ove rusko-turske kombinacije.
Sad kad smo u poslednjem trenutku jedva izborili revanš, ne smemo dozvoliti da nas taj uspeh učini previše samouverenima. Vasceli je Zapad protiv nas, nisu samo prljavi Jenkiji. Šta ako potplate nekog od naših da Erdoganu, k’o fol “slučajno”, na treningu slomi nogu? Našeg turskog džokera moramo zato izolovati od ostatka ekipe. Mada prezirem onu komunjaru od Josipa Broza, moraću ovaj put da ga parafraziram: čuvajmo Tajipa kao zjenicu oka!
Lako je tebi, Murinjo, sa onakvim igračinama, ali da te vidim, crni Žoze, šta bi radio da ti je povređeno više od pola tima, pa još kad udari ruska zima! Ćutiš, a? Je l’ vidiš sad kako je Putketu i meni? Da nas bar nisu toliko finansijski upropastili s ovim jebenim sankcijama, mogli bismo da dovedemo par pojačanja u zimskom prelaznom roku... A ovako, nema nam druge nego da se uzdamo u golobrade junoše iz omladinske selekcije.
IAKO SMO ISPALI TEŠKI NEZAHVALNICI, PUTIN ĆE NAM I OVOG PUTA BRATSKI OPROSTITI ŠTO NAS JE TUKAO I ZA NOS VUKAO: Pojedini ruski analitičari su ovih dana (u osnovi, ispravno) konstatovali da se u priči oko „Južnog toka” Srbija, zapravo, nije držala mnogo časnije i hrabrije od Bugarske. No, svejedno, u ovom trenutku svima (dakle, i Moskvi, i Berlinu i Beogradu) odgovara da se kola slome na Sofiji i Bojku Borisovu kao „glavnom i odgovornom” za krah „Južnog toka”. S tim da, pošteno govoreći, za Bugarsku čak ima više opravdanja s obzirom da je ona ipak kakav-takav član Evropske unije i NATO-a. Za razliku od Srbije, koja to nije, pa valjda je svoje protivljenje uslovima i ucenama Evropske energetske zajednice mogla odlučnije i otvorenije izreći. (Makar koliko jedna Mađarska i Viktor Orban, ako se već, iz raznih razloga, nije mogla ugledati na Tursku i Erdogana.) No, bilo kako bilo, čini se da će, na kraju, bar što se Putina i Rusije tiče, verovatno i Srbija dobiti još jednu, ne baš sasvim zasluženu šansu. Kao i obrnuto. I za jedne i za druge – treće biti neće.
Toliko si se izmučio, siroti Džordže, da svoju voljenu otadžbinu – za njeno dobro, razume se – pripojiš majčici Rusiji i tako je spasiš od svih užasa samoubistvenih eurointegracija, a ona da ti ovako uzvrati. Nisi ni svesna, Srbijo, izdajnice, koliko ti je sreća u disproporciji s pameću. Isključivo iz neizmerne zahvalnosti prema Vukadinoviču zbog svega što je krajnje nesebično učinio za Rusiju, Putin će ti još jednom progledati kroz prste i svu krivicu svaliti na nevina bugarska pleća.
Mada bi te Džordže, da je na Putinovom mestu, žestoko kaznio.
http://www.e-novine.com/entertainment/entertainment-tema/113548-Putin-nam-oprostiti-nas-tukao.html
Нема коментара:
Постави коментар