међу којима је и бивши министар унутрашњих послова Хабиб ал Адлy, ослобођено је било какве кривице за страдања 846 лица у демонстрацијама из јануара 2011. године када је Мубарак насилно збачен с власти. Овакав расплет после непуне четири године од побуна у више арапских земаља, названих Арапско пролеће, намеће потребу да се бар за тренутак запитамо: када, како и зашто неке неистине или полуистине разарају читаве заједнице, обарајући њихов животни стандард стечен током више деценија.
Крајем децембра 2010. године, после два неуспешна рата, у Ираку и Авганистану, борба победника хладног рата за демократизацију света, пресељена је на север Африке и Блиски Исток. Истини за вољу, у том региону света владали су ауторитарни режими који су не тако давно извојевали слободу од колонијалиста. Тежили су да уједине племенски подељене државне територије и остваре што бржи национални напредак. Такве државе имале су много незадовољних грађана који су се, охрабрени са стране, дигли на побуну. У почетку је све изгледало као глас обесправљених, али оно што је уследило после довело је до још већих неправди и сиромаштва. Процеси названи Арапским пролећем доживели су неуспех, јер те државе нису биле ни спремне ни способне за транзицију ка економском либерализму, који је захватио свет после пада комунизма у Источној Европи.
Арапско пролеће почело је 17. децембра у Тунису. Искра масовних демонстрација била је самоспаљивање једног трговца поврћем. Маса незадовољних грађа приморала је председника Бен Алија да напусти власт и побегне из земље после 23 године владавине. Недавно су у Тунису одржани избори на којима су секуларне снаге превагнуле. Тунис је, за разлику од осталих суседа, био имун на насиље милитантних група и зато се сматра једином државом где су циљеви Арапског пролећа остварени. Ипак, нова власт има пуно посла у смањењу незапослености младих, који у недостатку перспективе постају лак плен екстремиста. Незапосленост у Тунису је достигла 16 процената.
Када је реч о осталим земљама захваћеним револуцијом Арапско пролеће, већина експерата се слаже да су немири и промене насилним обарањем дугогодишњих режима донеле политички хаос, економско назадовање, незапосленост и сиромаштво. Професор лондонског универзитета Арсхин Адиб-Могхаддам тврди да присуствујемо новом виду колонизације. Колонијална политика је, по њему, омогућила да ослободиоци, углавном војне личности, успоставе ауторитарну власт, јер је таква власт била способна да издржи постколонијалне притиске. Арапско пролеће су, дакле, покренуле народне масе против ауторитарних владара, али су истовремено довеле у питање и национални суверенитет.
Најтеже последице вероватно су претрпеле Либија и Сирија. У Либији је дошло до оружаног сукоба између побуњеника и режима Моамера Гадафија. Како је Гадафи дуго био трн у оку Западу, побуњенике су директно помагале и чланице НАТО. Сукоб се окончао бруталним убиством Гадафија. После тога земља се поделила у пет зона којим управљају племенски лидери и које контролишу племенске милиције . Лондонски професор Арсхин Адиб-Могхаддам сматра да је интервенција у Либији била велика грешка и да би се више постигло организовањем међународне конференције на којој би за столом био и Гадафи. Овако обарање диктатура довело је до још већих проблема и нестабилости.
Најтеже је у Сирији где је Арапско пролеће почело у марту 2011. године мирним демонтрацијама против корупције и режима Башара ал Асада. Мирне демонстрације су убрзо прерасле у грађански рат у који се дебело умешала и међународна заједница. Процене Уједињених нација су да је погинуло 100.000 људи, а милиони су кренули путем егзила. Побуњеници и режим се узајамно оптужују за злочине. Према неким тврдњама режим Асада је користио и хемијско оружје. Створени хаос је искористила Ал каида која је почела да регрутује борце за своје циљеве. На страну Сирије сврстали су се Иран и покрет Хезболах и тиме је један национални сукоб почео да прети миру у региону .
Побуњеници у Јемену су успели да отерају са власти председника Абдулаха Салеха после 33 године владавине. Постоји изрека која каже да човек најтеже испушта власт и душу, тако да је и у Јемену сукоб са побуњеницима трајао неколико недеља и било је око 1.000 жртава. Саудијска Арабија је једина земља тог региона која је новцем спречила побуну. Повећала је плате и тако повисила иначе висок стандард грађана.
Уједињени Арапски Емирати су велики добитник Арапског пролећа тако што су угушлиле побуну у Бахреину. Директним акцијама помагали су и побуњеницима у Египту и Либији, где су бомбардовали Гадафијеве снаге, а у последње време учествују и у акцијама против Исламске државе. Тиме је режим у Абу Дабију значајно ојачао улогу у региону. Емирати су, после С. Арабије, друга земља те регије по висини војног буyета са 14 милијарди долара, купују модерно наоружање и увеле су обавезну војну обуку за мушкарце између 18 и 30 година. Злу не требало.
Петар Томић
Људски животи и милијарде долара
Према писању „Ле Поинта”, Арпаско пролеће је поред људских жртава коштало Египат 7,5 милијарди долара. После смене режима Мубарака плате су опале за 11 посто, а цене порасле за 10 процената. Трећина становника живи са мање од два долара дневно. Саудијска Арабија је притекла Египту у помоћ са пет милијарди долара, од тога милијарду у кешу, две милијарде у нафти и остало у банковним обвезницама. На првим изборима у Египту победила су Муслиманска браћа, организација коју је Мубарак држао под контролом. Муслиманска браћа су почела да уводе исламске законе због којих су насилно удаљени са кормила земље. Том приликом је дошло до десетине хиљада жртава и ухапшених. Садашњи председник Египта Абдел Фатах ел Сиси ставио је Муслиманску браћу ван закона и практично вратио многе методе владања из доба Мубарака.
http://www.dnevnik.rs/svet/istrazujemo-arapsko-prolece-cetiri-godine-kasnije-%E2%80%93-haos-umesto-demokratije
Нема коментара:
Постави коментар