Тиме је и потврдио дуго наговештавани став Русије о будућем постављању у украјинској кризи. Политичарима у Кијеву се ово не свиђа, а сасвим је могуће да ће неки од њих поново почети да заговарају мобилизацију и „војно решење“ проблема (попут Олега Љашка, на пример).
Разлог оваквог постављања је јасан: оно што сутра буде федерална јединица, прекосутра може бити независна држава. Федерализацијом Украјине ће или ојачати руски утицај (руски региони ће моћи да опструирају или блокирају предлоге централних власти) или ће се ова земља распасти.
Занимљиво је, међутим, када је дошло до овакве Путинове поруке? Као што је ваћ наведено, то се десило дан по завршетку Самита Г-20. Група 20 је основана 2008. године и окупља 19 највећих и најзначајнијих земаља на свету плус ЕУ као међународну организацију. На чланице Г-20 отпада 85 одсто целог светског друштвеног производа, а у њима живи преко две трећине људи, што је навело неке новинаре да ову мултилатералну конфигурацију означе као „светску владу“.
Сам настанак Г-20 заправо је наговестио крај „западне доминације“. После великих „нафтних шокова“ почетком седамдесетих, 1976. је формирана Група 7 у коју су ушли – САД, Канада, Велика Британија, Француска, Јапан, Италија и Немачка. У тренутку када је формирана, чланице ове групе су производиле више од половине светскогвеног производа. По распаду СССР, овој организацији се придружује и Русија, па она прераста у Г-8. Бруто друштвени производ земаља Г-8 је крајем деведесетих износио више од две фећине светског, а у њима је живело нешто преко 13% светског становништва. Овај последњи податак (свега око једне осмине светске популације је живело у овим земљама) је натерао лидере водећих земаља на свету да размисле о томе да ли само представници осам најразвијенијих земаља могу да разматрају кључна питања по судбину човечанства?
Поред тога, динамичан економски раст Кине, Индије, Бразила, Индонезије, Јужноафричке Републике, Аргентине, Турске и Мексика је мењао слику светске економије и стварао нову реалност у глобалним размерама. Набројане државе су, уз још Саудијску Арабију, Јужну Кореју и Аустралију, тажиле своје место на међународној позорници, што се морало уважити. Могло би се још додати да би на оваквим самитима тебало пронаћи место и за Иран, Пакистан, Нигерију, Етиопију, али је то друга тема.
Елем, на последњем састанку те „светске владе“ у аусталијском Бризбејну, ако се неки закључци извлаче из извештаја западних медија, доминирало је питање Украјине. Према тим вестима, Владимир Путин се нашао под унакрсном паљбом, па је чак морао и да раније напусги самит. Ипак, његова изјава, цитирана на почетку чланка, показује да са оваквим извештавањем ипак нешто није у реду. Јер, да се Путин у Бризбејну нашао под великим притиском, он не би дан после тога говорио о „федерализацији Украјине“.
Када се погледа званично саопштење са самита Г-20, види се да у њему уопште нема помињања Украјине. Лидери побројаних земаља су разговарали о светској економској кризи, јачању глобалних институција, проблемима који се тичу нарушавања животне средине, чак и о брзини ширења еболе у Гвинеји, Либерији и Сијера Леонеу, али не и о украјинској кризи.
O чему се онда овде ради? Са једне стане, сасвим је могуће да је све око Путина и Украјине била само медијска кампања западних телевизија и агенција. Са друге стане, могуће је и да је ово питање покренуто иза „затворених врата“, али да су западни лидери остали усамљени. У покушају осуде руског председника нису добили подршку у остатку света.
Било да је у питању једно или друго, Запад би из свега могао да извуче неке поуке. Јер, прошло је време једнополарног света и њихове доминације. А медијским кампањама се ништа не решава, ма колико биле успешне и дуго планиране. Уместо наметања решења, у најбољем интересу Запада је да покрене опширан и свеобухватан дијалог по многим питањима.
http://dss.rs/kraj-dominacije-zapada/
Нема коментара:
Постави коментар