Žrtve su u stanju da pokrenu ustajale sprege korupcije vlasti i narko-terorizma samo kad se dobro organizuju, oslobode straha i udare u pravu metu. To se desilo u Meksiku, gde su porodice četrdeset i troje ubijenih i spaljenih polaznika učiteljske škole i grupe gnevnih pripadnika sindikata prosvetara blokirale Akapulko, jedno od najpopularnijih letovališta na pacifičkoj obali američkog kontinenta.
Očajni ljudi čekali su mesec i po dana da im država kaže šta se desilo sa nestalim studentima, da bi ih državni tužilac na kraju preko televizije obavestio kako je ovu grupu mladića uhapsila lokalna policija, pa ih natrpane u kamionu predala Ujedinjenim ratnicima, plaćenim ubicama narko-kartela... Plaćenici su ih pucnjima u potiljak pobili ili onesposobili, a potom prevezli do lokalne deponije. Lomaču su izgradili začas, od starih automobilskih guma i drugih otpadaka, nabacali leševe i pojedine polužive studente zasuli benzinom i zapalili. Gorelo je 16 sati, smrad se osećao daleko izvan deponije, a da niko to nije primetio.
Mesec i po dana kasnije, cela zemlja je primetila kada su aerodrom u Akapulku – pred produženi vikend, baš kada se armija Meksikanaca spremala da se spusti na plaže Pacifika – zaposeli manifestanti na samo tri sata. Opsada aerodroma i nekoliko marševa centrom tropskog letovališta bila je dovoljna da se uzbude hotelijeri, lokalni tajkuni i biznismeni. Kako i ne bi kad gube novac. Hoteli su umesto 85 odsto popunili svoje kapacitete samo sa 20 odsto, čuvene plaže su poluprazne, jedan hotelijer, vlasnik lanca od deset hotela, upozorava da će zbog opasnosti od nereda i osipanja turista morati da otpusti 200 sezonskih radnika – čistača, vozača, portira i baštovana... A tek za Božić, kada svi Meksikanci koji drže do sebe provode praznik na plaži, očekuje se još veća oseka.
Asocijacija hotelijera predložila je grupama nezadovoljnika da sa njima pregovara, da im pomogne u rasvetljavanju zločina koji je bio poslednja kap od koje se čaša prelila...
„Meksiko je najzad umoran od straha”, to je poruka koja se preko „Tvitera” i drugih društvenih mreža prenosi celom zemljom i uspeva da mobiliše hiljade ljudi na akciju.
Svoju usredsređenost na ekonomiju meksički predsednik pokušao je da tretira kao odvojenu priču od stalno rastućeg nasilja, pa je u cilju sklapanja novih trgovinskih ugovora otputovao u Peking, ne obrativši se svojim sunarodnicima povodom ove tragedije koja je uzbudila ne samo Meksiko nego i čitav američki kontinent.
Za mnoge Meksikance okidač je otkočen upravo dok su slušali i gledali mirnog javnog tužioca na konferenciji za štampu. On je opisao detalje masakra i unapred zaključio da će biti nemoguće da se identifikuju žrtve zato što su njihovi ostaci jako sprženi. Javni tužilac je na dodatna pitanja novinara na kraju rekao da se „sad već umorio”. I Meksiko se umorio od straha.
Pisac i muzičar Huan Karlos Rejna rekao je da mu se posle ove konferencije za štampu činilo kao da se „čitav Meksiko guši”. Te noći mnogi su izašli da udahnu svežiji vazduh na Aveniju Reforma, centralnu saobraćajnicu Sijudad Meksika, i tada je rođen novi slogan: „Umoran sam od straha”.
Vlasti u meksičkoj prestonici pokušavaju da predstave pokolj studenata kao lokalni zločin, nepovezan sa državom, u šta je teško poverovati s obzirom na to da se širom zemlje već godinama dešavaju ubistva u kojima učestvuju narko-trafikanti, korumpirani policajci i lokalni moćnici. Analitičari citiraju nalaze Hjuman rajts voča, po kojima lokalna policija i federalna armija u Iguali, mestu gde se zločin desio, namerno nisu intervenisale. Za zemlju koja je izložena dugotrajnom pustošenju i torturi organizovanog kriminala, bez zaštite lokalnih organa reda, mora biti odgovorna federalna država, zaključuju u Meksiku pojedini poslanici i smeliji analitičari.
Navodi se da su autobusi sa studentima, koji su u Igualu krenuli iz svoje siromašne škole za edukaciju seoskih učitelja, zaustavljeni pored same kasarne gde je smešten 27. pešadijski bataljon.
„Meksička armija dobro poznaje svaki milimetar teritorije savezne države Gerero. Oni svakog minuta znaju šta se tamo dešava”, rekao je nedavno jedan poslanik aludirajući na posrednu upletenost centralnih vlasti u zločine koji se dešavaju u zemlji.
Danas se u Meksiku može čuti da je Ajocinapa (ime koledža u kome su se školovali budući učitelji) poslednja kap koja je prelila čašu.
„Meksikanci znaju da je pokolj 43 studenta, kao i toliki drugi zločini širom zemlje, odraz korupcije političara i politike nekažnjivosti, koja godinama razara ovu zemlju”, konstatuje gvatemalski pisac, profesor na Univerzitetu Kolumbija, Fransisko Goldman. Na kraju krajeva, niko ne može da bude odgovorniji od predsednika zemlje i njegove vlade, dodaje Goldman.
Ali predsednik je otputovao u Aziju, istog dana kada je novinarka Karmen Aristegi objavila u meksičkim medijima svoje istraživanje o njegovoj nedavno završenoj vili koja je vredna sedam miliona evra. Pre nego što je postao predsednik, Enrike Penja Nijeto je uvek radio u državnoj službi, pa nije mogao da zaradi toliki novac za ovakav luksuz. Njegovi glasnogovornici su tvrdili da je vila u vlasništvu njegove žene, inače poznate glumice meksičkih TV sapunica. Ali ispostavilo se da je ovo zdanje, sagrađeno po ugledu na najbogatije hacijende u Majamiju, u vlasništvu građevinskog konzorcijuma koji dobio posao izgradnje brze pruge u federalnoj državi u kojoj je Penja bio guverner pre nego što je postao predsednik.
Meksičku vlast, po svemu sudeći, čekaju teški dani kad se predsednik vrati sa svoje turneje. Neće biti vremena za turizam. U Akapulku, nekad omiljenom sastajalištu džet-seta i holivudskih zvezda, potom prometnom letovalištu za meksičku i američku srednju klasu, sada kada je narko-rat uzeo svoj danak sve je gotovo pusto. Prošle godine u najveću meksičku luku na Pacifiku uplovilo je više od sto kruzera. Ove godine samo ih je pet zalutalo u Akapulko. Zaposeli su ga Meksikanci koji su se umorili od straha.
http://www.politika.rs/rubrike/Svet/Oseka-turista-u-Akapulku.lt.html
Нема коментара:
Постави коментар